MAGIČNI ĆIRA: SAN LETNJE NOĆI

Ulazak moje malenkosti u restoran „Gianni Pedrinelli“ ličio je na ulazak parnjače u neprokopani tunel u Sićevačkoj klisuri. Možda zato što sam bio u pratnji šefa Službe, aforističnog Gašića, mog vodiča od Batajnice do Porto Cerva, VIP odmarališta na Sardiniji.

Unutrašnjost drevno restauriranog restorana odisala je neomediteranskim stilom s ručno naglašenom arhitekturom. Lokalni, patinasto-seljački kolorit inventara pojačavala je dvodimenzionirana uljana slika - portret Džona Gotija u natčovečanskoj veličini. Na suprotnom zidu beše okačena ne manje dimenzionirana slika, rađena u istom Đoto-Karavađo stilu, a koja je prikazivala „Radni doručak“ s likovima Isusa, Lakija Lučana i Dučea, zauzetih razgovorom punih ustiju.

Hm, gledajući pomno taj parabiblijski prizor, učinilo mi se da tu neko nedostaje. A onda sam skrenuo pogled ka dugačkom stolu u najzamračenijem ćošku restorana i shvatio ko nedostaje na slici. Ne, to nije bio Juda. Moje oči ugledaše najčuvenijeg šampiona tranzicije, prepodobno nasmešenog Đinđića, posađenog u čelo stola s masivnim nogarama i masivnim tanjirima i bokalima.

Koliko me je zbunilo Đinđićevo odsustvo sa slike koja je varirala večni motiv pregladnele zavere, još me je više zbunilo njegovo prisustvo u ovom rustikalno dizajniranom prostoru. Moji koraci počeše da varniče po podu od terakote; pokušavao sam da zakočim i ne izletim iz šina. Osećaj pruge bez koloseka na liticama Sićevačke klisure nije me napuštao.

„Gašiću, kakva je ovo zajebancija?“, jedva sam kontrolisao svoj glas. Nije mi bilo lako da iz rokenrola pređem u kanconu. „Vrhunska“, iskezi se upravnik tajne Srbijice kao Tesla kad je otkrio da Pupin nije Srbin iz Amerike. Ta učenjačka grimasa mi smesta dade do znanja da se ovde ne radi ni o kakvoj zajebanciji, već o igri koja ima za cilj da na kraju bude što više zajebanih. Naravno da su mi se creva zgrčila od pitanja na koji su spisak mene stavili. Na spisak za zajebavanje ili na spisak za odstrel? Gašić mi je čitao misli brzinom Dačićevog govora o budućnosti Kosova u UN. Neke taktike su nasledne, baš kao što lepota i dužina spolovila nisu. „Vidiš, Magični, računica kaže da je plastična hirurgija mnogo skupa, naročito kad se radi o Programu zaštićenih svedoka. Ali naša vlada se dosetila kako da spoji budžet, nauku i kriminal.“ „Ma nemoj“, bio sam s one strane svakog strpljenja. „Pa to su već učinili oni pre vas, i oni pre njih, i svi drugi što su se nazivali srpskom vladom, bilo da su bili u egzilu ili u azilu.“ „Eh, vi pisci uvek preterujete“, nastavi Gašić uz lažni uzdah. „Ono što hoću da ti kažem jeste da smo umesto plastične hirurgije odlučili da primenimo kloniranje. Ako mogu ovce da se kloniraju, mogu i Srbi, zar ne? Pa, barem smo mi pastirski narod s toliko stada i seoba.“

Gašić zastade da se s neskrivenim zadovoljstvom potapše po ramenu, a onda nastavi blaženim tonom. „Tako smo postigli dvostruki uspeh. Kao prvo, nemamo potrebe da zaštićene svedoke ostavljamo u životu, a ti znaš koliko je američka ekonomija pukla zbog tih rashoda. A kao drugo, smanjujemo rizik druge vrste. Jer ubice nikada ne ubijaju dva puta iste žrtve.“ Mora da sam malo više zinuo od čuda, a i ta čuda se zaređaše supersoničnom brzinom, tako da se nisam mnogo premišljao da priupitam elokventnog Gašića odakle srpskoj vladi pare za kloniranje i održavanje klonova u više nego prijatnom ambijentu. „Dobre veze čuda čine“, osmeh zadovoljstva nikako mu se nije skidao s lica. „Čuo si za Džoa Bonanu? Onog što je mrzeo da ga zovu Banana?“

Klimnuh glavom prisećajući se da sam čak i pisao o njegovoj burnoj karijeri. „E, Džo Bonano nikada nije otišao gore da plati porez Svetom Petru. U dogovoru sa FBI odradio je svoj deo drukanja, a onda se upustio u ozbiljan biznis, uz dozvolu partnera iz Ovalne sobe. Vidiš, Džo Banana izgleda da uopšte nije rastao na banani. Imao je odličnu ideju, pridobio finansijere i tako razvio kloniranje u vladine i nevladine svrhe, a usput ušao i u zonu elitnog turizma jer mu je klijentela bila brižljivo probrana. Kako oni koji su klonirani, tako i oni koji su naručivali kloniranja. Razumeš?“

Razumeo sam da je Gašić vrlo komunikativan bezbednjak, svestran i uvek spreman da pomogne onima koji su skrenuli s pravog puta - da definitivno skrenu. Uto se začu dramatično razdragani tenor, koji me nepogrešivo podseti na Đinđićeve vokalne izvedbe naručenih govora. „Bata Gašo, koga mi to dovodiš u goste?“, upita kao da me je zamenio s Habermasom. „Vidiš i sam“, Gašić ne beše manje bučan u svojoj glumljenoj srdačnosti. „Magični, ma jesi to ti?“, bivši premijer upita preterano zapanjeno; verovatno je očekivao Jovicu Stanišića. Počeh da se osvrćem oko sebe. Potom slegnuh ramenima u znak predaje. „Ajde, odmah za sto. Pogledaj šta te čeka.“

Ono što me čeka nije za ovim stolom, pomislih, no prihvatih ponudu i sedoh do Đinđića, uz prethodno grljenje bez ljubljenja i rukovanje bez tapšanja. Na trpezi bejahu razne ovdašnje đakonije i specijaliteti: prepoznao sam neke od njih iz onih bedekera što ih čitah u avionu na putu za Sardiniju. Fregula sa dagnjama, svežim paradajzom i moluskim školjkama, pečena riba u soli, pasta s jastogom alla catalana, ručno pravljene njoke malloredus, servirane sa svežim sosom od paradajza i mlevenim kobajama, sve to začinjeno šafranom. Ipak, ogromnom trpezom je dominiralo reš pečeno prasence, sisanče od šest kila. Ispostavilo se da je to i njihov, mislim sardinijski, nacionalni specijalitet. Samo se kod njih zove porceddu, a u okolini Niša - mramorski zubatac.

Gašić mi namignu i odjavi se s degustacije rekavši da mora do recepcije da proveri tajnovitost putnih isprava ostalog osoblja iz naše diplomatske misije. Nisam mu namignuo da ne izazovem tikove, samo sam mu odmahnuo kao da tražim čistu salvetu. Miris mediteranske pikantne hladovine, pomešan s mirisom ispijene grape i punjenih maslina, začas nas baci u razgovor razvezanih jezika. U takvom sve psihodeličnijem stanju otkrovenja i izgubljenosti upitah Đinđića u naročito likvornom momentu: „Dobro, majku mu, a zašto si ti zaštićeni svedok?“ „Zato što ja najbolje znam ko me je ubio“, odgovori Đinđić premijerskim glasom i nastavi da čereči hrskavo sisanče. Usred mljackanja, u prostoriju s kuhinjske strane ušeta starac stamenog držanja i režećeg pogleda. Đinđić momentalno ustade, uhvati me pod ruku i svečano reče: „A ovo je gospodin koga moraš da upoznaš“.

Zatim tronutim glasom izgovori dobro poznato ime u svetu polusvetaca. U tri pogrbljena koraka nađosmo se lice u lice sa Džoom Bonanom. Đinđić me predstavi umilnim, snishodljivim pokretima, nasuprot gospodskoj nepokretnosti Džoa Bonane. Poćutao je koji sekund večnosti, a onda mu se na licu pojavi osmeh premazan svim zmijskim šarama. „Benvenuto, mio Magico! Come sta?“ „Mi scuzi“, započeh, s nelagodom mu objašnjavajući kako ja slabo parlare talijanski. Potom mu odgovorih na pitanje služeći se esperanto-srpskim, ali nije bilo jezika koji Džo Bonano nije razumeo, govorio ili se njime u specifične svrhe služio. „Va bene“, raširi ruke, zagrli me i blago me povuče prema zadnjim prostorijama. Đinđić koraknu za nama, ali ga Džo preseče pogledom i reče: „Tuto e ocupato. Per favore, chiuda la porta.“ Kao naturalizovani srpski demokrata, Đinđić posluša bez reči i zatvori vrata za nama.

Nađoh se u jednoj od onih ambijentalnih kancelarija koje nikada neće postati saloni jer njihove gazde ne žele da kvare ugođaj iz detinjstva. Sedoh na ponuđenu drvenu šamlicu i uzeh gutljaj jakog crnog vina. „Cannonau“, reče Džo gledajući kako poprimam boju bulke u cvatu. „Najčuvenije vino na Sardiniji. Liči li ti na ‘blatinu’?“ Džo Bonano beše čovek ogromnog iskustva, te se usudih da mu odgovorim. „Više mi liči na ‘teškoto’.“ Klimnuo je glavom kao znalac, otpio dobar gutljaj, a onda me pogledao u oči. „Eh, caro mio“, uzdahnu kroz škrgut zuba. „Ovaj vaš Đinđolino mi pravi probleme. Ne ponaša se kao turista. Ponaša se kao lubenica. Questo conta poco.“ Glas mu je postajao sve siktaviji, kao da sam slušao testerisanje hrastova u brdima Foče. „Il petegolo!“, prezrivo je otpljunuo prema malenom, poluzazidanom prozoru. „Hoće da pokrene kampanju ‘Sardinija na dobrom putu’.

I još mi dosađuje blesavim idejama o reformi organizovanog kriminala. Kakva drskost!“ Sada je već to ličilo na lavlju riku. „Ovde postoji samo jedno pravilo i niko ga nikada nije promenio. O bere o afogare! Crkni ili pukni! Capisci?“ Odobravao sam celim telom taj sveti zakon. A onda Džo izvadi nož, sjaj čeličnog sečiva me zaslepi, ali sam mogao da odoka izmerim nekih četrnaest centimetara. Drška mu je bila izrađena od drveta ili od muflonskih rogova. Sve u svemu, vrlo upečatljiva spravica. „Znaš šta je ovo?“, upita me i nastavi ne sačekavši da progutam još jednu knedlu. „Ovo ti je patada. Pastirski nož. Može da posluži i za dranje i za klanje. Zato poruči tvojima u Beogradu da ovog Đinđolina sklanjaju odavde što pre, inače će biti trajno uklonjen.“

Od silnog klimanja osećao sam se kao svinjče na rolerkosteru. „Sia pure“, rekao je i stegao mi ruku u znak pozdrava. „Neka bude“, prevedoh na srpski i odoh putem koji beše moj koliko i njihov. A koliko li je „njihovih“, ostade da se pita moj pokrenuti stomak.