NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: VESNA TUBERKA I TICA TUNELKA

Mila je ležala na nudističkoj plaži na Adi. Imala je dugu crnu kosu i najlepši osmeh u Beogradu. Mila nije bila džankoza. Kretala se u istoj ekipi koja se šunjala po „Kolarcu" i retko se odvaljivala od cirke.

„Mila, jesi li čula da je Zoran Poker pozitivan?"

Mila je mahnula kosom preko preplanulog tela i rekla:

„Svi su pozitivni!"

Zaboravio sam šta sam hteo da joj kažem i ispario u vidu lastinog repa.

Smrzao sam se od straha. Novine, televizija, podzemlje... svi su pričali o sidi.

Da li je stigla kao božja kazna, kao račun na naplatu ili je pobegla iz neke američke labaratorije.

Tica Tunelka i Vesna Tuberka su bile sendvičare. Uvek su radile zajedno.

Imale su zajedničkog dečka, džeparoša Gojka Glistu.

One su mu radile zid dok je radio potplate u autobusima, u treskama. Njima je dodavao novčanike.

Skretale su pažnju putnika krljajući jezik jedna drugoj, mazeći se u šesnaestici punoj bunovnih službenica s razmazanom šminkom.

I dok su ovce blejale u dve devojke koje su se mazile, a što je i danas redak prizor, Gojko Glista je radio novčanike.
Znale su da napale mužjake.

Gojko Glista je hodao promenadom zagrljen s obema. Samo bi ponekad zastao da bi malim prstom s  dugačkim noktom pročačkao nos. Stasiti Hercegovci, Crnogorci, Ličani koji su tek stigli u Beograd i nisu se usuđivali da krenu nikuda s Terazijskog  grebena ljubomorno su gledali za njim.

Gojko Glista ih je rado ustupao na par sati svojim prijateljima, a i drugima koji su bili spremni da pljunu lovu.
Vesnu sam znao iz zavičaja. Poslali su je u bijelopoljsku gimnaziju da je odvoje od džanki ekipe. Posle par dana je pukla apoteka i krenula je šema Istanbul - Bijelo Polje - Beograd.

Ona me je upoznala s Ticom Tunelkom. Tica Tunelka je došla u Beograd kao velika nada svog malog sela u Vojvodini. Upisala je matematiku i svi su od nje očekivali čudo. Zapila se na nekoj žurki, mučili su je ljubavni jadi, i tu je upoznala Tuberku. Ona ju je prvi put ubola, „skinula joj đanu", kako se tada govorilo za onoga ko te navuče na fiks.
Pisao sam „Adamovu glavu", moj prvi roman o sceni u Beogradu, i rado sam slušao njihove priče. Kad se urokaju, pričale su mi sve šta se dešavalo u gradu. Koristile su iste igle, ali su valjale i bulju Gojka Gliste matorim homosima. Upadale su na sve žurke i svakoga su poznavale. Plašile su se jedino Bora i Mileta sa sedmog odeljenja. To je tada bilo odeljenje za borbu protiv narkomanije, na čijem je čelu bio Marko Nicović.

Ali Gojko Glista je jednom krenuo na džep bez zida (njih dve su bile zauzete nekim svojim pacijentom) i pao. Kao višestruki povratnik, dobio je punu meru. A tamo su ga čekale „sestre".

Od tada su ordinirale u „Lotos baru". Uvele su me tamo bez problema.

Postradao je te noći debelguzi samoupravni organ iz provincije koji je bio na seminaru u Beogradu.

Ujutru smo se našli na doručku u „Kolarcu".

Bile su već urađene i hranile su jedna drugu komadićima rolovane džigerice. Naručile su mi moje omiljeno piće -  kilo belog i kilo kisele.

Prošle su godine. Iz „Kolarca" sam se preselio u „Lipu", „Šumatovac", „Grmeč"... Među bratiju književnu i novinarsku.

Jedne noći skotrljao sam se niz Kameničku ulicu prema Štajgi. Opet me neka gazdarica izbacila iz stana zbog popijene kirije. Opet nisam imao gde da noćim.

U polumraku sam prepoznao siluete na klupi u parku kraj Ekonomskog fakulteta. Kraj Štajge.

Bile su to Tuberka i Tunelka. Čekale su mušterije. Belokapiće i bauštelce iz građevinskih preduzeća. Pijance. Zagoreliće.

„Od kada su nas provalili da smo pozitivne, ne puštaju nas više u 'Lotiku'. Gajba nam je tu, možeš da odsoviš dok neko ne naleti. Ajde, ne boj se, Priča, priča, pričice... Spavaj slobodno. Toplo je."

Njihova štekara se nalazila u napuštenom vagonu na Štajgi. Ciganin koji im je uzimao kintu doveo je sa ulične rasvete struju. Gorela je grejalica.

Na patosu su bila dva prljava dušeka i prljavi jorgani preko njih. Na zidu posteri Dženis Džoplin i Džima Morisona. I tranzistor podešen na „Studio Be".

Po patosu pikavci, upotrebljeni prezervativi, krvavi špricevi, prljavi donji veš.

Pri prigušenom svetlu delovale su kao sablasti. Mršave, žute. Masne kose.

Ali bio sam pijan. I bilo mi je hladno. Nisam imao kud. Uvukao sam se pod jorgan i zaspao.