NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: „KOD TOZE GRKA"

Bagzi, „Hamza turs", kako smo ga zvali, često je vozio Boru Čorbu, ponekad i mene, preko Drine dok je vojna trajala. Bora je bio legenda po zanimanju, a Bagzi ga je zvao „Kvisko". Kad je Bora bio s nama, nikakvi ausvajsi nam nisu trebali.

U Benkovcu je prekinuta utakmica i svi su ustali aplauzom da ga pozdrave. U Kninu, u Banjaluci, u Istočnom Sarajevu... Gde god bi ga pozvali, bez obzira na blizinu vatrenih linija, Bora je bio voljan da dođe.
Sloba je uveo sankcije prekodrinskim Srbima i prekinuo telefonske veze. Samo se „specijalima" mogla dobiti veza sa Srbijom...

Granica se nije mogla preći posle osam sati naveče. Ali to nije važilo za Boru, „Hamza turs" i mene ratnika privatnika...

Bora je imao koncert u Zvorniku. Odužio se koncert, publika neće da se raziđe.

Stojeći na mostu preko Drine pred svitanje, Bora je pevao:

„Pogledaj dom svoj, anđele". Himnu prekodrinskih prognanika.

Pevao je, a glas mu je drhtao. Publika koja ga je dopratila do mosta pevala je s njim.

U Beograd smo stigli u vreme kad se otvara kafana „Kod Toze Grka" kraj Palilulske pijace.

Tu je bila kancelarija Bore Čorbe.

„Ministri" su počeli da dolaze jedan za drugim. Uglavnom mamurni. Na prvo jutarnje piće. Da se iznivelišu.
Kad je osnovana Partija običnih pijanaca, svi stalni gosti kafane ušli su u „Vladu u ladu".

Neka politička partija je tih godina osnovala „Vladu u senci" pa je Partija običnih pijanaca osnovala „Vladu u ladu".

I svi su dobili ministarske funkcije.

Tu je Bora bio široke ruke. Bilo je ministara za pivo, za špricere, za građevinarstvo...

Fotografije svih ministara objavio je NIN, u kojem je Bora Čorba imao kolumnu. Pa su ga ukinuli. Kao da je moguće ukinuti Boru!

Mira Vinjak, predsednica Kola pijanih sestara, stigla je razmazane šminke iz „Poslednje šanse".

Lija, koji je prodavao Borine knjige, ministar trgovine, popravljao se pivom.

Ja sam, koliko se sećam, a sećanja su mi iz tog vremena zamagljena isparavanjima maligana, dobio „Ministarstvo informisanja".

Džigi Bau, bivši bokser polomljenog nosa, omalen, uvek prvi pijan, postao je potpredsednik partije. Profesionalni bokser bez ijednog dobijenog meča.

Jednu od svojih pesama Bora je posvetio Džigiju.
„Lep je Džigi, ko u knjigi,

Večito u drugoj ligi..."

Ko zna ko je bio Toza Grk, po kome je kafana dobila svoje ime?

Jedan stariji gospodin priča kako je u tu kafanu dolazio da se uradi i Stanislav Krakov, čuveni srpski pisac i ratnik, autor najbolje knjige o Prvom svetskom ratu „Život čoveka na Balkanu". U Velikom ratu bio je sedamnaest puta ranjen. Tri ulice su u staroj Jugoslaviji nosile njegovo ime. I tri puta je osuđivan na smrt. Umro je u dubokoj starosti u Švajcarskoj iako ga je partizanska crna trojka koju je vodio neki Kilibarda jurila po švajcarskim planinama.

Kad bi se napio, Krakov je pevao:

„Ja, Stanislav Krakovnik, moskovski polkovnik,

Nemam više đengi, idem kući spat."

Gospodin se nikad više nije pojavio, ali priča je ostala.

Inače, zvanično ime kafane je bilo „Mali Tašmajdan", ali to su znali samo retki.

Tu je četrdeset pete godine svraćao po kafu Koča Popović.

Bora je, umesto svog broja telefona, davao broj telefona kafane „Kod Toze" gde god bi išao. Na telefon se javljao Lija, ministar za trgovinu, i ugovarao Borinu tezgu. A ni ja nisam imao drugi telefon, ni adresu...

Teško je bilo održati red među tolikim ministrima.

Oko podne su sa duga puta stigli ministri iz SAO Krajine.

Nikad ni na jednom mestu nije se okupilo više ministara nego u kafani „Kod Toze Grka".

Kad bi neko viknuo „ministre!", pola kafane se okretalo.

Došao je i Ciganin s mečkom. Sedeli smo na terasi i Oliver Mandić je zakupio mečku na čitav dan.

Igrali on i mečka ispred „Toze Grka" celog dana. I pili pivo barabar. Oliška je udarao u daire, a okupljeni narod je ubacivao pare u Cigin-šešir.

Slava Zečević, sekretarica „Duge", pronašla me je telefonom.

„Počela je ofanziva na Grabežu", rekla mi je. „Dođi po putni nalog!"

Bora se naljutio ozbiljno na mene. Prvi i jedini put. Kupio je paket loze da ponesemo na ratište i na kutiji napisao:
„Kad vam nestane municije, gađajte ih praznim flašama".

Vlada Grković i ja smo otvorili jednu flašu i počeli da pijemo. Bora se ozbiljno naljutio - i naručio nam flašu vina i flašu kisele!