NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: I TO ĆE PROĆI

„Tuta Pata" je sedeo i pio na crtu u krčmi „I to će proći", koja je dobila ime po Andrićevoj kafani iz pripovetke „Zeka".

Prvih godina, pošto je propala građevinska firma gde je radio, sa ofucanom akten-tašnom u kojoj je bio sendvič sa zidarskom salamom obilazio je firme uzaludno pokušavajući da se zaposli. Nikome od novih gazdi nije ni na pamet padalo da nesrećnog blagajnika koji je prešao pedesetu primi na posao. Kiza Prezidente je nesrećnike koji su ostali bez posla u pedesetoj nazvao „kolateralnom štetom". Neki od njih su zbog neplaćenih računa ostali bez stanova. Tim nevidljivim ljudima pripadao je i „Tuta Pata".

Posle nekoliko godina i bezbroj obijenih pragova, „Tuta Pata" je svakoga jutra, umesto na posao, odlazio u Bušinu kafanu.

Bio je sitan čovek preplašenog lica, u odelu čiji su se laktovi od dugog sedenja u kafani izlizali. Šešir je gužvao u rukama. Odavno su i šešir i on izgubili svaku formu.

U sredini kafane nalazio se šporet „smederevac", na kojem se uvek nešto kuvalo.

Buša je bio dobar čovek i trpeo je „Tuta Patu", koji i nije bio neki trošadžija.

Cedio je pivo po nekoliko sati, a zauzvrat ložio šporet i skupljao po bloku grane polomljenog drveća. Vukao je grane, odbačene gajbice, osušeno drvo sa Save za vatru. Odavno je prestao da plaća račune, koji su se polako ali sigurno uvećavali u crnoj svesci.

Oduvek je tepao, ali otkad je ostao bez posla, to se samo pojačalo.

Uvek se svega bojao. Plašio se pijanih građevinskih radnika armirača, tesara, zidara, mišica zategnutih od teškog posla. Plašio se direktora, brkatih čistačica, plašio se mame, koja je imala osamdeset sedam  godina.
Prolazio je gradilištem kao miš žureći da što pre stigne do baraka u kojima su bile kancelarije.

„Kad će plata?", pitali su ga preprečujući mu put.

Plate su bile sve ređe, a radnici besni i pijani.

„Tuta, tuta pata", otpozdravljao je skidajući šeširić.

Nadimak „Tuta Pata" se zalepio za njega.

Nije mogao da pređe preko gradilišta a da ga neko ne upita kad će plata.

Bilo je to pitanje kojeg se najviše plašio.

I kad bi ga šta drugo zapitali, odgovarao je: „Tuta pata!".

Pročulo se to i po bloku.

Idući prema kafani neprimetan, sitnim koracima, morao je da prođe pored prodavnice gde su i leti i zimi sedeli blokovski blejači i pivopije.

Nikad nije uspeo da prođe a da neko za njim ne zakukuriče:

„Kad će plata, da častiš pivo?!"

„Tuta pata, tuta pata", odgovarao im je u žurbi prema kafani „I to će proći".

Kafana je bila mala. Imala je svega četiri stola.

„Tuta Pata" je sedeo na stolici pored šporeta i ispijao pivo.

Ako bi neko od pripitih gostiju viknuo piće za celo društvo, dobijao je svoje pivo i „Tuta Pata".

Ne mogavši da se revanšira za dobijeno piće, nazdravljao je i ponavljao „Tuta, tuta pata", na opšte oduševljenje kafane.

Slali su ga po cigarete, da uplati loto, da ponese tikete do kladionice...

„Tuta Pata" je uredno donosio račune i vraćao kusur.

Godine su prolazile. I svi su se na „Tuta Patu" navikli kao na deo nameštaja.

Čekao je da ispuni uslove za starosnu penziju pa da se „oženi".

Ženili su ga svakom novom konobaricom. I „Tuta Pata" se redovno zaljubljivao u svaku od njih.

Što zbog male plate, pijanih gostiju i sitnog  bakšiša, konobarice se nisu dugo zadržavale. Patio je za svakom.
Stanovao je odmah tu, preko puta.

Njegova majka Melanija bila je stasita starica koja je vodila kuću i sanjala da jednog dana dobije unuke. Za nju je sin još uvek bio zaposlen u građevinskoj firmi.

A onda je jednoga dana otkrila da, umesto na posao, odlazi u kafanu.

Banula je kao furija i svom sinu, koji je imao preko šezdeset godina, razvalila jedan, pa još jedan šamar.

„Tuta Pata" je dohvatio žarač. Svi su u kafani poskakali, a on je još jednom prodžarao vatru pre nego što je ispred majke otišao kući.

„Tako ideš na posao!"

Dva dana ga nije bilo, ali trećeg se opet vratio.

Starica je sve zaboravila.

Ili oprostila.

Pao je sneg. Na ulici je poledilo. Ogrnuta šalom, Melanija, majka „Tuta Pate", posipala  je so od njihovog stana do kafane. Da sin može bezbedno da prođe.

Umro je u decembru. Onako kako je i živeo, sklanjajući se svima s puta. Rešenje o penziji je stiglo tri dana kasnije.

A u kafanu „I to će proći" stigla je nova konobarica.

Za koga da je udamo sad kad je „Tuta Pata" mrtav?