MAGIČNI ĆIRA: SVITANJE U SRCU TAME

Taman pomislim -u trenucima produhovljene sete i prizemne bede, spreman da sa „džeka" pređem na „stomakliju" -kako je sav taj varničavo-svetlucavi rokenrol tek ugasla crkotina kojoj su odrubili obe glave i oba jajca, te da je čitava ta prostoproširena fama o raspevanim legendama većim od života napokon upokojena, i to nimalo mitski, kadli se najedared, pravo niotkud, pojavi neočekivani čovek umetnik s nelogično fenomenalnim albumom: kao definitivna potvrda da je rokenrol doista izmurla i davno iščezla vrsta, ali koja nikako da se umori od retkih i baš zato još šokantnijih vaskrsa.

Ovog puta mi je čašu (i to vodenjaču!) blaženog „tenesi viskija" prosuo inače fino vaspitani Simon Felis, isporučivši mi svoj najnoviji, treći po redu solo album pod šrederovskim naslovom „The Projector". Čim je krenula uvodna, naslovna pesma, uz intimistički isprepletano štektanje gitare i bubnjeva i sobne elektronike, tako sam zadrhtao da umalo napravih mokru srču oko svoje guzato ulubljene fotelje. I još sam se zagrcnuo i morao da ispljujem ono malo „džeka" što mi je bilo u ustima. Ah, kakav gubitak za moj budžet! I kakav dobitak za ovovekovni rokenrol rekvijem! Koji se, naravno, nikada neće čuti na radiju, niti će ga iko iz diskografske industrije primetiti. Sve i da im muzički potkovani predsednik Doni naredi, opet ne bi skapirali, naprotiv, slušanje albuma „The Projector" značajno bi omelo njihovu efikasnost praćenja i analiziranja berzanskih trendova, dotle da bi neki od njih mogli da pomisle kako se Volstrit preselio u Bengazi!

„The Projector" je velikodušna, mračna, dirljiva kreacija, topla u harmonskim pasažima svoje veličanstvene, visoko uzdignute vizije -čim se malo sabere od prvog udara jezovite lepote, slušalac oseti kako u njemu raste bezrazložno ushićenje dok mu se kapije duše otvaraju prema maglovitoj budućnosti, prema životu koji se može ponoviti na vetru, u stihijnim brzinama na šinama, u samozaboravu noći, rizika i blage tutnjave noćnog voza. Simon Felis nikada nije krio saosećanje prema regularno promašenim životima ispunjenim ljudskim zamahom i majstorskom preciznošću. Svaki beskorisni čovek svojim zabranjenim hobijima nadmašuje sebe -pravi stvari bolje i dugovečnije od svog značenja u životu. Bravar obično lepo priča kada se napije, bankar drži vatrene hrišćanske govore kada se našmrka kokaina; u pesmi pak čovek se oseća velik i strašan. Barem u pesmama kakve stvara renesansno daroviti Simon Felis: kompozitor, bubnjar, gitarista, pevač, pesnik, romanopisac, pripovedač kome su lekari otvarali i zatvarali srce, porodični boem koji je mešao alkohol i droge kako bi se odljubio od sopstvene depresije, otac mrtvog deteta koji je kao dete i sam prošetao sa one strane smrti pa posle morao ponovo da uči da čita i piše.

Verovatno zbog tako melodramatične biografije neki podzemni mudraci su se zapitali gde je u njegovim pesmama ugao prestizanja sopstvenog života. Nema ga i ne može ga ni biti. Tragedije su početak svakog mehanizma, a pesme su same svoj kraj i ne haju ni za granice ljudskog ni za beskraj sveta. Beskraj? Koješta, mora da postoji neki ćorsokak. Inače otkud sva ova uzbudljiva čudesa iz prošlosti što zavode budućnost pričom o nepostojećoj prolaznosti?

Simon Felis je umetnik s neobično značajnim i uticajnim opusom: kao osnivač i glavni autor grupe „The Felice Brothers", ponajviše je odgovoran za njihovo -i ne samo njihovo! -prevratničko remek-delo, istoimeni drugi album, objavljen 2008. godine, kojim se suštinski završila priča o pokretu poznatom kao amerikana, a što je, bez mnogo teoretisanja, oznaka za tradicionalnu američku duhovnu muziku, iznova napisanu i odsviranu na vrlo subverzivan i posvećenički način.

Dakle, svu onu isceljujuću dvodecenijsku muzičku divotu što su je začeli i razvili takvi duhovi poput Lusinde Vilijams, Pola Vesterberga, Alehandra Eskoveda, Lajla Loveta, Gilijan Velč, Bonija -Prinsa Bilija, Rajana Adamsa, Ričarda Baknera, Dejva Alvina, kao i bendova „Uncle Tupelo", „Whiskeytown", „Sparklehorse", „Wilco", „Richmond Fontaine"... uspeo je da dovrši u velikom stilu upravo Simon Felis, praćen svojom bratsko-rođačkom hordom. Album „The Felice Brothers" svojom sintezom raskalašnog veselja i nadrealne epike gotovo da nadmašuje ono što su The Band (tvorci svake amerikane!) uradili s Dilanom Bobom 1967. u podrumima Vudstoka, a što je zabeleženo na epohalnom duplom albumu „The Basement Tapes". Možete li se više od toga? Pa, dijabolično daroviti Simon je učinio nemoguće -formirao neformalni duo „The Duke & The King" i napravio podjednako briljantni a vrlo razliličit album „Nothing Gold Can Stay", na kojem je bilo neke drugačije obojene melanholije i svetlosti koja je više dugovala Polu Sajmonu negoli Robiju Robertsonu.

Nakon vrhunca kakav se retko dostiže (i to dva puta!), uz gomilu ličnih tragedija koje su se nizale kao na filmskoj traci, bilo je logično što je Simon utonuo u pomalo jednodimenzionalni gotski folk, uz malo strejtaškog kantrija i zaumnog gospela. Njegova prva dva solo albuma, „Simon Felice" (2012) i „Strangers" (2014), krasi sumorna atmosfera obeležena očajničkom borbom sa sopstvenim demonima, ali je „The Projector" njegovo daleko najmračnije, ali i najubedljivije delo, pravo putovanje u srce tame bez ikakve želje za povratkom.

Novi album pokazuje kakav mrtvosani karambol nastaje kada bartender postane krčmar -valja uzeti pozamašan zalet da bi se preletela provalija između dvojnika koji sanjaju jedan drugog isključivo na slepoj svetlosti pustinjskog sunca. Usamljeni rendžer i električni sveštenik jašu zajedno od rodea do rodea, od izlaska do zalaska ravnodnevice, od zlatne groznice do kalajisanog spokoja, a za sve to vreme u salunima pišu pesme koje pevaju jedan drugom preko nišana.

Mnogo je neodsviranih tonova u Simonovoj muzici, mnogo nevidljivih tragova koji povezuju doboš i otvoreni E-štim, mnogo prašine koja senke pretvara u prah, mnogo šapata koji nikada neće provrištati, mnogo obećavajućih propovedi zanemelih pred prizorima tuđih napuštenih života.

Doduše, nisu sve pesme na ovom albumu mračne -neke su gotovo vedre u svojoj beznadežnosti, a neke dokumentaristički pribrane dok pevaju o kliničkoj depresiji na beživotan, a ipak duboko potresan način, što i jeste vrhunski kunst! Aranžmani su znalački, sugestivno ogoljeni, akustična gitara koja zvuči usamljenički odbačeno, uz tek povremenu podršku jastučastog sintija, stidljivih orgulja, rudimentiranog bubnjarskog treperenja i nezemaljsko udaljenih ženskih vokala. Takav minimalistički koncept omogućava moćno sročenim rečima da glasu daju ili oduzmu ljudski prizvuk što priziva bol, euforiju, pokajanje, gorčinu, ironiju, besmislenu setu...

I dok je naslovna pesma, „The Projector", zastrašujuća oda paranoji koju Simon pretvara u halucinatni gospel o izabranoj samoći, dotle gruvajuća „The Fawn" svojom muževnom empatijom sahranjuje feminističke teorije zavere; popistički melodična „To Be You, To Be Me" odjekuje kao opelo ljubavničkom ratu bez kojega nema ni ljubavi ni ljubavnika, a „Same On Any Corner" zvuči kao ritmički zavodljivo drndanje s gorkim stihovima koji donose miris iznošene rokerske kožne jakne. Fatalističko mirenje s poraženom sudbinom nalazi vrhunac u „Angel By My Side", gde narator, veteran ljubavnih brodoloma, zvonkim koliko i hrapavim vokalom peva kako je video previše da bi verovao u zagrobni život.

Vrlo je verovatno da mnogima smeta ovolika količina tuge i patnje, tamnog sveta nastanjenog senkama, ali ovo nije artificijelni darkerski album. Ovo je delo autentičnih, nepatvorenih osećanja koja postoje iz istog neobjašnjivog razloga zbog kojeg postoji i ovaj užasno nesavršeni svet. Na kraju krajeva, Simon Felis je čistokrvni američki umetnik, a Amerika je satanoidna zemlja. On je veoma iskren, ali je takođe i ponosan na to što je iskren -za razliku od nas koji i dalje mislimo da ćemo se izvući.

Elem, na verovatno najboljem ovogodišnjem albumu, neustrašivi Simon Felis je prostodušno ponudio veliki deo sebe slušaocima. Ta velikodušnost na neki način predstavlja čitav njegov projekat: njegovo shvatanje šta znači biti jebeno ljudsko biće.