POVRATAK U BUDUĆNOST: Čitulja

Svi se ovih dana brinu o mom zdravlju. Jesi li išao kod lekara? Kada ćeš zakazati pregled? Vidi, tresu ti se ruke, mogao bi da se prekontrolišeš.

Jovani mojoj sam na kraju morao da kažem da jede govna (nemojte to deci da govorite, nije lepo), da mi je keva umrla pre 24 godine, da mi je ona ćerka, da treba na tu ulogu da se privikne, i da je red da se brinem ja o njoj, a ne ona o meni, bez obzira na činjenicu da se udala i još promenila prezime. Brini, bre, o mužu, eto, to mislim pošto se već tako smešno prezivaš.

Srefanu sam takođe naduvao, a i onu gospođu što me nervira, a onda mi ona napiše da bih za početak mogao kod lekara. Ma nemoj! Idi ti! I nemoj, za početak, više da me nerviraš.

Dakle, svim zabrinutima, evo šta imam da poručim. Ove godine nemam nameru da umrem.

Sledeća je već kritična zbog teorije koju sam davno smislio.

Malo je, naravno, luda, ali će je razumeti svi koji su se bar jednom uplašili mrenja. I zasniva se na mojoj pokojnoj kevi. Koja je otišla na onaj svet, kao što rekoh, pre 24 godine. Onda je prošlo prvih 15 leta i zima, i meni moja sestra kaže: treba da damo čitulju. Obljetnica, red je.

Ja se napravim mudar, kažem, daj ti, ja ne verujem u te stvari, a moja jadna sestra ode u „Politiku", objavi par redaka, i odmah posle toga samo par meseci - umre.

Šta da vam pričam, tada sam shvatio da su obljetnice problem. Na svakih pet godina, brale moj, keva može da te pozove. I tačno znam kako bi to izgledalo, dovoljno često i zamišljam:

Ivane, sine, hajde.

Gde, mama?

Idemo, hajde.

A što, igram se.

Vreme je, sine, idemo.

A je l' mogu još malo da ostanem?

Ne, sine, kreni.

Ali samo još malo?

Ne, polazi.

Samo pet minuta, molim te.

Kreni dok ti ne razvežem šamarčinu, kaže majka na kraju, i ti šta ćeš. Pakuješ se i ideš.

Jebiga, jedna je majka, i ako te se poželi...

Eto, to me brine svakih pet godina. Pogotovo što je sestra bila tri puta bolja od mene, ali ju je valjda zato ova i zvala.

Mene je na ovom svetu, kada malo razmislim, i zadržalo to što sam je za života onoliko nervirao pa joj valjda treba vremena od mene da se odmori.

Drugim rečima, prilično sam siguran do sledeće godine.

A onda, bože pomozi. I objasni mojoj kevi da sam isti onakav kreten kakvog me je i ostavila, i da joj uopšte tamo nisam potreban.

Šta da radi sa mnom? Da sluša o raznim propastima? Da se udara po glavi i viče: pobogu, koji si ti magarac!

S druge strane, ona me bar nikada ne bi pitala da li sam išao kod lekara na vreme. Nije ni ona otišla sve dok je nije pozvala njena majka.

Što me sve navodi na pomisao kako ne treba umreti ni zbog te činjenice - da su gore sve same keve. Majka do majke, pa ti vidi.

Brinu, zakeraju, grde, samo ih zanima da li si jeo, svaka im tvoja riba smeta, deca su ti slinava, ti si večno musav, pitaju stalno za školu, knjige, govore ti da si isti otac, ubeđene su da ćeš propasti...

Ma, briši, bre, ko to može da izdrži!

Zato izbegavajte smrt dokle god možete kad vam kažem, posle ste najebali.

I ne objavljujte čitulje, ne podsećajte one gore na sebe, ne idite prečesto na groblja. Lepo kaže naš narod da je sve to zarazno.

Van toga, ne bojte se smrti.

I setite se moje pokojne babe, koja je lepo rekla:

„Eh, svako može da umre. Al' da se rodi, to već ne može svako. Zapamti to, sine, kad ti baba kaže."