MAGIĆNI ĆIRA - TRANSFORMACIJA REFORMACIJE

Početkom godine preminuo je osnivač i vlasnik kompanije „Ikea", svetski slavan po svojoj škrtosti i bogatstvu. U oproštajnoj poruci najveće skandinavske cicije navedene su oproštajne reči koje govore kako on ne može da podnese pomisao da će se njegov samourušavajući nameštaj, rađen po principu „skrpi ga sam", proizvoditi i prodavati u domovini znamenitog „Simpa" i još znamenitijeg „Kir Janje". Nema šta, Ingvard Kampard beše čovek od ukusa, biznismen koji je poštovao kvalitet i hijerarhiju tvrdičluka. Ko štedi, nikad mu nije dosadno, jer mu nikad nije dosta.

Ubrzani razvoj Srbijice, u skladu s njenim imidžom, pokazuje fatalističko naličje informatičke revolucije. Nema revolucije bez obrta kapitala praćenog obrtima smrti u krugovima vladajućeg pakla. I đavoli podnose žrtvu za prosperitet i kompjutersko opismenjavanje nebeskog naroda.
Evo, i čuveni proizvođač kafe i vlasnik bezbrojnih snobovskih kafea „Starbaks", taman kad je rešio da uđe u partizanski slobodno i plutonijumski obećavajuće tržište Srbijice, kad ono „Nestle" im otkupio pravo na prodaju nekih od najpoznatijih brendova, tek da se zna ko je glavni igrač, a onda su morali još i da zatvore oko 150 lokala širom sveta zbog slabog poslovanja.

Ovakav programerski napredak Srbijice u turbulentnim uslovima trećeg svetskog rata, koji se širi kao endemski sifilis u patrijarhalnim selima, čudi samo neupućene i zlobive. Jer ona domaćinska, seosko-građanska Srbijica oduvek je najlakše nalazila zavetrinu i rupu na čučavcu u stanju haosa septičkih jama izazvanog zlatnim i naftnim groznicama; uspostavljala red kada je okružena neredom; rušila logiku ponude i iznude potražnjom dobrovoljaca za poslove nadgledanja pijaca svih vrsta - od zelenih do buvljačkih, od stočnih do auto-pijaca; javne radove je zamenjivala tajnim kabinetskim delatnostima, a industrijsku revoluciju plišanim revolucijama.

Srpska antigravitaciono napredna vlada pravilno je zaključila da je u eri postmoderne modernizacija tek anahrona rabota, ali se u međuvremenu i postmoderna istrošila akcizama na malogranični šoping i lokalni šverc, akcizama na gastarbajterstvo i trgovinu državljanstvom putem venčavanja za neregistrovanog obveznika, akcizama na sudske takse i poreska pomilovanja, akcizama na legalizovanu „vijagru" i nelegalizovani prekodrinski benzin.

Mnogi strani posmatrači i domaći drukeri primetili su poseban tretman ekonomizacije u svim sferama, avangardističku zahuktalost Srbijice prema standardima razvijenog sveta, koji će nam, umesto banana-republike, obezbediti status pasuljarske oaze, mahunasto i krtolasto sklonište od nepredvidivih nepogoda koje može prouzrokovati Dau Džons indeks. Taj proces je zvanično nazvan projektom u razgradnji. Digitalizacija u Srbijici se skrečuje, sempluje, remiksuje, flešira - kako bi finalni proizvod bio što virtuelniji i autentično intravenozan. Od seoskih zadruga do neofuturističkih preduzeća za jednu noć koja ostvaruju profit za čitav život kratak je put, džombast i vrludav zbog velikog praska izazvanog protestantskim preobraćeništvom. Ali tim putem se uveliko gazi sve pred sobom, maršira strojevim korakom i uspinje ka vrhu krivulje na tabeli rasta, razvoja javnog duga i privatnog potraživanja, naplativog na svim naplatnim rampama naših autostrada.

Otuda u Srbijici ovolika bujica potpuno novih, duhu vremena prilagođenih i automatski kurentnih zanimanja - IT mašinbravar, IT malinar, IT vodoinstalater, IT automehaničar, IT livac, IT sudski izvršitelj, sve verifikovano sertifikatima i nerasprodatim diplomama programerskih večernjih škola za IT menadžment i IT univerziteta za mentalnu higijenu profesora i njihovih učenika, polaznika i početnika.

Dežurni zli jezici trtljaju unaokolo kako se digitalizacija sprovodi kao zamena za obećanu detajkunizaciju, te da je to najsigurniji način da tajkun postane korporacija i tako zametne svaki trag svoje kontroverzne poslovne prošlosti. Možda su tajkuni transformersi naše stvarnosti, ali ipak smo sami poželeli ovakav rasplet, a sve zbog duboko kompleksaške neutažive želje da i mi delimo probleme tog sve manje udaljenog tzv. razvijenog sveta.

U stvari, svuda je isto: ljudi iz svih slojeva donose odluke protivne zdravom razumu zato što veruju da je to zaista jedini razuman način ponašanja u datim okolnostima. Kao da se i sam svet nakrivio, i gura nas ka samoživim kratkotrajnim odlukama, donesenim više u skladu s ponašanjem deoničara u korporacijama nego članova društva. Što više odluka donosimo na ovaj način, to više doprinosimo uslovima koji su nas doveli do ovog užasno nakrivljenog terena. U krugu dehumanizacije i samoobmane donosimo previše odluka koje najradije ne bismo doneli da je situacija drugačija. Ali nije. Ovi izbori se ne dešavaju u realnom svetu. Oni su lažni izbori u veštačkom okruženju, u kojem je naše donošenje odluka iznuđeno kao i kod osoba koju pljačkaju. Samo što smo mi zaboravili da su naši izbori načinjeni pod mukotrpno kreiranom prinudom. Mi mislimo da su stvari prosto takve. Cena poslovanja.

Nesumnjivo, ali naizgled neobjašnjivo, moramo da radimo u svetu gde se logika tržišta uvukla u svaki aspekt života. Od erekcije do začeća, od polaska u školu do pronalaženja supruga, javljaju se proizvodi i profesionalci spremni da uskoče tamo gde su nas porodica i zajednica izneverile. Reklame nas nagovaraju da mislimo o sebi i brinemo se za sebe, ali da to radimo birajući korporaciju kroz koju ćemo sprovoditi svoju autonomiju. Naše privatne društvene interakcije postale su prilike za promociju, kroz koju brendovi teže da postanu kultovi, a religije teže da postanu brendovi.

Ne radi se o tome koliko ranije božićne reklame počinju da se emituju svake godine, koliko ljudi je pregaženo na rasprodajama za Crni petak, niti je problem u reportažama koje za sudbinu čitave ekonomije krive potrošače i sporiju prazničnu kupovinu. Problem je više u tome što smo sve manje u stanju da vidimo razliku između reklama i sadržaja. Kao da su obe napravljene da bude tako. Zamutila se granica između fikcije i stvarnosti, prijatelja i prodavca, zajednice i tržnog centra. Da li su to bile vesti, rijaliti program ili sponzorisani prilog?

I paprikaru iz okoline Pečenjevca i profesoru s Harvarda podjednako je jasno da smo duboko zaglibili u sistem koji se nikome ne sviđa, niko se ne seća da ga je tražio, i niko ne može da ga izbegne. Jednostavno je tako. I dok počinje da se urušava oko nas, mi se trudimo da ga održimo po svaku cenu, toliko smo nesposobni da zamislimo alternativu.

Kao što smo se nekada - makar se radilo o prezaslađenoj šali Viših Sila, koje svako zezanje mogu da ožive u smrtonosno uverljivu iluziju! - razvili iz podanika u građane, sada bez ikakve transcendencije i misticizma vrlo krotko degradiramo iz građana u potrošače. Zamenili smo istinsko učestvovanje za mit o potrošačkom izboru ili, što je još patetičnije, za prava deoničara.
Zbog toga je postalo moderno, katarzično i do izvesne mere korisno za branioce civilnog društva da protestuju protiv korporacija, koje kao da su pokorile našu civilizaciju. Kako nam pokazuju zapaljive nove knjige i dokumentarci o zločinima krupno ukrupnjenog kapitala, korporacija je sama po sebi sociopatski entitet stvoren kako bi stvarao bogatstvo i proširivao svoj domet po svaku cenu.

Kako korporacije uspostavljaju sve veću kontrolu nad našom ekonomijom, vladom i kulturom, potpuno je prirodno da ih krivimo za to što se osećamo bespomoćnim povodom pravca kojim se kreću naše privatne i kolektivne sudbine. Istovremeno je prelako i potpuno beskorisno okrivljavati korporacije ili beskrupulozne kapitaliste na njihovom čelu.

Zapravo, u pitanju je sam korporativizam: logika koju smo internalizovali u sopstveno biće, sočivo kroz koje gledamo svet oko sebe, i etos kojim opravdavamo svoje ponašanje. Što čini stvari još gorim, prihvatamo njegovu dominaciju nad nama kao već postojeće stanje, kao datu okolnost ljudskog bivstvovanja. Jednostavno jeste tako.

Ali nije.

Korporativizam se nije prirodno razvio. Teren na kojem živimo, operativni sistem u kojem sada pokrećemo svoj društveni softver, izmislili su ljudi, a nama ga je prodala odlučna generacija korporativnih predstavnika koji su verovali da imaju na umu naše interese i koji su na kraju uspeli da ostvare svoj san da kontrolišu masu odozgo. Zato današnji sistem kontrole ne zavisi od očinskog diktatora ili nacionalističke ideologije, već od društva koje je pažljivo kultivisano da prepozna korporaciju i njenu logiku kao centralnu za sopstvenu dobit, vrednost i sam identitet.
Ostaje nam samo da se zapitamo da li ćemo ikada moći da shvatimo kako se ovo dogodilo, kako smo došli do toga da živimo za poslovnu šemu i u njoj? Da li ćemo uspeti da ispričamo priču o tome kako je i sam život postao korporativan, te da prokljuvimo šta - ako išta - može da se uradi povodom toga?

Da li je „Titanik" zaista krenuo na onu gala plovidbu ili se sve vreme radi o reklami za podrumsku izolaciju u kojoj suterenska sirotinja oplakuje bogate davljenike?