MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: Čovek koji je suviše znao

Čitajući gomilu dokumenata o stogodišnjici tzv. Velikog rata, u kojem se Srbijica vinula u nebo da se više nikad ne vrati osim kao mitsko prikazanje herojskog ludila i natčovečanskog mučeništva, slučaj komedijant je hteo da, onako usput, naiđem na priču što izdaleka, zaobilaznom nebeskom prečicom, zaudara na Slepog Vilija Maktela, Čarlija Patona, Ledbelija, Big Bila Brunzija, Slepog Lemona Džefersona ili Roberta Džonsona.

Elem, ko bi rekao da ćete upravo od Magičnog saznati da se ove godine navršava tačno pola veka od smrti Aleksandra Koževa, ruskog mislioca, emigranta i avanturističkog svaštara, za čija se predavanja na pariskoj Ecole Pratique des Hautes Etudes obično kaže da su najuticajnija filozofska predavanja u 20. veku. Kožev je od 1933. do 1939. držao predavanja o Hegelovoj „Fenomenologiji duha", delu koje u to vreme nije postojalo u francuskom prevodu, i na njih su stalno ili povremeno dolazili Žorž Bataj, Žan Lakan, Moris Merlo-Ponti, Andre Breton, Remon Aron,  Hana Arent, Žan-Pol Sartr, kao i Remon Keno (autor i kod nas poznatih romana „Zaza u metrou" i „Stilske vežbe"), koji će transkripte tih predavanja objaviti 1947, a potom i napisati roman o Koževu - „Nedelja života". Što ne treba da čudi jer je Kožev bio totalno apartni intelektualac koji je odlično funkcionisao kao paradigma proročanski ludog Rusa: stalno je isticao kako je uspeo da izbegne Huserlova predavanja, da bi nekako završio na nešto podnošljivijim predavanjima Karla Jaspersa, kod koga će i doktorirati. Priznavao je bez ikakvog ustručavanja da je na studijama besmisleno protraćio vreme učeći sanskrit, tibetanski i kineski jezik, i da ga je jedino zanimao budizam, koji je doživeo kao ateističku religiju. Pa ipak, što je duže kopao, sve je više bio uveren da se nalazi na pogrešnom putu. „Postalo mi je jasno da se pre 25 vekova nešto odigralo u Grčkoj i da je tamo izvor i ključ svega. Tamo je izrečen početak rečenice."

Naravno da je takva kontroverzna ličnost morala da izazove svakojake komentare i tumačenja. Remon Aron, koji je za Koževa rekao da je „najinteligentniji čovek koga je sreo", zabeležio je i da mu se on poverio da mu je „bilo žao kada je Staljin umro". Glasine o njegovom staljinizmu nisu nikada prestale i kulminirale su u članku u „Mondu" iz 1999, gde se Kožev poprilično hipotetički nategnuto razotkriva kao navodni špijun KGB-a.

Najluđe u ovom ispiranju nenošenog prljavog veša jeste to što je sam Kožev bio gotovo dvosmisleno ravnodušan u vezi s potencijalnom aferom, dokazujući šta u moskovskom plemstvu znači posedovati pedigre i još biti nećak Vasilija Kandinskog. „Bio sam komunista, nije bilo razloga da bežim iz Rusije. Ali znao sam da etabliranje komunizma znači 30 užasnih godina. Ponekad mislim na te stvari. Jednom sam majci rekao: 'Konačno da sam ostao u Rusiji...', a ona mi je odmah odvratila: 'Ali bi bio barem dva puta streljan'. Možda, možda... pa ipak - Mikojan..."

Ali bez obzira na salonske tračeve i klevete što se tradicionalno šire po bistroima i kafeima Pariza, svi relevantni autoriteti s poštovanjem ističu u kojoj meri postmoderna i poststrukturalistička filozofija u Francuskoj ima da zahvali Koževljevim interpretacijama Hegela. A da stvar bude urnebesnija i zaumnija, još pre nego što je prešao iz Berlina u Pariz da nastavi studije uz pomoć bogatog ujke, junak naše priče je često isticao kako je čak četiri puta, potpuno predan, pročitao Hegelovu „Fenomenologiju duha" te da nije razumeo ni reč. Tek kada je sticajem okolnosti dobio ponudu da drži predavanja o Hegelu kao zamena dotadašnjem profesoru koji je morao da otputuje - a koju nije mogao da odbije jer mu je u međuvremenu umro bogati ujak, što je značilo upadanje u grdne finansijske nevolje - ponovo se dao na čitanje „Fenomenologije duha" i kada je došao do četvrtog poglavlja, najednom je provalio da je, zapravo, slavni nemački filozof pisao o - Napoleonu!

I tako je počeo sa svojim predavanjima, kojima je zadobio čak i Hajdegerovo poštovanje, ali antištreberskom, anarhičnom Rusu to ništa nije značilo jer ga filozofi uopšte nisu zanimali, dok je naučnike tretirao s puno gogoljevštine: „Ako vam neki antropolog objašnjava da sve dolazi iz neolita, i da je jedino to što iz neolita dolazi važno kod čoveka, onda taj antropolog zaboravlja samo jedno, naime, da je u neolitu možda sve postojalo, osim antropologa samog".

Kako legende uvek prate legendarni dokumenti koji prežive, evo šta je Aleksandar Kožev kazao u krajnje neformalnom razgovoru sa ambicioznim novinarom koji je glumio bartendera dok je snimao razgaljenog, melanholičnog Rusa, špijuna koga su špijunirali sa divljenjem, i to samo četiri dana pre njegove smrti, juna 1968. godine: „Sve je to u vezi s krajem istorije. Znam, smešno je. Hegel je to rekao, a ja sam samo objasnio šta je Hegel rekao, ali niko neće da prizna da je istorija završena, niko to ne može da svari. I iskreno rečeno, i ja sam isprva mislio da je to lupetanje, ali sam potom o tome iznova razmišljao i uvideo da je to bilo genijalno. Hegel se samo prešao za sto pedeset godina. Kraj istorije nije bio Napoleon, nego Staljin, i trebalo je da dođem ja i to obznanim, s razlikom što nisam imao priliku da vidim ispod svog prozora Staljina kako jaše na konju, ali dobro... Zatim je došao rat, i onda sam shvatio. Nakon Napoleona se više ne može biti vojnik. Ne, Hegel se nije prevario. Dao je pravi datum kraja istorije - 1806. godinu. Šta se od tada desilo? Apsolutno ništa, nadolazak provincije. Kineska revolucija nije ništa drugo do uvođenje Napoleonovog zakonika u Kinu. Uostalom, šta je istorija? Jedna rečenica koja odražava realnost, ali koju niko pre toga nije izrekao. Stalno se produkuju događaji, ali od vremena Napoleona i Hegela ništa se više nije reklo, ništa se novo nije moglo reći. Nešto se rodilo u Grčkoj, i poslednja reč je izgovorena."

Ovako je, barskim tonom oproštajnog monologa, govorio čovek koji je verovao da je Japan neobično značajan primer za neka buduća proročanstva o tome kako će u čoveku funkcionisati ono što nije ljudsko. Zašto baš Japan? Zato što nas Japan uči da se snobizam može demokratizovati. Japan - to je 80 miliona snobova. U odnosu na japanski narod, englesko visoko društvo je buljuk pijanih mornara. Kakve to veze ima s krajem istorije? I te kakve, jer je snobizam bezinteresna negativnost. U svetu istorije sama istorija preuzima na sebe zadatak da proizvodi negativnost, koja je suštinska za ono što je ljudsko. Ako je istorija završena, dolazi do vlastitog fabrikovanja negativnosti. Ne zaboravite da snobizam ide jako daleko. Umire se iz snobizma, to su kamikaze. Poznata je priča o Fridrihu Drugom, koji je, kada je na nekom bojnom polju čuo mladog vojnika da zapomaže jer je bio smrtno ranjen, dobacio: „Neko umire onako kako mu priliči", i produžio dalje.

Sa izvesnom nelagodom mora se priznati da Aleksandar Kožev nije bio čovek samo svog vremena. Činjenica je - razni preobraćeni fukujamisti i samozvani postistoričari su dovoljno tragikomičan dokaz da ga prihvatimo kao dokaz u procesu koje čovečanstvo vodi protiv ostatka čovečanstva - da ideja o svršetku filozofskog diskursa istorije izaziva i dalje golem bes. Otuda su možda mudraci, oni koji dolaze posle filozofa, tako retki. Ako ih uopšte ima. Istina je da možete biti pristalica mudrosti ako vam pođe za rukom da verujete u vaše božanstvo. Ljudi koji su uistinu zdravog duha, veoma su retki, a i pitanje je da li su pozvani ili su odabrani. Biti božanski, šta to znači? To može biti stoička mudrost ili pak igra. Ko je u igri? Pa, naravno - bogovi, oni nemaju potrebe da reaguju; dakle, nemamo drugog izbora nego da životom i smrću, podjednako nam podarenim, prihvatimo da su u igri bogovi koji ništa ne čine.

I naposletku, da li ste u svom ovom opako maštovitom, karnevalski-ritualnom skidanju maski sa spomeničkih fasada prepoznali sebe i svoje gospodare? Čak i da jeste, ništa vam taj trud ne vredi - jer vas nije prepoznao niko.