NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Rođendan

Pesnik je slavio prvi rođendan.
Našli su ga polusmrznutog u snegu kraj Ofkinog stadiona.
Bio je bez svesti. Tri dana su ga držali u Urgentnom centru kao N. N. lice.

Niko ga nije tražio. Nikome nije falio.
Trećeg dana mu je lobanju otvorio mladi hirurg.
Izvadili su mu dva velika hematoma.

Nikada se nije saznalo šta je tražio kraj ograde Novog groblja.
Da li ga je neko udario ili je pao.
Kada se osvestio, pesnik Milisav Krsmanović je rekao da je tražio svoj grob. Na torti je bila samo jedna svećica. I to voštana. Doneta iz Svete zemlje.

Bili smo svi tu, niko nije izostao. Poneli smo mu benkice, „pampers" pelene, sokiće i papice.
On je otvorio bidon vina iz Velike Hoče.

Bila je to prava „grobarovka". Koja je trajala sve dok se Grobarov i žena mu nisu potukli. Dok je trajalo vina, nije im padalo na pamet da se tuku.
Onda smo otišli dalje. Sveća je dogorela, pesnika smo ututkali.
Bilja je otišla na jednu, a Jakov Grobarov i ja otišli smo na drugu stranu.

Spustili smo se prema „Vidincu". Tamo smo retko svraćali. Tamo će nam sigurno dati piće. Padao je sneg i mi smo proklizavali. Grobarov je imao čizme od lamine kože sa dlakama spolja okrenutim, ali na kojima se uhvatilo inje.

Ja sam imao šešir samo za mene skrojen od čoje, kakav su nosili srednjovekovni alhemičari. Ostavili smo šešir na garderobi. Grobarov je hteo da ostavi i čizme, ali mu nisu dali.
Za stolom u ćošku sedeo je pesnik Srboljub Ilić. I pred njim prazno bokalče. Pesnik se znojio, drhtao, krizirao na suvo. Pokušavao je da knjigu svojih pesama zameni za bokal vina. Nije imao cigareta, nije imao vina, nije imao para, nije imao ništa... Pa dobro, na šta to liči, drugovi, što bi rekao Ranko Jovović.

Grobarov je imao sve. Tog dana je primio penziju.
Seli smo kod Srbe, koji nam se kao rodu rođenom obradovao.
Ali radost mu je kratko potrajala.

Grobarov je došao na ideju da ga muči. Onako. Od duga vremena. Prozlio se od pića. Na kraju se svi od pića prozle. Pozvao je bolničara.
Stigao je Bambrez Rade, stari konobar, koji nas je svu trojicu poznavao.
Imao je masnu čapru i tri dlake, koje je stalno lepio preko ćele. Bio je poznat po tome što nikada nikome nije dao na crtu, ali isto tako nikada nikome nije zvao muriju.
Jaša je poručio piće za nas dvojicu, ali Srbi nije hteo da naruči.

Srba je bio stari alkos koji je umro prije neku godinu. I iza koga je ostala samo jedna knjiga pesama „Crna crta".
Srba je užasnuto gledao u Jašu. Nije mogao da veruje da se to njemu dešava. Ruke su počele još više da mu se tresu, usne su mu pomodrele.
„Naručiću ti", rekao je Jašica. „Ako mi dopustiš da ti ugasim cigaru na ruci."
Srba je bio u takvoj krizi kakvu ja nikada nisam video. Pristao bi na sve.

Neće valjda, mislio sam.
Ali se Grobarov smejao kao hijena.
Ali je Grobarov hteo.
Povukao je tri dima da se cigareta još jače razgori, a onda ju je polako, da bi što duže trajalo, gasio Srbi na ruci.
Zacvrčalo je meso.

Rade Bambrez, koji je sve ravnodušno posmatrao, otišao je za šank i doneo Srbici bokal vina.
Ispio sam svoje piće na eks.

„Tri, dva, jedan, nula, kreni - kreteni", zakukurikao sam
i krenuo prema izlazu.

Te noći je trebalo da konačim kod Grobarova.

Izašao sam napolje na sneg. Crevlje su mi bile mokre.

Hodao sam prema Knezu. Radila je još samo „Akademija", klub studenata umetnosti kod Uče. Uča je bio dugogodišnji student FLU, koji je kad popije govorio:
„Čitavog života crtam i potkazujem, a nikako da postanem Potkazimir Maljevič!"

Tamo su dolazili svi.
Srđan Šaper, uvek sevap efendija, naručio mi je piće.
Nisam voleo „Akademiju" jer nije moglo da se priča. Muzika je bila preglasna. Tu nije bilo nikoga ko bi mogao moje priče da sluša.
Dragan Lubarda je u dugom crnom džemperu igrao s dve flaše piva nabijene na prste. Slaviša Lojavi je skupljao flaše od popijenog pića.
U kenjari su bili bačeni ganovi, špricevi. Mnogi su tu dolazi da se urade.

Neki bend iz NDH je svirao.
Na „Akademiju" su dolazile devojčice-leptirice, koje smo lovili mrežama od paučine.
Uča je imao jedno sopče s vojničkim krevetom za ne daj bože.
A večeras je bilo ne daj bože.

Slaviša Lojavi me častio drugim pićem.
Potom su me čašćavali ostali.
Posle petog pića počeo sam da igram.
Ona je imala veliko A na jakni, crni karmin, crn lak na noktima.

Ja sam bio anarhista. Od Borisa Tadića sam dobio crnu petokraku.
„Ja njet kadetskij,
Ja njet sovjetskij,
Ja prostoj ruski anarhist", vikao sam joj na uvo.
Držao sam je u naručju i vrteo. To je bilo poslednje čega se sećam.

Probudio sam se uz Učinoj sobici. Ona je bila pored mene. Počeo sam da je svlačim. Mirisala je na mleko. Nije se bunila. Samo me je sanjivo molila da budem nežan.