NEBOJŠA JEVRIĆ URBANE LEGENDE: NOĆNA NACA

Noćna Naca je bila izblajhana plavuša uvek natapirane kose. Mnogo je pridavala svom izgledu. Iz kuće nije izlazila bez dva prsta pudera, kojim je prekrivala neprespavane noći. Uvek s jarkocrvenim karminom. Imala je tanak nos koji je podsećao na sovin kljun.

Tek kad odmakne noć, spuštala se prema gradu.

Uvek je birala kafane s kariranim stolnjacima i limenim pepeljarama.

Po mogućnosti sa džuboksom.

Znala je sve kafane u predgrađima, gde se lako dogovarala s kelnerima da se radno vreme produži. U kafani je uvek bila najlepše i jedino žensko.

Bila je rodom iz Šapca i sa čežnjom je pričala o „šabačkoj mali".

Imala je rafinirani ukus što se muzike tiče. Bilo je to ono što je Radio Šabac puštao „uvaženom publikumu", kako bi to rekla Njegova ekselencija S. Basara.

Uvek je imala lovu. Preko nje je Miki Brada uspevao da od likova sa Ibarske magistrale napravi hitmejkere Radio Šapca, jedine stanice koja je puštala muziku za pod šator. Tal su delili. Izlazak s njom je podrazumevao roštilj, jer Noćna Naca je volela dobro da pojede, što se na njoj dalo i primetiti.

Volela je mnoge pesnike.

Ali zaljubljen u nju bio je Pera Vo. Usmeni slikar, po potrebi i pisac, podstanar Ace Sekulića i akviziter Acine knjige „To majka više ne rađa", posvećene J. B. Titu.

Noćna Naca je došla pred fajront i potrpala nas u taksi. Otišli smo u džumaru „Bele vode". Bili smo prvi put tamo. Bogu iza nogu, pa još malo dalje. Bolničar je doneo kilo roštilja, buteljke vina. Naca je imala punu torbu siće za džuboks. Rokali su hitovi meseca Radio Šapca. Grobarov je gađao bolničara ćevapom jer mu je doneo šuplju čašu od vinjaka, tinjaka, sirotinjaka. Bolničar mu je doneo dupli i još vina. „Onji gadači, tri, dva, jedan - kreteni. Ajmo, kao pruski oficiri, do dna!" Naca nije volela srču, ali je zato bacala limene pepeljare, koje je konobar bambrez uredno vraćao. Ona je bila velika gospoja.
U zoru smo svi završili kod nje u stanu. To se dešavalo kad god bi Naca odlučila da lumpuje.

Spavalo se po patosu, ali bi neko uvek završio i kod Nace u krevetu.
Za razliku od štenara i štekova po kojima smo živeli, Nacin stan je uvek bio uredan.

Bilo je šampona i tople vode.

Ja sam doktorirao spavanje za astalom, naučio me tom kočijaškom spavanju predratni kočijaš Žarko Žvalo, pa sam se prvi i budio. Preskakao sam preko Krce i Jaše, koji su spavali na debelom tepihu i koje je Noćna Naca uredno pokrila ćebadima i stavila im jastučiće pod glavu. Milina uboga, za razliku od spavanja u Kući Đure Jakšića na klupama.

Kod Noćne Nace je uvek bilo domaće rakije. Bila je to domaćinska kuća.
Pronašao sam šećer i pristavio kuvanu rakiju.
Kako bi se miris rakije proširio kroz sobu, pesnici su počinjali da se bude. Znalo se da je to moj posao. Bio sam obučit za kuvanje rakije. I niko nije to radio bolje od mene.
Emil Miloš, moj cimerman iz Oblakovske, komšija Bate Kamenog, bez koga nijedna terevenka nije mogla da prođe, budio se među prvima.

Ne otvarajući oči, nepogrešivo se kretao preko isprepletanih nogu i ruku ka rakiji. Sipao sam mu u šoljicu za kafu jutarnju dozu, onako kako se to radilo u mojoj ujčevini, selu Krokočevu, na obroncima Lise.
Posle dve popijene ćikare kuvane, nas dvojica dizali smo narodni ustanak. I kotrljali se sa Senjaka prema gradu.

Ništa bolje ne zasiti ujutru od kuvane rakije.
Nismo imali ni za najjeftinije pljuge.

Ali je Emil napravio drvene muštikle na Dunavu, gde je išao u ribolov, pa smo pušili pikavce kapitalce koje smo nalazili na autobuskim stanicama. I ništa nam nije smetalo.

Noćna Naca je ostajala da spava. A kad se probudi, počinjala je da se šminka. Njeno šminkanje je trajalo po dva sata.

Dugo je sređivala trepavice, koje su joj isticale plave oči. Nebeskoplave oči u koje se zaljubio Pera Vo, a ona, eto, baš njega nikako nije htela.

Počinjao je novi dan koji se mešao sa prethodnim: valjanje grafika, zabranjenih pesama Gojka Đoga, oblajavanje komunista i na kraju recitovanje, u čemu je Aca Sekulić bio nenadmašan. Kad bi počeo da recituje „Majstori, majstori", uvek bi se našao neko ko bi poslao piće za naš sto.
Vukla se duga beogradska zima, drhtali smo od košave i pisali, pisali pisali... Za nas nije bilo mesta u sistemu. A nismo se ni pretrgli tražeći ga.

„Da mi je samo jednom proći pored portira a da me ne zaustavi", vajkao se Aca.
Sedeli smo Grobarov, Aca, Krca, Emil i ja. Bila je nedelja i niko da naiđe. Jutro. Kao gosti velikog stepena rizika, nismo imali pravo na crtu. Prišao je Mića, šef „Kolarca", noseći dve buteljke vina. A za njim kelner Rade Ciganin sa ovalom mešanog mesa.

„Gospođa Naca se udaje. Ostavila je pare da proslavite", rekao je bolničar.
Kad je čuo za Nacinu udaju, Pera Vo je sunuo kroz „Kolarac" i otišao u „Rupu". Tri dana je pio i lumpovao usmeni slikar Pera Vo. Sam.

Bila je velika svadba. Petsto zvanica. Pevali su svi pevači Radio Šapca.

Lepile su se muzici stotinarke.

Ali protiv koga se udala, ne pamti priča. Niko od nas nije bio pozvan na svadbu, koja je tri dana trajala.