MAGIČNI ĆIRA: Degažiranje Gospodina Posebnog u istoriju

Fudbal je proleterska, prašinarska igra, trčanje na šljaci, na zemljanoj ledini, na betonu, pa tek onda na košenoj travi. Zato i nije čudo što u takvoj redaljci guzica očvrsne, a glava omekša

Postoje stvari sumorne kao kongresi Mladih torijevaca ili naslovi „Dejli mejla", ali ništa ne može nadmašiti sumornost sadašnjeg Mančester junajteda - gledanje njihovih utakmica rađa vrlo sugestivan osećaj klaustrofobije, gušenja, depresije, cviljenja, ubeđenja da prisustvujete renesansi „engleske gotike" podložne parodiji i otrcanoj sentimentalnosti.

Takvu apokaliptičnu sliku jedan čovek posmatra u stavu Tvorca. Difovac i prevodilac sa engleskog koji je poverovao da je „Mister Posebni", te da je fudbal igra u kojoj 22 igrača jurcaju za loptom, a pobeđuje uvek Žoze Murinjo - pocigančeni Zaratustra rođen u „Memoarima" Sepa Blatera.

Naravno, nije egomanija postkapitalističkog fudbala počela s Murinjom, ali on je uspeo da se izbori za status superstara i ne može mu se poreći da je najzaslužniji za to što je trenerski posao postao mistična struka kojom mogu da se bave samo eksperti koje su odabrale računovođe iz FIFA i UEFA, dveju najmoćnijih mafija na planeti Zemlji.

I pored predvidljive vertikale moći i nemoći, moravski prevrtljivi Portugalac jeste paradigma. Ili, kako to reče odskora besmrtni Krojf: „grobar svetskog fudbala". Kalvinistički Johan ne bi „trošio reč" da nije prepoznao virus koji će izazvati epidemiju. Kapital se uvek seli na grbači robova, ali Murinjo je stvorio nove modele ceđenja opranih para. I ranije je bilo padavičara i simulanata, umišljenih žonglera koji pimpluju u mestu. Međutim, Murinjo je svoje plaćenike u predstavi prenemaganja podigao na nivo Bitefa. Kada te neko udari po cevanici ili kolenu - zakukaš i zazivaš majku, a ne sudiju.

Režiser Murinjo je promenio i tekst i scenografiju „teatra okrutnosti" - sada sudije padaju i duvaju „brejkove" kao trubači iz Grdelice. Trange-frange fanfare za Kolinine đake i Platinijeve saradnike. Ali Žoze ne bi bio to što jeste da sve vreme ne reži i ne kuka na te iste pokorene delioce pravde u strukiranim gaćama. I to je od početka karijere radio na svoj način: teatralno, uličarski, uz nemo psovanje i cinično-melodramatične grimase. A tek kad ih pohvali - njima pocrveni sudijska crnina...

Nesvakidašnji dar za psihološke ratove iskazao je u preziranju protivnika: rano je naučio kako ih pogoditi u najbolniju tačku. Prljavo? Pa, frojdizam se i zasniva na prljavštinama ljudske duše. Što je duša duševnija, to joj je srce štrokavije. A fudbal je proleterska, prašinarska igra, trčanje na šljaci, na zemljanoj ledini, na betonu, pa tek onda na košenoj travi. Zato i nije čudo što u takvoj redaljci guzica očvrsne, a glava omekša.

Murinjo je sve to čeličenje preskočio: njemu je zapalo da na fudbalsku scenu kroči kao turistički vodič Bobiju Robsonu kroz inkvizitorske predele Portugala i Španije, prevodeći mu na engleski tajne mučenja od kojih i dalje zaziru propali igrači flamenka. Alkoholisani Robson je bio još pijaniji od živopisnih pričica o lokalnom mentalitetu igrača koje je trebalo da nauči robustnom bunarenju i časnom krljanju, uz poneki odigrani dupli pas. Murinjo je bio glasnik koji je naslutio šta se krije iza glasina što borbenu komandu znače. Pokazao se kao talentovani špijun te se uskoro otisnuo niz drum, znajući da put do vrha vodi od jednog dna do drugog.

U startu se predstavio kao životinjska duša sa životinjskim mozgom. Zmija koja davi žabe izbegavajući mungose, lisica koja kolje kokoške izmičući medvedima. Preveo je žedne preko pustinje, preveo je gladne preko kraljevske trpeze, preveo je most preko uzburkane vode i stvorio svoju legiju stranaca, i sve to po principu: daj psu njegovu omiljenu kosku.

Porto iz 2003. godine jedino se može porediti s Lesterom iz 2015. Premazana „divlja horda", uigrana i disciplinovana, krvoločna i nadasve lojalna svom šefu. Iako je po dolasku u klub kukao - uvek ta preventivna vađevina, koju će primenjivati u svim svojim fazama! - kako mu je zapala najgora grupa igrača „u poslednje dve generacije Porta", uskoro je stvorio ubilačku mašinu, predvođenu rođenim kapitenom Koštom, koji je s Karvaljom činio štoperski tandem iz snova.

A tu su bili pravi biseri poput „janjuševskog" golmana kakav je bio Vitor Baija, te pijačni maher Deko i nepredvidljivi gastarbajter Alejničev. Epsko finale Kupa UEFA protiv Seltika pre svega je njihova pobeda - Murinjo je tu bio katalizator iz senke, neko čije se zračenje moglo osetiti. Kasnije je, umesto zračenja i znalačkog navođenja svojih ratnika na protivničke mete, ponudio vorholovsku taktiku provociranja i medijskog egzibicionizma. U svakom slučaju, on je uneo novinu u loptašku filozofiju - fudbal se ne igra na terenu, već na konferencijama za štampu.

Ali ne brinem za Žozeovu budućnost. Nije daleko dan kada će kao savetnik MMF-a za Zapadni Balkan doživeti da upozna Velikog Vođu, koji će svakako iskoristiti priliku da u pregovorima upotrebi glavni adut...

Jedan rijaliti je zamenio drugim, u kojem je on bio i klupski psiholog, i kladioničarski prorok, i samoproglašeni ideolog novog doba (nove igre?).

Pravilno shvativši da je korporativna logika deformisala sve finese fudbalske igre, da više ne postoji ni plejmejker ni libero ni klasično krilo, lukavi Žoze je nastupio s novim konceptom. Nije umeo da stvori igru, ali je zato bio majstor destrukcije tuđe igre. Umeo je da usnimi protivnikove šeme do poslednjeg detalja i uspevao je da ih pokvari, pritom ne birajući sredstva da dostigne naelektrisanu napetost iz koje se uvek nešto opasno izrodi.

Imao je strategiju za novinare, za gazde klubova, za navijače, za sponzore, za ljute protivnike. Samo nikada nije imao strategiju za svoje igrače, koje je tretirao kao neistrošene šljakere iz feudalnih džungli koje je bacio u arenu gladijatorskog luksuza.

Obratite pažnju: kada je, mimo svih očekivanja, Porto osvojio Ligu šampiona, Murinjo nije podelio radost na terenu sa svojom autsajderskom družinom, već je s klupe otrčao u svlačionicu. Taj sramni trenutak bio je početak njegovog pada. Najdegutantnija sapunska opera ikada viđena na fudbalskom stadionu! Nešto slično je ponovio i kada je sa Interom, opet neočekivano, pobedio Bajern u finalu i po drugi put osvojio „klempavi pehar". Umesto da se raduje s Militom i Toldom, on je u „dučeanskoj" pozi dao izjavu kako je upravo postao trener Reala!

U Madrid je stigao pompezno, kao da je Španija dobila novog kralja, jer se Huan Karlos kladio na Bajern u ogromnu svotu pa je morao da abdicira. Međutim, nadmeni uzurpator je vrlo neslavno izgubio i presto i auru. Toliko je pobenavio od bolnog prizemljenja da se više nije znalo s kim se žešće svađa - s Barsinim Gvardiolom ili s Realovim Gutijem i Kasiljasom.

Kada se vratio u Abramovičev klub iz kojeg je, samo koju godinu ranije, bio šutnut, postalo je jasno da se ionako kvarna inteligencija mediteranskog piljara pokvarila tako da se više nikada ne popravi. Aktuelna tragikomična saga u Mančesteru samo je završni čin drame bez akcije, u kojoj je ibijevski lik Posebnog postao obični gubitnik. Lutkar bez marioneta, opsenar bez priviđenja, semenkar koji u fišecima prodaje porno-sličice fudbalskih starleta...

Ali ne brinem za Žozeovu budućnost. Nije daleko dan kada će kao savetnik MMF-a za Zapadni Balkan doživeti da upozna Velikog Vođu, koji će svakako iskoristiti priliku da u pregovorima upotrebi glavni adut. Već mogu da čujem kako eksperta Murinja ljubazno upozorava da spusti glas i povisi kvote, uz patriotsku poentu: „Ne može da mi popuje neko ko nikada nije pobedio Crvenu zvezdu."