LJUBAV U ŠEKOVIĆIMA: Ratne priče Nebojše Jevrića

Šekovići su nekad, pred rat, imali šest hiljada stanovnika. Sad, dao bog da ih ima hiljadu. Nisu ih oterali ni rat ni balije. Stisko nemać a čovek vazda potrebit.

Za vreme rata imali su svoju radio-stanicu. Tu sam jedne noći osvanuo na radiju pričajući ratne priče pokojnom Mrkiju. Stasiti momci, dobri Srbi. Garda Srpska!

Upoznao sam ih kad je Mladić po ko zna koji put oslobađao Trnovo.

Srpko se upoznao sa Šekovićanima na radnoj akciji.

Bio je odnekud iz Aleksandrovca, Aranđelovca, ne pamti priča.

Kad je rat počeo, došao je kod prijatelja.

„Nisam mogao da sedim kod kuće dok vi ratujete."

Bilo je to na početku rata.

Srpko je krenuo u izviđanje kad je čuo šušanj. Divljači ili čoveka. A onda tihi plač.

Preplašena kao srna, sakrivena u ljeskaru, čučala je Maida.

Počela je da beži, spotakla se i pala.

Bila je bosa, izranavljenih nogu. Odvojila se u mraku od grupe koja je išla od Zvornika prema Tuzli. I zalutala.

Previo joj je noge i podelio sa njom vojnički obrok.

Ona je sa strahom gledala u njegov bajonet. Skinuo ga je i pružio joj ga.

Nije htela da ga uzme.

Sutradan su zajedno prešli Drinu. Odveo ju je kod majke a posle nekoliko dana su se venčali.

Srpko se posle petnaest dana vratio u jedinicu. Prva granata koja je pala, pala je u njegov rov.

Ostao je živ ali unakaženog lica i tela.Od gelera.

Dugo je lečen na VMA. Ona ga je obilazila, obilazila svaki dan.

Ida, kako je sad zovu, zaposlila se kao nastavnica u školi. Kad je sve prošlo, otišla je da obiđe roditelje u Brčkom.

Sa sobom je povela dvoje dece. I vratila se.

Boža Krndžov ili Boža Polovina bio je na transporteru koji je pogodio erbejac. Eksplodirala je granata, ali su eksplodirale i bombe.

Kad je pomoć stigla pokupili su ranjene, a Božu su pokrili ćebetom. Granata mu je odnela ruku i nogu. Mislili su da je mrtav.

Naišao je seljak sa konjskim zapregom, utovario ga i odvezao u bolnicu u Milićima. I tu su ga stavili ispred vrata. Imao je sreće. Tog dana je došao helikopter sa VMA. I pokupili su ga.

Dugo se lečio na VMA, ali je opstao. Tvrd su narod Šekovićani.

Vesko Vukotić mu je kupio električna kolica.

O čudu je zabavljao vozače u Knez Miloševoj kad bi krenuo do Terazija električnim kolicima. Da obiđe grad.

Posle je naučio i kola da vozi. Kad mu pukne guma, on prepreči put i čeka policiju. Da mu točak zameni.

„Vidikovac" je kafana smeštena na steni iznad Drine visokoj pedeset metara. Odatle je put Drine i legende poleteo Risto Đogo o čijoj se sudbini nijedno novinarsko udruženje nikad nije propitivalo. (Obećavali su mi nagradu "Risto Đogo", ali pretekao sam.)

U blizini su bile napuštene vikendice. U jednoj od njih, sto metara od kafane, bila je smeštena javna kuća. Rumunke, Ukrajinke, Ruskinje.

Tu od Boža Polovine niko nije tražio novac. Mogao je da bira. I izabrao je Ruskinju Natašu. Samo je jedne večeri rekao:

„Od večeras ona nije na prodaju. Ženim se!"

Tada je glavno stručno lice za trgovinu ženama bila naka Milka iz Šapca. Kod nje je gazda javne kuće kupio Natašu.

Ta Milka joj je uzela pasoš i deset hiljada maraka.

Sa čamdžijama Zeke Buljubaše Božo Polovina je prešao reku.

Ušao je kod Milke sa dve bombe u rukama. Zverac je bio Božo Polovina.

„Natašin pasoš i deset hiljada maraka, inače svi letimo u vazduh!", kažu da joj je rekao. Grdno je izgledao Božo Polovina. I Milka je videla da sa njim šale nema.

Donela je pasoš i pare.

Božo Polovina ih je odneo svojoj Ruskinji.

I pitao je da li hoće da se uda za njega. Pristala je. Ali Božo je hteo i blagoslov roditelja. Poslao ju je u Rusiju. Ona je otišla i vratila se.

Božo Krndžov i Nataša dobili su sina i preselili se u kuću u Dvorovima kraj Bijeljine.

I još bi živ bio da nije pio koliko je pio, Božo Krndžov, Božo Polovina. Ali jebo Bosanca koji ne pije rakije!