MAGIČNI ĆIRA: Zabavljač kraljeva i lavova

Muzika je Eltonova sudbina i to je jedini odgovor na pitanje kako je uopšte preživeo sve što je preživeo, te u ovom nemuzikalnom veku nastavio da objavljuje isključivo vrlo dobre i odlične albume

Premda nikada nisam bio njegov obožavalac - a jeste bio jedan od muzikalnijih svedoka moga odrastanja - priznajem da s mešavinom divljenja i nostalgije dočekujem sedamdeseti rođendan Eltona Džona: uistinu planetarni događaj, jubilej dostojan antiplanetarne Engleske, koja više od svih drugih poštuje tradiciju. Sopstvenu, jašta. A Elton je vrlo važan deo te tradicije, simbol pobedničkog duha i neuništive vitalnosti. Bez preterivanja - iako je njegova karijera spomenik preterivanju! - može se reći da je danas Elton Džon, posle kraljice Elizabete Druge, najveća živa ikona Engleske, što obrni-okreni podrazumeva svakojaku popularnost svetskih razmera.
O razmerama ovog fenomena možda najslikovitije svedoči zapanjujuća, višestruko dokazana činjenica da čak i u precrtanoj Srbijici i zadnja šuša ne samo da zna za Eltona, debelog pedera i bogatog superstara, nego je čula makar jedan od njegovih pedesetak i kusur hitova. Eto šta znači biti najjavnija javna ličnost, neko ko je selebriti ikonografiju toliko puta izvrgao podsmehu. Kemp koliko i strejt, Elton je na sopstvenom primeru, ne bez zavidne doze hrabrosti i poštenja, pokazao trulost i licemerje ustaljenih pravila pristojnog ponašanja.
Detinjasti bucko je uvek išao do kraja, čime god da se bavio: muzikom ili kokainom, seksom ili hranom, šopingom ili dobrotvornim radom. A možete misliti kakvim to prestižnim statusom raspolaže kada mu ni ubice princeze Dajane ne mogu ništa - osim da ga pozivaju na dvorske bankete i kraljevske svečanosti, ukazujući mu počasti koje daleko prevazilaze titulu sera. Između dva ekskluzivna primanja u Bakingemskoj palati, zamolili su ga da otpeva nešto na Dajaninoj sahrani kako bi spektakularni zločin pretvorili u spektakularnu nacionalnu žalost. I Elton je svoju misiju ispunio, opet i opet: kao prijatelj, kao (ipak!) lojalni podanik imperije, i kao umetnik koji ume da poraze pretvara u pobede. Trideset šest miliona prodatih primeraka „Candle In The Wind" (inače stare Eltonove pesme koja je još davno, u svoje vreme, bila hitčina) nešto su mnogo više od sociološkog/kulturološkog čuda nad čudima. A Eltonu je ta situacija iznuđenog milosrđa bila previše poznata i mnogo puta proživljena. Ne zaboravite da ovde govorimo o stidljivom, usamljenom, nepoželjnom dečaku kome su singlice bile najbolji i jedini prijatelji u detinjstvu. Tada je i započela ova priča, koja je čas elegična saga, čas operetska groteska, čas tragikomedija u kojoj jedna adikcija smenjuje drugu nepredvidljivom brzinom.
U ovom svetu, gde se samo računaju cifre koje novac i moć znače, Elton Džon je nezaobilazno, najglasnije zveckajuće ime, budući da nema tog rekorda u šou-biznisu koji nije srušio. U magazinu „Bilbord", glavnom glasilu muzičke industrije, Elton je na vrhu gotovo svih bestseler lista, a njegov doprinos se iskazuje u stotinama miliona prodatih nosača zvuka.
Paradoksalno, njegov komercijalni status u potpunosti iskazuje njegovu artističku vrednost - on je svuda i uvek rangiran kao „prvi posle Bitlsa". Što je prirodna pozicija za jedinog pravog naslednika Pola Makartnija, s kojim deli taj nedokučivi talenat za stvaranje instantno pevljivih i zamišljeno pamtljivih melodija, jednostavne lepote i kompleksne strukture. Melodije koje ushićuju i razgaljuju, izazivaju ubrzano lupanje srca i klecanje kolena.
Bez obzira na to što je svako poređenje onaničarska besmislica, postoji mnogo toga što je zajedničko Polu Makartniju i Eltonu Džonu: obojica su imali istog idola koji im je promenio život (Litl Ričard, a ko drugi?); pored toga što su postavili neke od najviših kompozitorskih standarda, obojica su bili i superproduktivni kompozitori koji nikada nisu uzimali predah ili nestajali sa scene; obojica imaju em masovnu em vernu publiku koja nije prestajala da ih obožava (kupuje i sluša) ni kada su bili u degutantnom kreativnom ćorsokaku, snimajući i objavljujući neke od najmediokritetskijih pesama uopšte, prevazilazeći uobičajeno značenje pojma „muzička ljiga", što je, opet, priznaćete, dostignuće posebnog kova; takođe, obojica su bili čistunci u vezi sa drogama - Makartni je zaštitni znak za marihuanu, baš kao Elton za kokain (čak i kada se skinuo).
I još jedan istorijski neoboriv fakat koji ovo umetničko dvojstvo pretvara u kosmičko bratstvo: tek kada je Pol završio zajedno s Bitlsima, totalno isceđenih muzičkih sokova, Elton je započeo svoj uspon na upražnjeni vrh. Na kojem će, u jednom trenutku, sarađivati i prijateljevati s Polovim najvažnijim saradnikom i prijateljem Džonom Lenonom!

Rangiran je kao „prvi posle Bitlsa", što je prirodna pozicija za jedinog pravog naslednika Pola Makartnija

Na stranu frojdističko-dikensijansko detinjstvo, gde se pominju i roditeljske pizdarije i Kraljevska muzička akademija u Londonu i lokalni pabovi, legenda počinje svoj život 1970. godine, dakle u godini kada su se „Bitlsi" i zvanično raspali, Elton Džon objavljuje svoj drugi album („Elton John") kao i svoj prvi hit, („Your Song"), i momentalno osvaja Zapadnu obalu. Ubrzo je pao i ostatak Amerike, kao i rodna Engleska. Dok mu muzička štampa dodeljuje titulu „Novi rok Mesija" i „Prva nova svetska rok zvezda '70-ih", pesme mu obrađuju Areta Frenklin, Solomon Bark i Rod Stjuart, a njegovu reputaciju vrhunskog autora, pevača i klavijaturiste definitivno je zacementirala briljantna trilogija nastala u periodu 1970-72. („Tumbleweed Connection", „Madman Across The Water" i „Honky Chateau"). Sve ove albume presudno određuje začudna sinteza klasične muzike i gospela, kao i razigrani eklekticizam - na njima ima i bluza i britanskog folka i urbanog soula i pomerenog kantrija i klasičnog rokenrola i baroknog popa.
Naravno, kako je postajao sve uspešniji, totalno se uživljavajući u ulogu rođenog zabavljača, majstor Elton je pojednostavio svoju muzičku viziju. Kao što je sam kazao: „Prestali su da me tretiraju kao ozbiljnog umetnika kada sam snimio 'Crocodile Rock'." Bilo je to 1973. godine, koja je u svim muzičkim enciklopedijama ostala zabeležena i upamćena kao godina kada je Elton Džon postao „popularniji od Bitlsa". Što nešto govori, zar ne? A da sve bude još neverovatnije - ta nenormalna popularnost se produžila i naredne dve godine. Ono što je bilo najčudnije: dok je punio svaki stadion na kugli zemaljskoj, Elton je nastavio da pravi solidne albume, koje su kritičari pomalo i preterano hvalili, iako su ga istovremeno tretirali kao personifikaciju najekstremnijeg kiča. Jednostavno, toliko mu je sve išlo od ruke da nije ni čudo što je 1975. pokušao samoubistvo.
Naravno, pošto je preživeo, napravio je svoje najmračnije delo „Blue Movies", koji je bio njegova odjavna špica. Ili, kako Elton komentariše, „moj poslednji stvarno dobar album u 20. veku". Sledeće dve i po decenije, uprkos kokainskom limbu, raznizani Elton nastaviće da komponuje i snima albume, od kojih su neki bili loši, neki očajni, a neki prava katastrofa. Međutim, na koncertima je i dalje bio besprekorni profesionalac, prvoklasni pevač i pijanista koji nikada nije omanuo. Možda se u tim otužno ludačkim, kreativno sušnim godinama ponajbolje videlo da je muzika njegova „najveća adikcija".
Pored toga, hitovi su se i dalje nizali kao na pokretnoj traci - a tako su i funkcionisali. Zato i ne čudi što su mi moji levičarski drugovi i drugarice koji rade u „tuđinski privatizovanim fabrikama" po partijskom zadatku referisali kako se u svim smenama u tačno određenim intervalima emituju Eltonove pesme „I'm Still Standing" i „Sacrifice" - kao zamena za pušačku pauzu i topli obrok. I, pogađate, radno bolećivi Srbi su se primili, bez ikakvog prigovora ili žalbe. Što više govori o Eltonovoj veličini nego o njihovoj majušnosti, zar ne?
Taman kada se činilo kako je ova priča skroz potonula u patetični kliše u kojem slava pojede umetnika, očišćeni i pročišćeni dvorski muzičar je vaskrsao u rokerskog klasika! Godine 2001, pojavio se izuzetni „Songs From The West Coast". Muzički svet je bio zatečen kao retko kad. Posle četvrt veka struganja po dnu, ponekad skoro sramotnog glupiranja, borbe sa svim mogućim i nemogućim porocima, napokon srećni homoseksualni muž i tata ponovo je stvorio fenomenalnu kolekciju pesama. To je bio još jedan ubedljiv dokaz da je muzika za tog večitog stidljivka i hirovitog dobricu više i od ljubavi i od neizlečive strasti. Muzika je Eltonova sudbina i to je jedini odgovor na pitanje kako je uopšte preživeo sve što je preživeo, te u ovom nemuzikalnom veku nastavio da objavljuje isključivo vrlo dobre i odlične albume do današnjeg dana.
I tako, bez ikakvog prigodnog tona i svečarske kurtoazije, preostaje mi jedino da konstatujem kako niko u popularnoj muzici našeg (i njihovog) doba nije spojio Mocarta i Salijerija. Niko osim Eltona Džona. Zato je i zaslužio da mu Veliki Vođa čestita sedamdeseti rođendan. Ako ne može „Vučiću, pederu!", valjda može „Eltone, majstore!".