NEBOJŠA JEVRIĆ: Apsolutni duh u „Poslednjoj šansi"

Še'setosmaš, pijan i urađen, opet drži govor. Mnogo sam voleo te pijane še'setosmaše. Uglavnom večne apsolvente filozofije. Oni su imali svoju revoluciju, a mi? Oni su imali svoje demonstracije. A mi?

Zaspao sam s Tuberkom u nekoj džanki štenari, a kad sam se probudio, nije bilo ni nje ni mog pasoša. „Ko zna kome se sad privalila na gajbu. Pola grada je traži. Nema nikog koga nije ispalila. Valja klincima neke pečurke kao halucinogene. Valja puder umesto heroina. Spečeni izmet umesto opijuma. Čuo sam da je i neki Arapi traže. I njih je ispalila. Kažeš, klepila ti pasoš. Ona ga je već uvaljala za drogicu. Neko je s njim otišao preko", rekao mi je Saša Fap.
Noćivao sam na Štajgi, u čekaonici drugog razreda. Među ljudima koji su mirisali na znoj, na radničke barake, na nesreću, glavom oslonjen na ogromne dojke nepoznate žene. Govorio sam neznacima o Tuberki i pio s njima. Oni su me tapšali po ramenu i tešili me. Bili su to neki dobri ljudi. Pio sam i pričao o njoj. Oni su mi pričali o svojim pogubljenim ženama, o gonoreji.

Milicioneri su mi tražili prijavu stana, neke đankoze molile su da im nabavim dop, a ja sam se zbunjeno smeškao i bežao u noć.

Ludak bez noge tukao je pijanog starca. Žena sa Zelenog venca je pominjala boga, propast, pitala prolaznike zašto niko neće da kupi od nje pantalone kad su napravljene od prave kože. „Gospođo, kupite, gospođo."
Čovek s lulom je nudio sreću u podzemnom prolazu. „Molim, molim", vikao je cedeći unučiće s vinjakom. Gospođa je kupovala hranu za pse. Pas je imao uplakane i krupne oči. Gospođa je šaputala nešto milicioneru pokazujući na mene. Milicioner se smeškao, a pas me je gledao i zavijao dugo i otegnuto.

Teturali smo Tašmajdanskim parkom ka „Poslednjoj šansi". Emil se svađao sa svetiljkom. Nagovarao nas je da se prijavimo milicionerima. „Bolje nego da nas oni hapse." Zašto, nije znao.
Flaša koju sam oteo matorom alkosu ispred dragstora bila je skoro prazna. Psovao sam nekoga, pretio drveću koje je pružalo grane prema mom vratu, pokušavao da shvatim nešto, ali se ne sećam šta.

„Pa normalno. Idemo da pijemo. E... E... meni sve smešno. E... E... ja sam Petar Pan. Promašim vrata pa izađem kroz prozor", mitingovao je Grobarov.

„Mička li vam paterina, stanite, neko mi je ukrao noge", bunio se pesnik Ambrozije Marošević, čiji su crni šešir znali svi u Beogradu.

Upali smo u jedinu kafanu koja je radila čitavu noć.

Na podu je ležao neki čovek u uniformi kapetana rečne plovidbe. Rekli su mi da je to veliki pesnik Libero Markoni.

Legao sam pored njega. Recitovao sam. Jedinu pesmu koju sam umotvorio.

„I opet pijana dolazi zora,
Prljavo i ružno jutro sviće
Sunce, sunce, milu ti majku,
Silazi ovamo da platiš piće..."
Ćelavi konobar nam je donosio flašu za flašom.
Po vinu su plivale zlatne ribice, i one pijane.

Za susednim stolom Crnogorci su pevali nešto o Kosovu i Lovćenu, neka žena je povraćala u krilo gospodinu sa šeširom. Baba sera je zavrtala suknju i pokazivala gostima prljave gaće.

Milicioner bez kape ljuljao se pred ogledalom. Mahao je palicom, tražio ličnu kartu, pretio svom liku u ogledalu.
Svitalo je.

„Fajront, drugovi. Fajront!"

Landarao sam s Tuberkom po gradu. Našla me u „Kolarcu" kad sam već prestao da se nadam da ću je naći. Kad sam već prestao da je tražim. Pasoš je odavno prodala.

Za nama je išao Đole.

Pričalo se da je izgutao sedam tripova i da se nikada nije spustio.

„Veliki gan pulsira. Pun je opijuma. Pun je crnih makedonskih komaraca, semena, gnoja. Leti iznad naših glava. Crno seme kaplje po mom licu... crno seme... crno seme", šaputala mi je Tuberka na uvo. Nikada je nisam video tako otkinutu.

„Svršio je. Sad je mlitav. Nema ničega u njemu. Moje telo puno crnih komaraca. Crne krvi koja ključa u mojim venama. Ja sam stond. Sjurila sam kubu i po. Oplodio me je ćelavi bog Menson."

Kljunovi sa sedmog odeljenja trkeljisali su u prolazu nekog tipa.

„Neka trkeljišu mene. Ja sam sve sjurila. Moj opijum je u mojim venama."

„Ima li neko nešto belo?", pitao je panker s crnim naočarima.

„Imam ja, ja sve imam. Imam belu noć u očima", prenemagala se Tuberka.

„Ima li neko nešto crno?", pitao je Fap, pitao je Zuba, pitao je Čarli.

Čaša s vinjakom topi se u mojim rukama, lepi za mršave prste, srasta sa ispucalom kožom na dlanovima.

Vinjak je loš, razblažen, ali me opija.

Ambro Marošević je kelnericu zvao bolničarka.

Zalud bolničarku doziva.

Puna je kafana „Kolarac" urađenih đankoza i pijanih pesnika. Oni ostali su pobegli na vreme.

Bolničarka je pijana. Padaju joj čaše s poslužavnika.

Pijani pruski oficiri nam se keze s lustera.

„Popušim ga ja vama svima. Koje mangupe vi izigravate? Hoćete da pijete, a čaše vam prazne", skreće na sebe pažnju Edo Višo, musliman iz Trebinja koji se predstavlja kao francuz Eduard Višo. (Jedan od retkih živih iz mojih hronika. Otišao je u Kanadu i postao protestantski pastor.)

„I treba da nam ga pušiš. Hajde svi. Kako su pili poslednji pruski oficiri", javlja se iz sredine kafane Grobarov.
Zuba je naduvan kao životinja. Dorađuje se pivom. Zove me da sednem za njegov sto.
„Samo nas ludilo može spasti, voljeni moji", objašnjavam pijanim pesnicima, đankozama, slučajnim prolaznicima, dežurnim kljunovima i Ivanu Miladinoviću.

„Vreme dvorskih budala, vreme ludila dolazi u kočijama koje vuku gušteri s Morisonovog groba. Ukrcajte se na parobrod. Idemo na Gou plažu u Indiji, na Hegesijin brod mrtvih, iz Limske doline krećemo u potragu."
„Ufurajte u novi trip što pre. Promenite imidž. Na svetu obalu idemo."

Ovde niko nije držao banku duže od pet minuta. Gledali su me podozrivo i jedni i drugi. Ja sam pripadao svima.
Vesna je bila tu, i to je jedino što mi je bilo bitno.

Pijanim pesnicima je curila voda na usta kad su je videli. Ona ih je palila ispod stola. Muljala im je oko šliceva.

„Ufurajte u novi trip. Promenite imidž. Otkačite se što pre. Bogovi su mrtvi. Zaratustra je mrtav. Odbacite razum dok još ima vremena."

„Što se razuma tiče, mička li vam paterina, to smo odavno odbacili. A je l' voliš ti tu drogicu", pitao je Ambrozije Marošević.
„Ja volim Vesnu."
„Ja volim vekiju."

Bilo je te godine, sećaju se stari pijanci, omiljeno piće.
Še'setosmaš, pijan i urađen, opet drži govor. Mnogo sam voleo te pijane šeA'setosmaše. Uglavnom večne apsolvente filozofije. Oni su imali svoju revoluciju, a mi?

Oni su imali svoje demonstracije. A mi?

„Dole pragmatičarski kult činjenica! Ja sam za Hegela, za apsolutni duh, za ludilo. Živela maštovita vlast progresivne inteligencije! Svi na kolena! Dolazi lizerginski poglavica, lotos bog igre, veliki LSD! Svet je podilkanio. Bežite u ludare! Trip je lujka. Nikome neće oprostiti. Trip sultan ne zna za milost."

„Ja nje kadetskij, ja nje sovjetskij, ja prostoj ruski anarhist", peva mašući crvenom maramom.
Peva čitava kafana. I pijani pesnici i še'setosmaši i đankoze. Drgan Lubarda za svojim stolom crta glave. Hiljadu i jednu glavu.

Atanas Makedonac me ubeđuje da radim za njega. On nudi džankija starcima za lovu. Naručuje nova pića i priča mi kako je u mladosti bio ljubavnik poznatog političara. Pokušava da mi krljne jezičinu. Ja pijem, idem do kenjare i povraćam, i opet pijem.