MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (2)

13.02.2014.   Voltera Hila je poprilično nervirao „revizionistički" vestern njegovog drugara Filipa Kaufmana „Banda Kola Jangera i Džesija Džejmsa". Zato me je pozvao da zajedno sa njim napišem „mitsku priču začinjenu suvim dokumentarizmom". Budući da je Filip Kaufman u svom filmu Džesija Džejmsa otvoreno tretirao kao patološki nasilnu ličnost, Volter Hil je insistirao na Džesijevoj posvećenosti porodičnom, hristijanizovanom doživljaju sveta.

„Ali, Voltere", upozorio sam ga u pauzi ispisivanja akcionih dijaloga, „gledaoci će se pitati zašto takav porodični čovek pljačka banke i vozove?"

A Hil me mrko pogleda i zareža: „Magični, shvati! Džesi to radi da bi ubijao proklete Jenkije!"
Shvatio sam ovaj intimni izliv umetničkog besa i bez ikakvog daljeg komentarisanja bacio se na posao. Da ne bi opet, u duhu holivudskog manihejstva, sve ostalo u sferi romantične osvetničke sage, kreirao sam lik Kola Jangera kao antipod klišeiziranim negativcima u vesternima iz ere posle Džona Forda i Sema Pekinpoa. Ne podnosim kada industrijski scenaristi od "antiherojskih" likova prave slamnate statiste ili papirnata strašila, plašeći se podjednako da ne zastraše suviše gledaoce ili, pak, da gledaoci, daleko bilo, ne postanu saosećajni prema banditizmu... Dakle, Kol Janger u mojoj viziji beše otpadnik od društva, ekstremni individualac, privržen braći i „starom diksiju", ali iznad svega lojalan desperadoskom kodeksu višeg reda...

Zato u finalu filma "Jahači na duge staze", dok ih onako izranavljene ispituju Pinkertonovi agenti, Kol Janger prekida psovke svoje prostački prkosne braće i pribrano kaže negovanim državnim ubicama u odelima s cilindrima na pedantno ošišanim i očešljanim glavama: „Gospodo plaćenici, četiri godine sam bio u Armiji, a jedanaest godina mi je trebalo da izađem iz nje".

I zato, nešto pre toga, kada Frenk i Džesi Džejms ostavljaju izrešetane Jangerove jer ne žele da rizikuju da ih potera uhvati, Kol Janger hladnokrvno ignoriše Džesija, zaljubljenog u sopstvenu legendu, i kaže njegovom starijem i mudrijem bratu: „Ti ne ideš, zar ne?". A kada mu Frenk s mučninom na licu procedi kako mora da sledi brata, opaki šmeker Janger rutinski munjevito vadi pištolj, otkoči ga, nanišani zatečenog Džesija, ali ipak ne puca u medijski naduvanog revolveraša. Samo s nadmoćnim gađenjem dobaci: „Bolje je ovako, Džesi. Da te gledam kako bežiš"...

Posle puno godina, isprva skeptični Volter Hil mi je priznao da sam upravo tim scenama zapravo spasao vesternersku mitologiju njegovog filma koji je, da smo se držali Hilovih prvobitnih ideja, pretio da se pretvori u politički provokativnu porodičnu psihodramu o postratnom traumatskom stresu.

A onda je dodao, setno uzdišući: „Znaš, Magični, sav ovaj užas koji se dogodio u dvadesetom veku samo je posledica tragične činjenice da je u američkom građanskom ratu pogrešna strana proglasila lažnu pobedu".

Znao sam prokleto dobro o čemu govori veliki filmski režiser koji je diplomirao i istoriju, a uz to je autentični, čistokrvni Američanin. Kao što sam odavno provalio kako ima nečeg tipično srpskog u istoriji Divljeg Zapada - nije slučajnost da su se svi veliki i slavni odmetnici, oličenje i simboli kaubojštine, pojavili ubrzo nakon završetka rata između unionista i konfederalista...
Sačekao sam da mi naspe novu turu do vrha i tek tada mu odgovorio.

„Vidiš, Voltere, kao što svaka država ima svoj Jug, tako i svaki čovek ima svoj dug", rekoh pa podigoh svoju čašu viskija visoko, ne želeći da me mimoiđu senke sa obe strane Ibra...

* * *

28.02.2014.   Skoro me je, u spontanom razgovoru o ukrajinizaciji globalizma, istaknuti penzioner KGB-a podsetio na jedno sparno kalifornijsko veče, daleke i burne '69,  kada sam sa mojim velikim drugom, Antonom Pavlovičem, posredstvom Službe upao u studio gde su „Džeferson Eirplejn" upravo snimali novi album... Naime, u San Francisku je gostovalo "Radničko pozorište Džugašvili" sa predstavom „Galeb", pa me je vazda radoznali Čehov pozvao da krenem s njim na put preko okeana, želeći da što bolje upozna tada svetski najaktuelniji fenomen: hipijevski pokret koji se nalazio u zenitu sveopšteg buncanja o revoluciji i oslobađanju od revolucije...

I eto ti nas među nadrogiranim kosijanerima koji diskutuju o represiji sistema u propadanju, usput ispijajući nešto što nije ni votka ni viski. Čehov pažljivo posmatra te me upita: „Magični, a zašto ovi mladi ljudi piju sirup protiv kašlja kad ne čujem da kašlju?"

„Ah, Antone, to je pomodarska fora. Hoće da budu 'haj', da polete u tu njihovu revoluciju".
Veliki dramatičar se kulturno nasmeja i reče: „Kad god ljudi požele da lete, počne da leti perje na sve strane".

Uto, Grejs Slik spazi zgodnog Rusa, i momentalno ga startova s komplimentima upućenim sebi koliko i gostu za koga je čula i koga je čak i čitala u odlomcima iz "Pregleda antiameričke književnosti" za učenike u Višim pedagoškim školama Srednjeg Zapada. U magnovenju samoodbrane -pokušavajući da sprečim žensko prepričavanje Čehovljevog pisanija koje se obavezno završava grandioznim prizorom u kojem tri sestre orgijaju sa vršnjacima u komšijskom višnjiku - zamolim Grejsinog muža, osvedočeno svestrano talentovanog kompozitora, pevača i gitaristu,  Pola Kantnera, da nam nešto odsviraju. Naglašavajući mu, konspirativno svečarskim tonom, kako je ovo jedinstvena prilika da Čehovu sviraju na uvce...

I krenuše razvaljeni „Džefersoni" da škripe neki atonalni bluz o seksologiji, ekologiji i ugnjetavanju oslobođenih ljudi...

„Drugovi", primeti osmehnuti Čehov, „bolje da se zovete 'Nikson Aeroflot'".
„Misliš da treba da prodremo na sovjetsko tržište?", upita ga Marti Balin, glavni pevač, vođa i knjigovođa benda.

„Ne, nego mislim da medicinski eksperimenti loše utiču na muzičke eksperimente", kaza mudri Anton i nastavi poučnim tonom satire: „Vi ste zamorčići Amerike".
„Da! Da!", uzviknu Pol Kantner, sav ukiseljen od esida. „Mi smo 'Dobrovoljci' u ovom ratu bez rata! Kapiraš, čoveče?"

Umesto odgovora, iz svoje lekarske portabl torbe Čehov izvuče balalajku i dade mi znak da mu se pridružim. Zgrabih akustičnu gitaru sa cvetnim aplikacijama i gusarskim tetovažama u kojoj su gurui zaliva San Francisko gajili mesijansku gandžu, te sedosmo na ugaženi persijski sag.
Znameniti Rus produma: „Ovo će biti jedna brža durska s lažnim molskim prelazom", i onda otkinu na ušuškanim žicama rifčinu, modulirajući uvod iz „Podmoskovskih večeri"...
Čim se pesma zakotrljala pod našim prstima, pridruži nam se Pol Kantner u ritmu vojničkog marša razlažući akorde na visilice i snizilice, uz melodično-halucinantno zavijanje o 'Dobrovoljcima Amerike', a onda se začuše i električne varnice razbuđenog solo distorzičara Jorme Kaukonena. Marti Balin je jednom rukom motao džoint a drugom pridržavao mikrofon, ali su mu usta bila slobodna za pevanje... Uskoro se svi zatekosmo visoko, probijajući zvučne i ostale zidove...

Dobroćudni vrag što je smerno čučao u Antonu Pavloviču, uspeo je da „Džefersone" preobrati toliko da su ovi umesto duvanja i snifanja cele noći cuclali votku...
Kada sam godinama kasnije, inspirisan brojnim glasinama i biografskim legendama, pitao Čehova da li je zaista Grejs Slik "Dama s psetancetom", moj večiti drug se zagonetno nasmešio.
„Neke tajne treba zakopati, a neke ne treba uopšte dirati", reče melaholično i dodade: „Znaš, Magični, velike žene stare na isti način kao i velike priče".