LAMENT POD BEOGRADOM

Sonja Biserko i Nataša Kandić, po Sorosovoj naredbi, predizbornu kampanju su provele u Guti, predgrađu Damaska, gde je naš međunarodno priznati interventni dvojac širio bratstvo i jedinstvo među džihadističkim civilima i sekularnim instruktorima za gerilsko vojevanje

Istorija demokratije u Srbijici može da stane u jednu rečenicu: Bilo jednom jedno Ništa, a onda se dogodio Mali prasak, posle kojeg se pojavio Veliki Vođa donoseći spokojstvo svojim preživelim podanicima. Jeste da Srbe, umesto Svevišnjeg, odozgo gleda osvetoljubivi mučenik Sloba, ali i pored te nesavesne nelagode, pokajnički poganci, vođeni šibom mudrosti Velikog Vođe, uspeše da savladaju potuljenost pravoslavlja te da kroz tihovanje i post na vodi svoju fiskalnu duhovnost uvedu u radnički raj protestantizma, a potom se vrednim klanjanjem dobace čak do nirvanističkog budizma. I tako nekada nestašni Srbi u ovom nevaljalom veku provode svoje živote u posvećeničkoj praznini, meditirajući u kafanama i krevetima, krsteći se u sebi, zagledani u produhovljenu ništavnost i očeličenu prolaznost. Ali kako kosmička dramaturgija nalaže, kad-tad desi se nešto što poremeti blaženi mir i uravnoteženo bivstvovanje. Demoni demokratije i dalje kroje sudbinu ljudskog dela čovečanstva. A njihova najbestijalnija i najomiljenija orgija jesu izbori - na svim nivoima podzemlja i nadzemlja, stvarnosti i zbilje, jave i sumatre.

Još od božićnog mamurluka iz miliona srpskih grla ječalo je jedno isto pitanje: zašto se održavaju beogradski izbori kada narod i njegova prestonica već imaju Velikog Vođu, jednog i jedinog, izabranog među mnogima koji su bili pozvani, ali nisu prošli test nebeske vertikale? Činjenice su odavno istorijske, neoborive i jasne - jedna većina Srba voli do obožavanja svog Velikog Vođu, druga većina Srba ga poštuje do religioznog uvažavanja, a treća većina Srba ga se plaši do detinjaste poslušnosti. I naravno da su svi znali ishod lokalnih izbora u sabirnom centru svih srpskih provincija. Još ni ponoć nije otkucala u izbornoj noći, a na Vođinom kanabetu klečao je Bota, jedan od bivših predsednika, zapevavajući glasom na kojem bi mu pozavideli i Kemal Malovčić i Mile Kitić, pesmicu narodnu, ali nimalo kafansku: „Šta sam ja u svom životu / volim li se il' se kajem / ma gde bio ove noći / mnogo sebi nedostajem." A uz njega Čeda Prcun uz giv-mi-fajv pozdrav glasom Jašara Ahmedovskog podržava lelek bespartijskog druga: „Evo mene pored tebe / zar se ne vidiš." Nekoliko koraka od muzike, Rasim Ljajić je potpisivao rešenja za novu sistematizaciju koloni utučenih i pokunjenih, te je tako Saša Janković prvo postizborno jutro dočekao kao zaštitnik građana u Bondstilu, Vuk Jeremić je postavljen za portparola Specijalnog suda za ratne zločine počinjene nad Hašimom Tačijem, Đilas je postao stečajni upravnik Karić grupe u PKB-u, dok je Šutanovac smešten u sigurnoj kući na livadama Savamale.
Jeste, sve ovo je bilo toliko predvidljivo - koliko i statiranje u pričvrljenim „Nemanjićima"! - da je i najprosečniji stanovnik iz unutrašnjosti Beograda mogao da zamisli ove nerežirane i nemontirane scene pevanja i plakanja i prosjačkog ćutanja. I zato će vam sada Magični, kao dvorski pisac i Vođin biograf, otkriti pozadinu (guzatu, vrlo!) onoga što se događalo dan uoči jubilarne godišnjice Staljinove smrti.

Najpre, po sopstvenom priznanju, koje sada ekskluzivno obznanjujemo, Veliki Vođa je raspisao izbore u Beogradu kako bi pre svega pokazao da je čovek. Je l' vam sada makar malo lakše ili vam je još teže? To neka ostane vaša, zagarantovano tajna, glasačka volja, a priča ide dalje.

Drugi bitan razlog za raspisivanje izbora jeste taj što je to bio jedini mirnodopski način da se očuva „beogradski brend" i identitet nacije kojoj je Beograd prestonica, mesto gde Veliki Vođa stoluje i gde se nalazi Maršalat u kojem se narod može žaliti vladi na ministre i ostale vladine službenike. Naime, briselske birokrate su skovale podli plan kako da kobajagi izađu u susret učvršćivanju što bliskijih odnosa između Republike Srpske i Srbijice - pa su kao simbolički gest etničke simbioze Srba sa obe strane Drine predložile rezoluciju kojom bi se Beograd preimenovao u Donju Srebrenicu. Time bi politički i geostrateški Banja Luka i Bajina Bašta postale komšijske opštine. A kao dodatni efekat, takvo urbanističko pokrštenje doprinelo bi smanjenju tenzija u multikantonalnoj BIH, kao i ravnopravnom tretiranju svih srpskih genocida - kako onih počinjenih u Vogošći i Goraždu, tako i onih počinjenih u Košutnjaku i na Fruškoj gori.

I taman kad je tu nepristojnu ponudu Veliki Vođa nonšalantno odbio otisnuvši se na hadžiluk u Berlin - gde je maherski prepustio Merkelovoj da pojasni novokomponovanim zilotima gde su granice vere i nevere, i da sve posmatrače podseti na pravila igre o preimenovanju ulica i razmeni gradskih teritorija - kad li iz transplantiranog srca srpske prestonice stiže vrlo bučan neopozivi zahtev da se Beograd ima zvati Novi Damask! Po starom oprobanom komunjarskom principu koji veli da ako može da postoji Novi Beograd, onda može da postoji i Novi Damask kad već Milo ne da licencu za Titograd.

Otkud to, pitaju se zbunjeni čitaoci. Pa otuda što su Sonja Biserko i Nataša Kandić, po Sorosovoj naredbi, predizbornu kampanju provele u Guti, predgrađu Damaska, gde je naš međunarodno priznati interventni dvojac širio bratstvo i jedinstvo među džihadističkim civilima i sekularnim instruktorima za gerilsko vojevanje. Dok su gradile most tolerancije koji bi spajao Nusra Front, Al Kaidu, Isis, Boko Haram i Žene u ružičastom, Sonja i Nataša, u duhu svojih ruskih imena, preko Crvenog krsta uputiše apel da se kao znak solidarnosti s nevinim žrtvama nimalo nevini Beograd pokajnički prekrsti u Novi Damask, iliti u prevodu na natovski esperanto - Damaskburg.

Taj udarac iz nedara Veliki Vođa je demfovao na taktički način koji je izazvao divljenje među Kisindžerovim analitičarima. Čim su hilarijevci počeli da kliču „Beograd out, Damaskburg in", kod blagajnika Tilersona se pojavio srdačni Dačić s basnoslovnom molbom da se srpska ambasada preseli u Donijevu kulu, na sprat gde je onomad izbio požar, čije posledice bi sanirale nadaleko čuvene srpske građevinske firme. Naravno da državni sekretar nije mogao da odbije ponudu koja se ne odbija u iole pristojnim diplomatskim krugovima „Ekipe s Volstrita". I tako su se izbori ipak održali u Beogradu, a ne u Novom Damasku.

U redu, čujem vas kako klimate glavom i krećete da režite pitanje o gradnji metroa, smatrajući takvu parolu vređanjem seoske inteligencije na privremenom radu u golemgradu. Kao što je nemoguće dokazati da je realnost snova iluzija i da je ona inferiorna u odnosu na realnost zbilje, tako se ni budućnost metroa ne može otpisivati logikom narodne bede i socijalne demagogije. Jer ovde nije reč o klasnom, već o nacionalnom pitanju u njegovoj najesencijalnijoj formi. Pazite, nije slučajno što su titoizirane srpske komunjare obećavale metro još dok je Broz bio živ - naročito u svetlu činjenice da su Osmanlije, carski domaćini u osvajanju, izgradile čitavu mrežu podzemnih hodnika i sokaka, dobro obezbeđenih i dovoljno duboko ukopanih. E, evo stiže trenutak za razbijanje tabua: upravo tom infrastrukturom se Ante Pavelić izvukao iz ratnog meteža koji je onomad zahvatio čak i civilizovani Zagreb. Nije ustaški poglavnik ni primirisao Buenos Ajresu ili nekom od letovališta u Paragvaju i Čileu. Jok, braćo! Drug Pavelić se skućio na Dorćolu, u blizini zoološkog vrta, u Ulici Tadeuša Košćuška, gde je i skončao u dubokoj starosti, kao ugledan Dorćolac, doktor pravnih nauka i redovni profesor na obližnjem univerzitetu, gde je predavao Uvod u procesno pravo. Eto, sada postaje mnogo jasnije zašto onoliko likovanje i medijska histerija u susednoj Nezavisnoj Državi Jasenovac, čiji doglavnici ne prestaju da opisuju Beograd kao regionalni centar ustaštva i rasadnik nove generacije ustaša. Što, nažalost, kao što svi znamo, nije uopšte neutemeljena kleveta. A kako pobediti beogradske ustaše nego na demokratskim izborima u tom istom Beogradu što ga ne vade iz usta?

Posle svega otkrivenog i zapisanog, umesto minuta ćutanja, ovde bih da citiram onu umirujuću misao uvek umnog, a razumljivog Montenja: „Vladari mi mnogo daju ako mi zauzvrat ne uzimaju ništa, i čine mi mnogo dobra ako mi ne čine nikakvo zlo." U to ime Magični završava molitvom našem Gospodu i svom Bogu da ovo vaistinu budu poslednji izbori u Srbijici. Amin!