MAGIČNI ĆIRA - RAĐANJE BEZ VASKRSA

Tajna dugovečnosti Stonsa, nezabeležena u analima umetnosti našeg i njihovog vremena, leži u neobično dugotrajnom procezu sazrevanja i sviračkog i kompozitorskog usavršavanja - prilično zbunjuća pa i zapunjuća činjenica s obzirom na njihov dramatično dokazivani, odistinsko nesvakidašnji talenat. Ovo naročito "bode oči" dok se svuda unaokolo slavi jedan od značajnijih jubileja u istoriji rokenrola - pola veka od objavljivanja antologijskog Stones albuma "Beggars Banquet".

Alergičan na prigodne tonove i svečarsko "otkrivanje tople vode", naprosto smatram nemogućim zaobići taj frapantan podatak da su tek 1968. Stonsi snimili svoj prvi veliki album. "Beggars Banquet" nije samo umetnički trijumf - to je delo posle kojeg Stonsi više nikada neće omašiti mete na vrhu hodočasničkog džuboksa; album koji je opušteno, s nepojmljivom lakoćom, daleko nadmašio sve što su do tada stvorili i snimili. A jesu snimili puno toga, ali retko im je polazilo za trzalicom i palicama da se uzdignu iznad prosečnog, ponekad gotovo oportunističkog prangijanja.

Do te za njih odistinski revolucionarne '68-e, Stonsi jesu ovladali čikaškim bluzom i memfiskim soulom, ali svaki njihov pokušaj - ma koliko se osećala nepatvorena srčanost! - da obrade nešto od Slima Harpoa, Džimija Rida, Rufusa Tomasa ili Artura Aleksandera bio je drastično inferioran u odnosu na originale (koje su oni sami tretirali kao muzičku svetinju). Još gore stanje je vladalo na polju autorskih radova. Njihov prvi album sastavljen isključivo od pesama novoustoličenog kompozitorskog tandema Džeger-Ričards, od kritičara prenaduvani a smešno pretenciozni "Aftermath" (1966), bio je tanko i bledunjavo ostvarenje. Onda su, pomodarski alavi, uleteli u flower-power papazjaniju i napravili bezveznu brljotinu "Their Satanic Majesties Reques", od koga su se kasnije bezbroj puta ograđivali vadeći se na droge. Ni u pisanju singlova nisu bili naročito produktivni - sa izuzetkom "Ruby Tuesday" (njihove najlepše pesme u '60-im) i uvrnute "Satisfaction" (koja zvuči kao da su "Kraftwerk" uzeli gitare u ruke i okomili se na ritam-mašinu koja je propevala od siline udaraca), sve ostalo su bile očajničke kopije "Motown" fazona.
Za to vreme, njihovi direktni saborci i rivali, Bitlsi i Kinksi uspevaju da se dokažu kao ne samo genijalni autori koji su u periodu 1965-67 stvorili takva dugosvirajuća remek dela poput "Rubber Soul" i "Revolver", odnosno "Face To Face" i "Something Else By The Kinks", već i kao mnogo bolji u obradama tada ne tako starih klasika. "Money (That's What I Want)" u verziji Bitlsa, kao i "Louie Louie" u verziji Kinksa predstavljali su u tim ranim danima nedostižno rokanje i rolanje za napaljenog Džegera i njegovu družinu. A upravo za Stonse važi mit da su najuspešniji "cover band", verovatno zato što im je prvi No.1 hit u Engleskoj bila obrada pesme Bobija  Vomaka "It's All Over Now" (za koju je Lenon kazao Kitu kako je solo u sredini "čisto sranje", po svedočenju  samog Kita), a da su se u Americi probili pristojnom verzijom standarda Irme Tomas "Time Is On My Side".

U stvari, imali su pronicljivog i superbezobraznog menadžera Endrua Oldama, koji im je na nesreću bio i producent a pojma o muzici nije imao, što se lako moglo čuti na mnogim snimcima iz perioda 1964-67. Međutim, što se tiče džungle šou-biznisa, on je bio mnogo smeliji i vidovitiji manipulator nego što su Mik i Kit ikada pomišljali da budu - Endru Oldam je stvorio nadaleko čuveni imidž Stonsa kao državnih neprijatelja i najneželjenijih zetova u britanskom porodičnom svetu koji je odražavao društvenu vertikalu u ocvaloj Imperiji. U početku je bilo šokantno i zabavno ali su se posle nekog vremena sveli na skandal-majstore koje je pratila medijska histerija, obožavanje nedotupavnih tinejdžerskih hordi, kao i "visokoumne" sociološke analize pedantnih novinskih drkadžija koji su u njima videli sve osim čistokrvnog, pravovernog rokenrol benda.
Onda je 1967. usledio farsični skandal sa hapšenjem i suđenjem - ali ovog puta nisu Stonsi gospodarili igrom hodanja na žici već se britanska elita poigrala njima njišući ih iznad provalije kao jeftin spektakl. Vladajuća struktura iskoristila je njihovu nemoć da pokaže svoj paradoksalni konzervativni liberalizam koji može da spoji krutu pravičnost zakona sa tolerancijom gospodara koji te zakone primenjuju. Savršeno izvedena imitacija strogoće, torture, pa iznenadnog pomilovanja priprostih mangupa iz niže klase koji se jesu malo precenili, ali ih je Imperija uz strogi ukor nastavila da tretira kao vrlo unosan izvozni proizvod, muzički ekvivalent "bentlija".
Temeljno raznizani i razbucani, gorko ismejani od subverzivaca s autoritetom, gromoglasno sažaljevani od onih koje su smatrali najvećim otpadom i šljamom, u haosu armagedonskih razmera, sa jakim osećajem samoprezira koji se transformisao u bes trajniji od bilo kakve poze buntovnika, naši arhetipski antijunaci započinju odsudnu bitku u kojoj je kompletna karijera benda stavljena kao ulog, po principu "trt-mrt, život il' smrt". Naravno da se u graničnim situacijama uvek izrodi nešto jedinstveno uzvišeno i jedinstveno sjebavajuće. E, sad, nemoguće je objasniti kako nastaje ta hemija koja se vezuje za esenciju rokenrola, ali u slučaju "Beggars Banquet" pouzdano znamo koji su bili ključni sastojci te neverovatne čarolije, izvan svih iluzija i trikova.

Pre svega, "svetlucavi blizanci" su se svojski potrudili (ili ih je talenat proterao kao katarzični proliv) te su za album spremili pregršt odličnih pesama, nešto najbolje što su dotad napisali. Dalje, došao je novi producent, Džimi Miler, vrsni profesionalac sa pedigreom (producirao "I'm A Man" i "Gimme Some Lovin") - za razliku od antisluhiste Endrua Oldama koji je zbrisao u Ameriku čim je počela frka sa zakonom. Džimi je zakotrljao Stonse tako sočno, zanosno i snažno da su već na prvom sešnu snimljene i "Jumpin' Jack Flash" i "Street Fightin Man". Ova prva je ubrzo objavljena kao zaseban singl koji je priča za sebe, kao veličanstvena najava veličanstvenog albuma, kao objava rađanja novih, zauvek pravih Roling Stonsa, i od tada se smatra večnim hitom i himnom rokenrola.

Treći bitan momenat jeste totalni nestanak odavno već muzički neupotrebljivog Brajana Džonsa i dolazak novog "petog Stonsa" - klavijaturiste Nikija Hopkinsa koji je presudno uticao da album zvuči elegantno i kompleksno. Hopkins je već stvorio ime radeći par godina sa Kinksima: Rej Dejvis je još 1966. napisao pesmu "Session Man" u čast tihog muzikalnog gospodina koji je po nepodeljenom mišljenju najbolji sešn muzičar u istoriji rokenrola. Elem, bez ingenioznog klavirističkog rada Nikija Hopkinsa "Sympathy For The Devil" bi se raspala u psihodelično afro-drambuljanje, "Salt Of The Earth" bi zvučala kao monotono tamburanje i nerazumljivo mantranje, a "Jigsaw Puzzle" bi se pretvorila u recital sa pratnjom pripite slajd gitare. Uostalom, nisu mu se tek tako Stonsi specijalno zahvalili na poleđini omota ploče.

Četvrti faktor koji je uticao da projekat poprimi mitske dimenzije jeste Grem Parson, jedan od pionira kantri-roka, majstor južnjačke gotike koji se tih dana upoznao i momentalno zbližio sa Kitom - i eto nama po prvi put na nekoj Stons ploči kantri tonova i kantri senzibilteta u popriličnim količinama. Zapravo, većina pesama na albumu jesu melanholične i krhko-melodične kantri-bluz i folk balade sa "modžo" začinom Delte i prašnjavim "roots" zvucima ispoliranim grlićem razbijene boce "Džek Danijelsa".

Naravno, dve udarne pesme, "Sympathy For The Devil" i "Street Fightin Man" pored demonske furioznosti i halucinantnog magnetizma pokazuju Mikov besprekoran osećaj za tajming (kao i njegovu prvoklasnu tekstopisačku veštinu). Nije ni čudo što su obe pesme postale predmet brojnih spekulacija, vračanja, tumačenja - tretirane i kao satanističke satire i kao borbeni poklič mladih iz famozne "studentske šezdeset osme", sa opakom dvosmislenošću i narcističkom spremnošću da se rizikuje i ide do kraja.

Nasuprot tim "ozbiljnim" tonovima, pesma "Stray Cat Blues" je spretno i duhovito poigravanje sa bluzerskim mačizmom - upravo je ovo i najproročanskija pesma na albumu jer pokazuje kako će Stonsi, kada nakrcaju svoj opus remek-delima, iznaći način da maherski parodiraju sami sebe, što je krenulo od sredine '70-ih. Uprkos negodovanju dela preambiciozno kompleksiranih analitičara i kritičara, vremenom je i poslednjem duduku postalo jasno da se ovo zajebantsko kotrljanje neće nikada zaustaviti. Pa ipak, dok uživate u svojoj mrvici besmrtne rokenrol pobede, ponekad se prisetite da je sve ovo započelo sa albumom "Beggars Banquet", na kojem je najmoćnija pesma istovremeno i najtužnija, nepogrešivog naslova - "No Expectations"...