NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Dva pijana jaja

Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao autobus, čekao tresku.

Nije mi bilo bitno koji autobus, ni koju tresku. Hteo sam samo da uđem u toplo. Rominjala je kiša. Iza mene je bio zatvoren frizerski salon. Okrenuo sam se i u izlogu ugledao čupavu osobu jareće brade kako spava, čvrsto stiskajući blok kakve su nosili studenti likovne akademije. Na stanici nije bilo nikoga. Kucnuo sam mu u izlog. Čupavi je otvorio oči.

„Imaš li pljugu?“, pitao sam ga.

Izbauljao je iz izloga i uskoro se pojavio na stanici.

Tražio sam mu pljugu.

On je imao samo upaljač i dobru volju. Uskoro smo pušili pikavce kapitalce koje smo na­ šli na stanici.

Pitao sam ga gde ide.

„Ne znam, svejedno.“

„Idemo pravo, tamo je najbliže.“

Tako sam upoznao Emila Miloša. Čudesnog crtača. Pripovedača. Muzičara. Kad je bog delio talente, na njemu nije žalio. Postali smo najbolji prijatelji.

Delili smo sudbinu, drugove, stanove, žene. Gazdarice. Glad. Kafane.

Upravo je došao sa oporavka iz Okružnog zatvora Padinska Skela

Ispričao mi je kako je uhapšen. Bila je kišna noć i nije imao gde da spava. Zakucao je kod dežurnog u stanici u Majke Jevrosime.

Rekao je dežurnom da je došao da ga uhapse jer je remetio javni red i mir.

„Kako si ga to remetio? I ne može to tako. Postoji valjda neki red. Ne možeš ti sam da se hapsiš. Samo mi možemo da hapsimo...“

„Ali znate, ja sam stvarno bio loš...“

„Dobro, kaži, onda šta si radio.“ „Divljao, slomio čašu o glavu, a kad je došao konobar, ja sam mu psovao mamu, dve tetke i sestru od ujaka jer sam čuo da je bolja riba od svih sestara. I još sam mu rekao da jede govna i da li­ či na ovna...“

„Nedovoljno. To mnogi rade pa ih ne hapsimo!“

Ja se mislim kako da uđem u stanicu, smrznu­ ću se faking na ulici...

„I kuvara sam maltretirao.“

„A šta si njemu radio?“

„Pa, psovao sam ga i rekao sam da je smrad i da ne zna da kuva.

A onda sam mu skinuo kuvarsku kapu i gazio je.

“ Setio sam se da pubovi obožavaju to sranje.

„Nedovoljno, ali mora da se ispita šta si ti to radio“, ka­ že milicajac. (U to vreme se nisu zvali policajci, već milicajci, kerovi, tarabaši, pubovi.)

I tako, stave me u kola i odemo na mesto zločina. Pitaju oni šta je bilo, kaže konobar - ništa.

„Ma, on je dobar momak, fin dečko, samo ponekad mnogo pije. I mnogo je pošten, i ako kaže da je to uradio, onda sigurno jeste, ako ne ovde, negde drugde jeste...“ I tako me konačno privedu. U Padinjaku su mi, kad su čuli da sam umetnik, dali da posadim osamdeset osam ruža za Tita. Držali su me petnaest dana i pustili.

Izašli smo na Trgu republike. Kiša je prestala. Tu u Knezu bili smo dobro poznati. I ve­ čno gladni. Žedni nikad.

Dešavalo se da ne jedemo po dva dana. Niko nas nije pitao šta ćemo pojesti, ali su nas svi pitali šta ćemo popiti. Sve dok nas Žorž, slikar s Monmartra, anarhista iz Odese, Poljak koji je mrzeo papu i koji je bio idol Jaši Grobarovu, nije naučio šta je pijano jaje.

U duploj votki se razmuti živo jaje. Posle tri pijana jaja, em si pijan, em si sit.

Ljudi su nam naručivali pijano jaje samo da vide kako to izgleda!

Emil je našao gajbu u Oblakovskoj, u zajedničkom dvori­ štu. Česmu je bila na sredini dvorišta, a na kraju dvorišta poljski WC. Sobica je bila mala, dva sa tri, i bila je pretrpana stvarima. Tu su bili Emilovi crteži, moji rukopisi, rešo, stvari Sonje Konj, Emilove devojke, koja je imala preko metar i devedeset i više od sto kila. Kad bi se Emil uradio kao lila, ona bi ga kao vreću prebacila preko ramena i nosila kući. Tad sam ja spavao na podu. Kad je padala kiša, voda je ulazila ispod praga iz dvorišta. Budio sam se mokar.

Ujutru sam kupovao pola litra rakije za kuvanje i pristavljao čajnik. Kad bi soba zamirisala na rakiju, Emil se budio, a pošto ispijemo rakiju, kretali smo prema gradu. Uglavnom peške. Ka Knezu. Tu smo se osećali kao kod kuće.

Emil je imao gumicu veličine nokta na malom prstu koja se stalno gubila u sobici pretrpanoj stvarima. Pronaći je me­đu svim tim lomom bila je prava frka. Ja sam radio drugu verziju romana „Adamova glava“ i stranice su se stalno mešale. Ne znam zbog čega, ali sam uvek mrzeo da paginiram strane. E, to je tek bila frka.

Jednom nas je tu prona­ šao moj otac, drugi put Emilova majka. Oboje su bili očajni, a mi smo hteli da umremo od stida zbog siromaštva u kojem smo živeli.

Kad bismo skupili dovoljno novca, išli smo na klot pasulj u ekspres restoranu „Zagreb“. Jednom je Emil ubacio kobasicu u pasulj, ali ona je baš na kasi isplivala. Kasirka se samo nasmejala i pustila nas da prođemo. Kucala je samo klot pasulj.

Ja sam ostao u Knezu, a Emil se skotrljao prema Štajgi. Stigao je pred zoru blatnjav i ispričao mi šta se desilo:

„Posle noći provedene u ‘Raketi’, teturao sam uz autoput ka Autokomandi, gde sam izlazio. Umoran, iscrpljen, pijan i gladan. Danima nisam progutao ništa čvrsto. Strašan vetar je duvao. Iznenada, preko puta ugledah čopor pasa.

Pojavio se niotkuda. Bilo ih je petnaest. Možda više. Raznih veličina, pasmina i boja. Bilo je očigledno da su to buntovnici, odbegli psi, jer su mnogi još imali ogrlice oko vrata. Među njima se izdvajao ogroman sivi pas koji je kaskao bočno izdvojen od čopora. Približavali su se postepeno, a kada su mi pri­šli na nekih tridesetak metara, podeliše se u dve grupe. Jedna grupa prešla je na moju stranu autoputa. Bilo je očigledno da zatvaraju obruč. Gubio sam snagu i dah, teturao se, padao i ustajao, da bih se konačno srušio bez snage da nastavim dalje. Nisam dugo čekao kad sam ugledao režeći pasji lik koji mi se unosio u lice. Pomislih, gotovo je, iskidaće me. I ostali kerovi su prišli. Užasan smrad širio se oko njih.

U tom trenutku titrajuće plavo svetlo razbilo je tamu. Patrola, pomislih i počeh da se u grču pridižem. Ugledao sam tri puba kako napuštaju vozilo. Vođa pasa se trgnu, odsko­ či u stranu i jurnu prema patroli. Čopor za njim. Pubovi su se usrali. Kerovi su kidisali na pubove, grizli se, valjali po asfaltu. Pubovi su pobegli. Kerovi su ih jurili. Posle borbe, čopor me se setio i opet me okru­ žio. Digao sam ruku da zaštitim grlo. Vođa mi je prišao bez režanja. Liznuo mi je ruku, okrenuo se i otišao. Čopor je krenuo za njim.“

Dok smo pili kuvanu rakiju, mislio sam: To se samo Em­ čilu može desiti