NEBOJŠA JEVRIĆ - URBANE LEGENDE: USPEŠNA ŽENA

„Raskućenoj lako je guliji,
Rep na krsta, pravac u Evropu."
A. J. Mariokov

U mojoj zgradi živi gospođa Nada.

Poznajem je četrdeset godina.

Bila je lepa mlada direktorka banke u Čika Ljubinoj, koja je ujutru prva dolazila u „Kolarac" na kafu. Imala je privilegiju da pije kafu sa akademikom i direktorom „Vinče" Pavlom Savićem. Znali smo i Pavla i Nadu.

„Je l' može jedan vinjak, tinjak, sirotinjak?", dobacivao im je pokojni Ambro Marošević.
Uvek je oko nje bilo književne gulije, pesnika i prozaista. Slikari su je obožavali. Kupovala je crteže i slike mladih umetnika.

„Kad je car Hajle Selasije posetio Jugoslaviju, Tito ga je poveo u obilazak Vinče. Svim inženjerima je naređeno da se pojave u odelima i kravatama, a Služba je Pavlu kupila odelo i leptir-mašnu. Pratnja cara Hajla Selasija je svakom od inženjera poklonila po zlatnik. Lično car je Pavlu darivao specijalni veliki zlatnik. Kad su gosti otišli, pojavili su se udbaši, koji su tražili od inženjera da vrate zlatnike jer je to bio poklon državi. Pavle Savić odbio je da vrati zlatnik!", pričala nam je.

„Obukli ste me kao konobara, a sad hoćete da mi uzmete bakšiš!", smejala se Nada prepričavajući Pavlov odgovor.

Volela je vesele zgode boemske, a i sama bi ponekad popila čašu šampanjca. Ne više.

Ona nikad nije spremala večeru.

Večeravala je u „Klubu književnika", a to je u Klubu kod Bude i Ive bila velika privilegija. Biti za njenim stolom u ambasadorskoj sali nije bilo dopušteno svakom.

Dok je ostavljala bundu od nerca na garderobi, Pera portir i garderober joj se duboko klanjao. Davala je bakšiš kakav niko davao nije. Onda se udala i nestala. Ponovo sam je sreo u bloku.
Svaki dan je srećem, gospođu Nadu. Sebe je smatrala uspešnom ženom. I majkom. Sedi sama u „Ludoj kući" i „Savskom ribaru". U kafanama gde se skuplja vesela bratija blokovska. Uzaludno pokušava da se uplete u razgovor za nekim od susednih stolova. I ona bi nešto da kaže. Svi beže od nje i od njene tuge, koju ne može da sakrije.

Želela je da joj deca žive negde drugde. U nekoj srećnijoj zemlji. I dočekala je. Zakidala je na svemu, muljala na inflaciji, ali je uspela u tome da joj deca završe škole u Americi. Daleko je Amerika. Velika i bez srca. Deca su završila škole, poženila se i poudavala. Deca su dobila svoju decu.

Plač unučića i njihove rođendane gleda preko Skajpa. Preko sokoćala koje uzaludno pokušava da pomazi. A i to sve ređe jer deca nemaju vremena.

Gospođa Nada je uspešna žena. Živi sama u velikom stanu, u velikom gradu, na obali velike reke.

I niko ne želi da se s njom druži.

U torbi nosi slike s venčanja, slike dece i unučadi.

I zaludno ih pokazuje svima. Niko od gostiju u blokovskim kafanama ne želi da ih gleda. Niko ne želi da čuje priču o njenom uspehu.

Nikoga ne zanimaju njene priče.

Od njene tuge beže svi. Muž joj živi u vikendici na Fruškoj gori. Dolazi retko.

Uspešna žena čisti paučinu, gorest-tugu, kudlake, vrkolake, sećanja i slike. I vene.

Retko ko joj svrati.
U kafanama po bloku sedi u ćošku umotana u bundu i ispija kafu za kafom.

Više nikome ne pokazuje slike. Ona koja je umela da drži banku u elitnim kafanama belobeogradskim, sad je sama. Kosmički sama.

Umrla je jednog popodneva pored kompjutera zalud pokušavajući da stupi u vezu s Njujorkom, Velikom jabukom, megalopolisom gde su njena deca i unuci.