NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: NOĆ

„Zašto tebe zovu Čačak?"

„Zato što sam iz Užica!", kaže Čačak radoznalcu.

Čačak je svrljav i okošt, mršav i omalen čovek pedesetih godina. Znaju ga svi u bloku.

Tu je živeo sa ženom u stanu. I dve kćeri.

Radio je u nekoj fabrici. Onda su došla smutna vremena. O vremenu koje je došlo Čačak ništa nije znao.

Čačak je znao da dođe ujutru na posao. Znao je da je prvog u mesecu plata.

Odavno su svi zaboravili, a i on je zaboravio šta je radio.

Seća se samo da je jednog dana došao na posao u firmu i da je kapija bila zatvorena.

Čačak se vratio i, umesto kući, otišao ispred podruma pića.

Onda je posle mesec dana otišao ponovo do fabrike.

Više nije bilo ni zgrade. Srušile su je teške građevinske mašine.

Umesto fabričke hale, diže se stambeni blok.

Čačak je, umesto kući, opet otišao ispred podruma pića.

Onda je otišla žena. Ćerke su se poudavale.

Čačak je ostao sam u stanu. Stan je pripadao vojnom stambenom. Računi su stizali, a Čačak ih je uredno bacao.

Živeo je od sadake. Čistio je oluke po starom zanatskom centru. Imao je kolica kojima je na pijaci pomagao piljarima. Svi su ga slali po cigarete. Nije bio kao Džibonko, koga pošalješ po cigarete, a on se vrati s bananama i jednom pomorandžom.

To Čačku nije moglo da se desi.

Istina, dešavalo mu se da kupi pogrešne cigarete. Ali ako nije bio siguran da će zapamtiti koje cigarete treba da kupi, tražio je da mu daju praznu kutiju.

Ili bi, kad ga pošalju da se raspita za rezultat utakmice Real-Barselona u susedni kafić, umeo da se vrati i kaže: „Pobedio Mančester".

Ima tople oči, nevin osmeh, lice crnpurasto od večnog lunjanja po polju, od sunca, vetra i pića.
Jede retko, ali mu je to dovoljno.

Dug se gomilao. A onda je uzeo prvu pozajmicu.

Neveliku i nebitnu. Ali je pozajmio, a račune nije platio.

Tu se našao pravi prijatelj na pravom mestu, koji mu je ponudio da mu pomogne u rešavanju stambenih problema. Da mu plati račune pre nego što ga izbace iz stana, a da se Čačak sa stvarima preseli u podrum zgrade. Čačak je pristao. Čačak je uvek na sve pristajao.

Živeo je u svom krevetu i mogao je da ode ponekad u stan da se okupa.

Ali Čačak je ubrzo prestao da se kupa.

A onda je pukla cev u podrumu zgrade i uništila mu sve stvari. Izlila se kanalizacija. Stanari su mu izbacili stvari iz podruma.

Čačak je božja ptičica.

Ume da se šali na svoj račun.

Dok je trajalo leto, bio je rascvrkutan. Nikad se nije žalio na sudbinu.

Samo jednom kad sam ga pitao da li viđa unučiće, rekao je da ih ne viđa jer ga je sramota da ode praznih ruku kod dece.

„Kako da odem mašući rukama?"

Na kvartir ga je primio obućar. Obućarska radnja je mala, nema više od šest kvadrata, ali tu, iza pulta, ubacili su dušek i Čačak je tu noćivao.

Bilo je u redu dok je bilo leto.

Čačak bi se ponekad i okupao. Sava je blizu pa se ti kupaj do mile volje. Bilo je tu i nekih kompanjona koji bi ga na kupanje primili da je izrazio želju.

Ali želja za kupanjem u Čačka je bila nikakva. Zaludu smo mu poklanjali čiste košulje i jakne.

„Jak je miris lepka pa mi njegov smrad ne smeta", rekao mi je obućar kad sam neki dan nosio cipele na opravku, „ali je pun insekata. I vaši i buva. Sve sam sprejom i praškom morao da isprskam. Trpeću ga nekako do proleća, a posle nek se snalazi!"

Dolazim sa puta i zatičem veselo društvo u kafani.

Samo Čačak nijedne ne progovara.

„Ne mogu na noge", jedva će kroz zube.

Minus dva je napolju i ponoć je prošla.

Mikaile ga uzima pod ruke, vodi ga do toaleta.

Dok je Čačak u toaletu, Sneža nam kaže da su mu izgleda uzeli ključ od radnje. Da nema kud.

„Jesu li ti otkazali kvartir?"

Čačak klima glavom.

Većamo šta da radimo. Da zovemo hitnu pomoć? Nema druge.

Sa druge strane žice pet puta pitaju da li je u alkoholisanom stanju.

„Kolabirao čovek, našli smo ga tu na šetalištu kako leži na zemlji."

Izlazi Čačak napolje i mi trojica za njim.