NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Šumatovac

Miki Brada je imao najveći telefonski imenik u „Šumatovcu“. Bio je prvi džez gitarista, ali je davno ostavio gitaru i prešao na vinjak. Zajedno s krevetom nije prelazio pedeset kila.

Često sam znao da zanoćim kod njega u Knez Danilovoj. Odatle smo se pešice kotrljali prema gradu i prvom piću da se „izbalansiramo“. Bio je avgust i iz Beograda su otišli svi oni koji su imali gde da odu.

Trebalo je preboraviti dan u „Šumatovcu“, a Miki je bio majstor u tome. Uvek je nekome trebao nečiji telefonski broj. A Miki Brada ih je imao sve. Čitav grad se slivao u „Šumatovac“. Tu su dogovarane tezge, snimanja, tu su bili novinari Radio Beograda, „Politike“, NIN-a, „Ekspresa“, tu su dolazili svi čije je ime značilo nešto na estradnom nebu. I uvek je bilo onih koje je trebalo afirmisati. Stizale su buduće pevačice, novinarke, pesnikinje. Prevaranti i estradni menadžeri, urednici muzičkih programa, fotoreporteri... Dule Dejanović, plavokosi bradati dvometraš, bio je među prvima koje biste sreli.

U komšiluku je živeo i Dušan Prelević Prele, slavni pevač, još bolji pisac i iznad svega skandal-majstor. Živeo je „Šumatovac“ svoj život ispod platana i pored muzičke česme „Dva bela goluba“. S druge strane, od betona i kamena, zauvek pogrbljen i namršten gledao je Moša Pijade. Nisam siguran da mu se sviđalo sve što je video. Iz Zagreba je dolazio Željko Malnar, s vučjakom, vraćajući se s dugih putovanja po afričkoj divljini. Svoje žrtve je tu lovio i Džara, besmrtni prevarant koji je organizavao humanitarne koncerte da bi isplatio kockarske dugove. Jednom je pobegao s lovom s koncerta Bore Čorbe kroz prozor vecea, drugi put je dobio opkladu da će nagovoriti Zdravka Čolića da mu peva s trešnje.

Bio je čak na nekim izborima kandidat za predsednika Makedonije. Jaša, Aca, Krca, Ambro i, naravno, patrijarh srpske poezije Brana Petrović mogli su se bar jednom dnevno sresti u „Šumatovcu“. Tu, među senima Bore Stankovića, koji je negda navraćao u „Šumatovac“, šunjali su se mladi pisci misleći da se sve što leti može jesti. Buduće estradne zvezde na privremenom radu po krčmama na Ibarskoj magistrali slikao je prvi Rade Bošnjak. On im je pravio bukove.

Tek posle njega na red su dolazili ostali. Dule Dejanović, Miki Brada, Miša Ker, Prele i ja sedeli smo u hladovini. Pili smo neku rakiju od otrova poskoka pravljenu, kako bi to rekao Brana Petrović. Prele je u velikom piću postajao opasnost za grad. I sebe, pre svega. Objavio je knjigu o Baš Čeliku, po kojoj je snimljen „Poslednji krug u Monci“. Odnekud je nabavio broj Čarlsa Bukovskog i, kad bi se uradio, zvao ga je da mu pravi društv u piću. Dao mu je Gospod svakakve vrste dara, a on se uništavao kao da je taj dar mrzeo.

Nije bilo noći da negde, u nekom bircuzu, ne započne kavgu. Na jednoj ruci je lomeći čaše isekao tetive. Drugi put je u „Potkovici“ izazvao tuču u kojoj mu je neko razbio flašu o glavu. Tako je ostao bez oka. Nosio je crni gusarski povez preko očne duplje. (Završio je s dijabetesom, zbog čega su morali da mu amputiraju noge. Sedeo je u fotelji s pištoljem ispod sebe. Ali se nije ubio. Pisao je kolumne za „Kurir“. Nosili su mu pare kući, preko puta Ateljea, a on se za taj novac trudio da se što bolje uradi.) Pića je iza susednog stola slao Dule Livac, vlasnik livnice iz Stare Pazove. Jedan od prvih malih privrednika.

Dule Livac se talio s nekim direktorom koji je, kad ga je Udba pritisnula, sve priznao. I uvalio Duleta Livca. „Da li je istina da ste D. T., direktoru firme, davali mito kako bi vam obezbedio posao?“ „Kakvo mito, druže sudija?! Živu lovu, živu lovu... Šta vi mislite, kako se nabavljaju poslovi?“ Dobio je dve godine. Ali Dule Livac je imao živu lovu, imao je suvarak. Odmah mu je zatvorska kazna prepolovljena, na godinu dana. Šest meseci mu je smanjio upravnik zatvora, a onda je Dule Livac dobio da loži kotlarnicu nekog suda. U Padinjak je odlazio samo na spavanje. Ali ni tu nije kraj priče o Duletu Livcu.

Platio je Šiptara koji je ložio ugalj u sudu, a on je u robijaškom odelu sedeo u „Šumatovcu“ za istim astalom i regularno završavao poslove. U Padinjak je na konak stizao taksijem. „Kad pije Dule Livac, i braća njegova moraju da piju!“ Miša Ker je došao s Preletom, a ja sam ga znao samo iz viđenja. Nisam znao ništa više o njemu osim da je prijatelj mojih prijatelja, mada me nije ni interesovalo. Ispričao sam jedan mastan vic, morbidan, o Titovoj nozi. Tito je u to vreme umirao.

Miša Ker je ustao i izvadio službenu legitimaciju. Ustao sam i ja. Više mrtav nego živ. Tri meseca sam prošle godine proveo u zatvoru. Zar opet?! Miša Ker mi je, dok su se za stolom podgurkivali, naredio da ponavljam za njim: „Kaju se Rusi zbog Češke, Kaju se ljudi zbog greške, A ja se kajem zbog jednog vica, koji razmišljajući levim jajcem ispričah pred policajcem.“

Ponovio sam bez greške dok su desperadosi umirali od smeha. I nikad više nisam tu pesmu zaboravio. Miša Ker je na Terazijama preko puta „Moskve“ držao, kao penzos, kafić „Biblioteka“. I dok sam odlazio kod njega, uvek je proveravao da li sam pesmu zaboravio. Piće je, naravno, bilo fraj!