NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: MOMČILO - MOMO KAPOR

Prilikom bombardovanja Sarajeva tokom Drugog svetskog rata, poginula je majka Momčila - Mome Kapora. Telom je zaštitila dečaka. Tako je počela priča o čoveku koji je rođen u Sarajevu, a bio najbeogradskiji od svih beogradskih pisaca.

Istinski dar pokušavao je da sakrije izjavom „da je pisac za pod frizersku haubu".

To su oni koji ga nisu voleli odmah prihvatili.

S jednakom pažnjom slušao je državnike, generale, princeze, seljake i ratnike. Pronalazio je lepotu tamo gde niko nije ni slutio da lepote ima. Nalazio je plemićke crte na licima ispucalim od vetra i nije se plašio metka lutalice koji bi ga mogao pronaći dok smo prolazili kroz rovove. Bio je spreman da učini sve da bi se domogao priče koja se traži godinama i koja će biti prava.

Priče o Momu Kaporu i Beogradu odavno svi znaju. Ovo je priča o Momčilu Kaporu kad je prešao Drinu. O njegovim knjigama o ratu koje su prećutane. Bio sam često njegov susretnik i pratilac na tom putu. Najviše je voleo putovanja  po Hercegovini, odakle su njegovi preci. Dobri pripovedači i još bolji slušaoci. On je pričao, vodio nas na putovanja od Njujorka do Knina, od Pariza do Hercegovine. Pričao je tako da nikome nije padalo na pamet da ga prekine. Kao neizbrisiv trag njegovog boravka u Hercegovini ostaće Likovna  akademija u Trebinju, koja srpskoj kulturi daje ozbiljne slikare poput Luke Joksimovića. Kapor je ubedio vlasti Srpske da Likovna akademija mora da bude baš u Trebinju, prelepom gradu, u kojem bih i ja mogao da živim.

Momčilo Kapor, kako su ga zvali njegovi Hercegovci, kad je prešao reku, imao je godina koliko i Vladimir Nazor kad je otišao u partizane. U čitankama se učila priča o tome kako su partizani Nazoru nabavili kravu da bi uvek imao svežeg mleka.

Udesi se da je morala da se organizuje akcija čišćenja muslimanskog sela koje se nalazilo unutar srpske teritorije.

Opaljene su dve-tri granate, i muslimani su napustili selo.

Komandant akcije u svoj izveštaj je uneo samo jednu rečenicu:

„Neprijatelju su naneti teški gubici u rogatoj stoci i beloj tehnici."

Uzmem jednu šarulju za ular i pravo kod Kapora.

„Maestro, komunisti su doveli Nazoru kravu... Niste ni Vi lošiji pisac!"

Šarulja je završila na paljanskim livadama, a Kapor nas je častio konjakom za koji je uradio etiketu i dobio pun paket.
Jednom smo putovali zajedno šesto kilometara tražeći Rasemu. Rasema je bila iz Bihaća, ali je linije frontova prelazila kad god bi poželela. Sa Česima je u tenketi otišla u Hrvatsku, iz Hrvatske u Srpsku Krajinu s Nigerijcima, odatle s Holanđanima u Sarajevo, iz Sarajeva do Fikreta Abdića... Našli smo je u kafani „Dionis" kraj mosta koji je delio Fikretovu „državu" od Krajine. Bila je u šortsu napravljenom od farmerica i trik majici. Bez brusa.
„Da ti nije palo na pamet da o njoj pišeš! Ona je moja!", upozorio me Momčilo. Nacrtao ju je i priču o njoj objavio u „Politici".

Priču je završio rečenicom: „Što nije živ Andrić pa da je opiše!"

A Andrić je bio svuda oko nas.

Spomenik Andriću koji su muslimani početkom rata srušili obnovljen je, a obnovljena je i književna manifestacija Andrićevi dani. Sedeli smo u sobi hotela „Vilina vlas", pili vino i slušali Kaporove priče moja žena Bojana i ja.

Kapor se snuždio i kao „đoja" rastužio.

„Šta ti je, Momo?", pitala ga je Bojana.

„Izgleda da me moja žena Lili više ne voli!"

„Kako to? Otkud znaš?"

„Prestala je da se smeje mojim pričama, a sluša ih tek pedeseti put!"

U Višegradu su bili Radovan, Biljana, Nikola Koljević.

Sala hotela „Vilina vlas" bila je puna pisaca i senatora.

Polako se stvarala nova država. Republika Srpska.

Zbog rata je program bio zgusnut.

Svaka država mora da ima svog šefa protokola. Radovan je za šefa protokola postavio šefa sale poznatog sarajevskog hotela.

Njemu ništa nije bilo jasno. Zalud je određivao gde će ko sedeti.

Radovan je ustupio svoje mesto Branislavu - Brani Petroviću, patrijarhu srpske poezije, rekavši:

„Gospodo, ovo je književna manifestacija, ovde vlada neka druga hijerarhija. Brani Petroviću je mesto ovde!"

Kako je dan odmicao, pesnička bratija je protokol sve manje poštovala.

Za deset naveče bilo je predviđeno otvaranje izložbe slika u Andrićevoj kući koju je priredio Nikola Kusovac.

U pola deset zovne Momo šefa protokola i kaže mu dovoljno glasno da svi čuju:

„Je li, jesi li pripremio kilo kafe i šećera za Andrićevu majku?"

„Zar mi to sad kažete?! Gde u Višegradu da nađem kafu i šećer u ovo doba?"

Ne shvatajući šta je rekao, Bosanac se uhvatio za glavu.

Bila je noć, bio je rat, putevi puni zaseda, ali nema boljeg leka za strah od smeha. Znao je to dobro maestro Kapor.