MAJSTOR I DUPLA MARGARITA

Džordž Džekson je verovatno najbolje čuvana tajna američke popularne muzike u eri posle Reja Čarlsa i Sema Kuka - a u pitanju je najveći kompozitor južnjačkog soula, autor koji se po veličini svog opusa svrstava među imena kakva su Kertis Mejfild ili Smoki Robinson. Od sredine šezdesetih pa do sredine devedesetih Džordž Džekson je napisao oko 3.000 (registrovanih) pesama, među njima mnogo hitova, kao i buljuk nezaobilaznih klasika koji su stvorili standarde po kojima su se ravnali i belački kompozitori

Evo kako funkcioniše istorija muzike u Americi: trubač odsvira solo u nekom noćnom klubu u Kanzas Sitiju 1945. Neko to snimi na ploču i pedeset godina kasnije taj isti solo je ispit na džez odseku koledža koji bogatunski klinac plaća 60.000 dolara godišnje, dok je momak koji je prvi odsvirao taj solo iz dubine svoje duše mrtviji od jučerašnje rose, a njegova porodica pati od iste društvene boljke koja je i stvorila tu muziku, pa pošto niko nije mario za momka kad je umro, tako nikoga nije briga ni za njegovu porodicu sada. Neki to zovu kapitalizam i kažu: „Pa tako je svuda, to ti je šou-biznis, jebi ga, brate, istrpi, to je jedan novi film o različitostima i o kulturnoj istoriji".
Ovako jedino može da otpočne priča o Džordžu Džeksonu, za koga garantujem da skoro niko u Srbijici nije čuo niti ima pojma ko je lik. A skoro isto se dešava i u njegovoj epski golemoj i raznizanoj postojbini. Na stranu rasistički temelji zapadnog sveta, ali nije mala ironija što su ime i delo Džordža Džeksona iz mrtvačkog sivila kosmičke anonimnosti otrgla dvojica Engleza, posvećenika američkog r&b i soula iz prošlog veka, koji su svoj publicistički rad zamenili rudarskim izdavaštvom te tako otkrili mnoge skrivene dragulje u poljima pamuka gde su ofrlje pokopani ostaci „Great Black Music".

Još jednom američka publika, kao ni njen kulturnjački establišment nisu uradili svoj domaći zadatak, baš kao tokom svih onih mitskih decenija prošlog veka kada se u crnačkim getima i na rubovima industrijskih metropola stvarala najveća umetnost našeg i njihovog vremena, koja je dugo služila kao zvanična legitimacija superiornosti američkog sna. I danas, kada su ti artefakti odbačeni u ćoškove opustelih muzeja, Toni Rouns i Din Radlend su se potrudili da ovaj poslednji ispušeni vek makar malo oplemene, te se u sklopu te misije upravo pojavio album „Leavin' Your Homework Undone", na kojem se nalaze ultra ekskluzivni snimci koje je Džordž Džekson (George Jackson, za one koji guglaju) napravio u glasovitom studiju „Fame" u periodu 1968-71, a koje dosad niko, pa ni njihov autor, nije čuo.

Kakav otužno stereotipni paradoks: Džordž Džekson je verovatno najbolje čuvana tajna američke popularne muzike u eri posle Reja Čarlsa i Sema Kuka - a u pitanju je najveći kompozitor južnjačkog soula, autor koji se po veličini svog opusa svrstava među imena kakva su Kertis Mejfild ili Smoki Robinson. Od sredine šezdesetih pa do sredine devedesetih Džordž Džekson je napisao oko 3.000 (registrovanih) pesama, među njima mnogo hitova, kao i buljuk nezaobilaznih klasika koji su stvorili standarde po kojima su se ravnali i belački kompozitori. Nema tog soul pevača ispod meridijana Čikago-Filadelfija koji nije poželeo da otpeva neku pesmu dobroćudnog radoholičara: od Džejmsa Kara i Spensera Viginsa do Otisa Kleja i Vilijama Bela, od Litl Miltona i Džejmsa Brauna do Džonija Tejlora i Bobija Blenda, od Mejvis Stejpls i Deniz Lasal do En Pibls i Mili Džekson - nema kraja ovom nabrajanju, osim što spisku treba pridodati bele izvođače koji su sa Džeksonovim pesmama osvajali prvo mesto na pop listama u Americi i Engleskoj („The Osmonds", Bob Siger, „Yazz & The Plastic Population").

Ono što čitavoj priči daje misterioznu i tugaljivu auru jeste činjenica da Džordž Džekson nikada nije uspeo da izgradi kontinuiranu karijeru kao izvođač, iako se radi o odličnom pevaču izgrađenog stila, koji je pored veštine fraziranja kapirao da je najvažnije koliko duboko možeš da uroniš u pesmu, da obuhvatiš sav njen osećajni sadržaj. Lak kao pero i dubok kao okean, Džordž Džekson je bio od onih što su potpuno vladali svojim glasom - koji nije imao silinu kafanskog pevača, raspon i izdržljivost, ali je zato posedovao prepoznatljivu boju i mnogo finesa što su svedočile o ključnoj zanatskoj lekciji: pevač mora da zna svoja ograničenja, kako da ih zanemari i ode dalje u zvuk duše. I pored toga, vlasnici mnogobrojnih diskografskih kuća prvenstveno su ga želeli kao kućnog kompozitora - legenda kaže da Džekson nije imao vremena da se preganja s glavonjama da mu pruže šansu da snimi nešto pod svojim imenom jer se svaki čas pojavljivala neka već etablirana zvezda koja je tražila novu pesmu znajući da ih genijalni Džordž ima negde u unutrašnjosti svog šešira ili svoje pljoske. Takođe, tantijeme koje je dobijao učinile su da lakše preboli solo karijeru, u kojoj je ipak uspeo da snimi dvadesetak singlova i jedan album. Među njima je teško naći momenat osrednjosti, a izostanak većeg komercijalnog uspeha može se pripisati nedostatku bilo kakve promocije ili reklame.

Album koji se upravo pojavio sadrži pesme iz perioda kada je Džekson tek sticao slavu kao soul songwriter pišući pesme za Kendi Stejton, Klarensa Kartera i Vilsona Piketa, koji su u to vreme snimali kod znamenitog Rika Hola u studiju „Fame" u Masl Šoulsu. Bio je to zlatan period za sve spomenute aktere i jedna od najproduktivnijih faza u inače prebogatoj karijeri Džordža Džeksona. Otuda na ovom albumu potpuno nove, nepoznate pesme, u kojima je mnogo veličine, ali i suzdržavanja, bez predugih, vijugavih aranžmana, odmerena strast, sabijena na meru koja će ostaviti najsnažniji utisak, prepoznatljivost i svežina koji u slušaocu bude iznenađenje i bliskost. Muzička podloga je minimalistička, melodije jednostavne, a škrti ritmovi i aranžmani određuju karakter junaka pesama i način na koji se izražavaju. Džordž Džekson se iznova pokazuje kao umetnik marginalaca i autsajdera, ljubavničkih odrpanaca i kultivisanih skitnica, ponosnih u ponašanju i naklonostima. Oni putuju bez velikog prtljaga, gladni poljubaca, praznih zagrljaja, otvoreni u izrazu, ali veći deo onoga što žele da kažu ostaje da se nasluti između redova, koji pripovedaju kako su bili nestalni i vodili teške, složene živote, čija je jedna polovina ostala iza njih, u drugom svetu. Zato autor mora izvući nešto duboko iz sebe i sličnosti koju oseća s ljudima o kojima piše. Spajanje svih tih delova na najbolji mogući način baca svetlo na njihove živote i odaje počast njihovim iskustvima. Čarolija Džeksonove muzike leži, pored autentičnog zvuka slomljenog srca, u njenoj dinamici, od vibrantnih krešenda, preko gorko-slatkih harmonskih obrta, do baladerskog putovanja na kraj radosti. Pored čulnosti koja razigrava tutnjajuće ritmove u duhu humorne lascivnosti, postoje trenuci kada se muzička dešavanja usporavaju do tempa promišljanja otpornosti, opstanka i posvećenosti snovima koji traju kroz oluju, propast i ruševine.
Pesme koje zatičemo na „Leavin' Your Homework Undone" jesu himne iščezle religije, skice za perfekciju koje ne priznaju apsolute niti savršenstvo. Neke od njih deluju kao molitva ili san u noći pred polazak na opasno putovanje. Pevač traži dom u kojem će njegova ljubav biti uzvraćena, a njegova vera obnovljena, gde možda postoje krhki mir i nekakva nada. A opet, neskrivena je želja autora da stvori lik nagnan da radi pogrešne stvari. Uz veliku muku i protivno svojim uverenjima, on se izdiže iznad okolnosti; pronalazi snagu i milost da spase sebe i deo sveta s kojim je u dodiru.

Umetnik mora biti odvažan, slušati sopstveno srce i pisati po njegovom nalogu, sa stalno prisutnom svešću da stvaralački nagoni nisu nepogrešivi. Crpeći nadahnuće iz sopstvenog iskustva i stvari koje je video, Džordž Džekson je pročistio vrlo poseban lični izraz u odnosu na njih. U pitanju je priča, deo njegove priče koju je želeo da iskaže, ubeđen da čovek polaže pravo na svoju priču. Svojim predanim radom i najboljim korišćenjem sopstvenog dara on odaje počast nadahnućima i bori se za pripovedanje sa osećanjem dužništva i zahvalnosti. Izbori koje napravimo ispunjeni su dvosmislenostima, protivurečnostima i složenostima. Oni se osećaju u pisanju, i oni čine život. Neko nauči da živi s njima, neko ne može da prestane da sanja o drugačije ostvarenom životu, a neko završi u samoći bežeći od tereta praznine u njima i oko njih.

Kako god, svaki božji stvor ima sopstvenu konačnu računicu ljubavi, nevolja, poteškoća i makar malo uzvišenosti. Svakako, postoje nepovratno izgubljeni životi i gresi od kojih ne postoji iskupljenje, ali ne postoji pesma Džordža Džeksona u kojoj nam on nije pružio priliku da se izdignemo iznad njih.