MAGIČNI ĆIRA: Jahači na duge staze

Izgubljeni rajevi postoje samo dok su izgubljeni, dok ih zamišljamo

Valja nam da budemo svesni da je svaka umetnost nešto veoma teško i veliko. Ko tu hoće postići majstorstvo, od njega se traži da joj posveti ceo svoj život. Pravi umetnik, izabranik više sile, ubeđen je da je duh naš nešto posve neuništivo, nešto što jednako dejstvuje od večnosti do večnosti. Sličan je suncu, koje se samo našim zemaljskim očima pričinjava kao da pada na horizontu sutona, dok ono u stvari ne zalazi nikada, već svetli i dalje bez prekida. Ovakvu ili-ili situaciju može da kreira još jedino rokenrol, a on iziskuje ceo jedan veliki samosvojno proživljeni život; a što se tiče izvođenja, to mora biti majstor pečen u zanatu koji je obavljao i tehnički usavršavao godinama. Ko takav pothvat smatra lakim, ili čak uopšte mogućim, taj svakako raspolaže krajnje neznatnim talentom, baš zato što nema pojma o tome šta je uzvišeno i teško.

Na stranu sakaćenje i trovanje muzike neljudskim tehnologijama, kao i uvek prisutnom željom za instant uspehom, nemam više volje da ispitujem otkud današnjoj omladini ta uobraženost da je njoj već urođeno ono što se do sada postizalo samo dugogodišnjim posvećeništvom i iskustvom. Čini se da je sva nesreća savremenog društva u tome što niko neće da živi i uživa, već svako hoće da vlada; a u umetnosti što se niko ne raduje već ostvarenom, nego svako hoće ponovo da proizvodi, uveren da je to nešto kao njegovo sveto pravo da bude originalan i doprinese podizanju nivoa kosmičkog okeana ljudskih gluposti, licemernog usrećivanja, otkrivanja istina o nama i njima - a sve posredstvom umetničke kreacije, te magične formule koja ostaje droga nad drogama čak i kad se radi o prefinjeno pokvarenim individualcima, svesnim jalovosti, praznine i besmisla u koji su i sami bačeni. Oh, pa zar to nisu prave teme za iskreno i snažno umetničko delo? Začarani krug s mnogo paklova u kojima su nadriumetnici pronašli izgubljene rajeve, i to nam saopštavaju uz fanfare i tronuto mantranje na ivici šapata i jecaja. A trik je u tome da izgubljeni rajevi postoje samo dok su izgubljeni, dok ih zamišljamo, sve dok ne počnu da nam liče na svakodnevni pakao s više nivoa za određeni deo dana i noći.

Osim toga, niko i ne pomišlja na to da pusti da ga koje umetničko delo unapredi na njegovom rođenom putu, već svako hoće da sazda to delo. Arhetipski stereotip, bolan kao loše starenje - mnogi nikad i ne dođu do spoznaje o savršenome i o svojoj sopstvenoj nedovoljnosti pa proizvode sve neke polovične stvari do kraja svoga veka.

Jedno je sigurno, kad bi se svako mogao na vreme dovesti do saznanja koliko je svet pun i prepun preizvrsnih tvorevina i šta je sve neophodno da bi se stvorila dela jednake vrednosti, onda bi od današnjeg mnoštva pseudoumetnika jedva i jedan jedini osetio u sebi dovoljno upornosti, talenta i smelosti da mirno nastavi da se probija putem na kojem se stiču takve vrste majstorstva.

U aktuelnoj iluziji virtuelnog sveznanja možda se i postigne nekakva široka preglednost, ali se posve izgubi ona ljubavlju prožeta sposobnost za opažanje božanskih detalja, pa kako se umetnički talenat ne može razvijati ni zanatski ni estetski, to se i najdobronamernija koliko i najambicioznija stremljenja razveju u ništa. S pravom vele da je poželjno da se sve čovekove sile u isti mah kultivišu i da je to nešto najizvrsnije. Ali čovek nije za tako nešto rođen i svaki pojedinac mora zapravo sebe vaspitavati kao posebno biće, ali ipak pokušati da dođe do nekog poimanja o tome šta je celokupno čovečanstvo. Pri čemu valja prepoznati rđavu životnu građu iz koje se ništa ne može iskrojiti. Eto, takvo uviđanje moramo pretpostaviti kod svakog kompozitora kao nešto što pripada njegovoj umetnosti. Jer jedna od najvećih veština jeste ograničiti se i izolovati kako bi se iskristalisao talenat podaren od Boga, fokusirati se na ono esencijalno u sopstvenoj sudbini koja jeste profesionalac sa ograničenim izborom.

Takođe, iskrenost se ne sme potiskivati, i svaki relevantni autor mora da prizna sebi onaj pomalo poražavajući fenomen koji tvori gubitak magije i negdanje hemije: u nekom odsečku vremena umetnik s tugom shvati kako postoje velike pesme koje više ničim nisu vezane za njega. Kako ono što je u njima mistično, tako i ono što je u njima strasno prestalo je da živi u skrušenoj umetničkoj mašti; ostalo je na putu kao kakva odbačena zmijska košuljica. Međutim, svakako da uvek postoje pesme koje nisu izgubile svoj odnos prema našem imaginarnom junaku, smernom tvorcu koji želi da ih iznova peva i svira. Tu nastupa trenutak čistilišta i vrhunskog testiranja - pravi majstor ume da pogodi karakter pesama i da ih izvede lako i savršeno pokazujući šta znači kada se izvrsna tehnička kompetentnost udruži s beskrajnim talentom. Pri čemu nikada virtuoznost ne sme da uguši zračenje autentičnog života.

Mudar umetnik nikada neće napuštati svet dobrih predanja jer zna da, bude li samo njih obrađivao, teško da će napraviti išta loše. A svi sopstveni izumi, naprotiv, veoma mnogo traže, to je stvar teška. Težnja za originalnošću je majka svih pretencioznosti i lažnih umetničkih vrednosti. Na kraju krajeva, ovaj svet ne bi ni mogao postojati da nije tako jednostavan...
... Eto šta sam zapisao dok sam besomučno preslušavao album „Downey To Lubbock“ Dejva Alvina i Džimija Dejla Gilmora, dvojice preživelih članova „Divlje horde“. Budući da se radi o velikanima rokenrola i živim legendama onoga što je preostalo od američke kulture, o njima se jedino mogu pisati obimne enciklopedijske jedinice, tako da nam ostaje samo da uživamo u onome što je Žikica Simić, naš najugledniji rok estetičar, opisao kao „prašnjavi džuboks pronađen u nekom zapuštenom motelu na srebrnom autoputu koji preko užarene pustinje spaja Teksas i Kaliforniju“. Sa autoritetom neprikosnovenog znalca koji prevazilazi odavno sumnjivu i izakanu kategoriju „rok kritičara“, Žikica Simić ovaj zajednički poduhvat Dejva Alvina i Džimija Dejla Gilmora definiše kao nešto više od događaja sezone i nostalgičnog remek-dela. Po njegovom mišljenju ovaj album „osvetljava prostor i vreme, ono što je bilo i što će tek biti“. Zvuči prilično revolveraški, dvosmisleno proročanstvo o sadašnjosti koja nema budućnost. Zapravo zvuči baš kao „Downey To Lubbock“, opasno veselje koje oživljava avanturizam najokorelijih rokenrol mitova, smanjujući rastojanje između običnih smrtnika i bogova.

Inače, radi se o cover projektu, uz dve nove pesme, od kojih je Alvinova „Billy The Kid And Geronimo“ najbolja stvar na albumu, pesma koja vrlo uverljivo pokazuje zašto jedinstveno nadareni Dejv Alvin, poslednji gitarski heroj koji je 24-karatni rok impuls spojio sa etikom Fordovih i Štajnbekovih junaka, istovremeno nosi titulu Rejmond Karver rokenrola. A što se tiče obrada, one silaze u dubinu onoliko daleko da se ne zanemare „grobovi otaca“, dok muzika sija kao „iskopani stari mač“. Uočava se već na prvi pogled da je izbor pesama prilično ličan te otuda može zbuniti one koji očekuju bluz i folk tradicionale uz poneku rokersku himnu. Na „Downey To Lubbock“ se nalaze samo dve klasike koje su odavno postale opšte mesto u istoriji rokenrola doživevši gomilu obrada - „Lawdy Miss Clawdy“ Lojda Prajsa i „Deportee - Plane Wreck At Los Gatos“ Vudija Gatrija. Ostalo su lični favoriti dvojice neprovaljenih desperadosa, od kojih se posebno ističe „Silverlake“, emotivni vrhunac albuma zbog kojeg nam postaje jasnije zašto mnogi slavni likovi Džimija Dejla Gilmora doživljavaju kao gurua. Njegov glas je kao vetar koji dolazi sa one strane, iz nekih metafizičkih sfera. Otuda taj rasprostranjeni, moćno sugestivni utisak da on zna nešto više o svetu i životu, i to saznanje svojim interpretacijama nudi publici. Nije slučajno upravo ovaj teksaški trubadur i hipi mistik u jednom intervjuu otkrio najsuštastveniju tajnu: „Rok muzika je velika zato što nam omogućava da iskusimo neka osećanja koja inače nikada ne bismo doživeli“. Sve u svemu, slušajući „Downey To Lubbock“ nećete naučiti ništa, ali ćete postati neko i nešto.