MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: JEDNA LOKALNA A SVETSKA

Ivan Blagojević - u javnosti poznat kao osnivač džez festivala „Nišvil" - živi je dokaz kako se buvljačka trgovina uopšte ne razlikuje od visoke diplomatije (visoke u srpskim okvirima, tj. okovima). I kako se pravilnim ovladavanjem rečene veštine - uz veselu manipulaciju i ozbiljnu drčnost - mogu postići i te kako grandiozni ciljevi. U kešu, u nekretninama, u spomenicima, u zahvalnicama, u enciklopedijskim jedinicama - kao i u policijskim dosijeima...
Prepredeni veteran trampe u kojoj se veliko ništa menja za malo nešto Ivan B. je, nakon sticanja prikladnog imetka i statusa, odlučio da zgrabi parče slave. Koje mu bespogovorno i pripada - posle svega što je uradio i svega što je propustio da uradi.

Iako svuda propoveda svoju piljarsku anahronost, Ivan B. nikada nije prestajao da njuška „duh vremena" praveći svoje računice s plusevima i minusima koji se na kraju uvek potiru u veliku pozitivnu nulu. Tako je, kao već izvikani direktor značajnog a ućutkivanog džez festivala, pre nekog vremena dobio priliku i da „bloguje". I, bogami, matori basketaš je iskoristio oba slobodna bacanja. Plus što je zakucao čisto da overi svoje ime, svoju burnu prošlost i svoju prisilno „umirovljenu" sadašnjost - sa neskrivenom željom da ispovest o njegovim dogodovštinama poprimi obrise lokalne legende, a i šire.

U prevodu na književno-merkantilni maternji jezik: Gazda Ivko se pokazao kao poprilično pismeni i pronicljivi hroničar koji je ispisao „paralelnu istoriju" Niša u periodu od ocvalog titoizma, preko razbuktalog slobizma, do sumraka dosmanlijske epohe. Anegdotski duh, setni humorni ton, cinično dosetkaštvo se u ovim tekstovima-zapisima susreću sa gorčinom, rezignacijom i stoičkim osećajem da je sve uzaludno, ali ipak tako prokleto uzbudljivo. Besmisao koji je napipao jedan prikriveno romantični biznismen pretvorio ga je u kontroverznu javnu ličnost, u nekoga ko želi da se prošeta ivicom žileta i pokaže da je ipak nešto više od „Mister Provizije". I da ne pristaje da bude moneta za potkusurivanje u sitnosopstveničkim igrama lokalnih kvazitajkuna i ništa manje lokalnih političkih liderčića. A jeste se petljao sa svakakvom čovekolikom robom.

Baš zato što je imao nemale ambicije da spoji profit i kulturološku misiju - zbog čega je profesionalno drugovao s različitim glavonjama i garniturama iz ovdašnjeg karikaturalnog establišmenta - Gazda Ivkova ispovest, bez obzira na obilje pikanterija i bizarnih detalja, ne može se tretirati kao PODZEMNA HRONIKA grada u koji je nekad davno došao da studira ekonomiju, polutanski urbanizam, poslastičarstvo, lubeničarstvo, teatarstvo i ostale zanate koji dođoško preživljavanje znače. I naravno da je platio sasvim pristojnu cenu - kako za svoje šegrtovanje, tako i za svoje kasnije šefovanje, a onda i gazdovanje.

Pionirski duh privatnog preduzetnika rođenog u maoističkom topličkom selu Ži Po (poznatom kao Žitni Potok u četničko-partizanskom rečniku) dostojan je nirvane koju je „kulturna revolucija" uvela onomad u Kini i proširila virus smrtonosnog umetništva po svim viđenijim salonima na Zapadu i nevidljivim letnjikovcima na Istoku. Ali sve te belosvetske revolucionarne pretumbacije nikada nisu previše opterećivale rođenog pragmatičara i manuelnog intelektualca u kakvog se Ivan B. izrodio. On je terao svoje uterujući ko zna čije dugove... Imajmo na umu da govorimo o čoveku koji je u najzabitiju, najodbojniju i najnekulturniju naseobinu u ovom delu planete uspeo da dovede takve džez veličine kao što su Džimi Kob, Beni Golson, Ron Karter, Donald Bird, Rendi Brejker, Roj Hargruv ili sastave poput „Mingus Dynasty", kao i internacionalno dokazane domaće legende: Boru Rokovića, Duška Gojkovića, Stjepka Guta... Dakle, takav lik ne može biti (ne)običan menadžer niti estradni mešetar.
Onaj ko je organizovao (da li je to prava reč za akciju probijanja komitsko-janjičarske trase od Carigrada preko Caribroda i Sićevačke klisure do Medijane, i desanta na Nišku tvrđavu slonovskom mehanizacijom?) jedini koncert „poslednjeg kralja soula" Solomona Barka koji je ikada održan u tzv. večno šizofreno-tranzicionom „regionu" zaslužuje orden, medalju i kolajnu - za života, a posle će mu se oduzeti, po starom srpskom običaju.
Ali ako taj isti megaloman ubedi jedinog priznatog ciganskog cara, Šabana Bajramovića, da prekine partiju barbuta i nastupi na džez festivalu - e, onda je dotični vizionar zreo ili za Toponicu ili za istureno odeljenje u Zabeli.
A Ivan Blagojević je, inače, uživao u nabrajanju svojih nepočinstava i misionarskih ludorija čak i više nego što je uživao u brojanju konvertibilnih šuški. Ruku na srce, niški (a i oni prestonički) veziri, kalifi i sultančići prečesto su mu darivali čekove bez pokrića i virtuelno sponzorstvo tako da je samotnjački trgovački putnik, preživevši javno etiketiranje kao „festivalski profiter", napokon skontao gde je radost, a gde čemer - što opet valja razlikovati od podlosti i sujete „kadrovskih kompleksaša" kojih se ni Dušan Čkrebić ni Ivan Stambolić ne bi postideli. Sa svom tom nemilosrdnom „vojskom spasa" vojevao je Privatnik Blagojević, kao kroz zajebanciju, uz „drugarsko cenkanje" oko rolne toalet-papira; opušteno se prilagođavao njihovim bahatim zahtevima, a opet nije dozvolio da njegovom festivalu navuku uniformu podobnosti turističkog spektakla, ma šta se pod tim podrazumevalo.
Kako su vreme i poslovi odmicali, prolazili i dolazili, sve češće mi se javljalo osećanje da moj stari poznanik i povremeni saborac zapravo priželjkuje da mu konačno svi ti „kolegijalni" kalkulanti, špekulanti, muvatori, munđaroši, muljatori i ostali logistički reketaši izađu otvoreno na crtu. Kao da se umorio od providnih a mutnih taktika i pregovora ispod stola, ispod ruke, ispod guzice - svih tih budalastih lagarija koje su, valjda, imale (partijski?) zadatak da simuliraju „kulturnu politiku" grada. A grada ovde ni u tragovima, osim kad se gomilice delegacija iskobeljaju iz svojih tapaciranih bunkera i izvesele se za sve budžetske pare na Gazda Ivkovom festivalu vireći ispod suknjičice razigrane duvačice saksofona Kendi Dalfer, kojoj su zbog rada nogu i rukovanja escajgom prilikom hasanja leskovačkog roštilja dodelili zvanje počasnog građanina u njihovim kulama od kljova divljih svinja.
E, zato „Nišvil" i jeste „Ivkova slava"! To vam kaže Magični, onaj koji je pre četvrt veka napisao knjigu priča „Nišvil" (jeste, Ivan B. mi je kao izdavač spomenute knjige maznuo ime za potrebe krštenja festivala, ali ako, zaslužiće on to jednog dana!).

Može li se više od ovoga? Pa, ko mnogo veruje u odgovore, moraće da pita Kaunta Bejzija, Bena Vebstera, Kliforda Brauna ili Bada Pauela... Ko bi rekao da će trgovac južnim voćem, puževima i dimljenim pečenicama jednoga dana zaslužiti ovakve Anđele Zaštitnike?!

Jedino se molim u sebi da ne padne u iskušenje da ih utopi ispod nebeske cene, pošto su ga nekakvi preskupo apsurdni porezi spopali - kao Joneska njegov Nosorog!  Mislim, malo je previše ironično da Gazda Ivka gradski očevi i oci ubeleže u svoje pijačne notese kao „lopova koji nije uplatio radni staž Solomonu Barku". A ovaj već skoro celu deceniju pevuši Svetom Petru na uvce.

Dobro, evo, priznajem da ima tu još nešto što je porodilo ovaj revolveraško-elegični tekst. Naime, i pored mnogobrojnih zezalica i nesporazuma koje gazdinski tvrdičluk poslovično proizvodi - dekintiranost je majka svih prisilnih apstinencija! - kod Ivana B. mi se oduvek dopadao njegov nehajni ali solventni ateizam. Budući da je rođen 6. januara u slami seoske udžerice, kad god bih mu, grebući se za božićno eksiranje, rekao ono „Hristos se rodi", odgovarao mi je sa blago mučeničkim uzdahom: „Vaistinu se rodih".