POVRATAK U BUDUĆNOST: Letovanje na Titaniku

From No1 to Ivan:

ako nastavis da se sprdaš sa holy bible, šta da ti kažem, osim - jebo sam te kad te stignem (srpsko proslo-buduće vreme, ako ne razumeš šta sam hteo da kažem)

From Ivan to Private nuber:

Sve razumeo. Prekidam. I kajem se. Duboko.

I, šta da vam kažem, tako sam  prestao sa sms biblijom.  Vratio sam se onoj laganijoj temi - letu i letovanjima. Bez Hurgade, naravno.

I bez Turske, i to ne zbog Ararata, na čije strme padine je pristala Nojeva barka, posle jednog interesantnog sms-a koji je dobio, a koji ne smem da vam prepričam, nego zbog onoga što se zove all inclusive, i što je najstrašnija stvar koja može, u životu, da vam se dogodi.

Elem, dogodila se i meni, ali samo jednom, kada me je Marija prevarila pričom o tom sve na izvolte fazonu i odvela u Antaliju, sve sa Reljom, koji tada nije imao ni punu godinu dana.

Hotel se, šta da vam kažem, zvao Titanik. Totalno potonuće, jednom rečju, i to bez pojasa za spasavanje.

Prvo, gde god da si, u kom delu hotela, ima da gledaš taj glupi film.

Dođeš na recepciju, a iznad ogromni ekran, na kojem upravo tone brod.

Uđeš u lift, kad i tamo ogromni ekran, na kojem, baš, ona i onaj stoje na pramcu i mašu ručicama.
Izađeš na sprat, a na svakom ćošku ekrani, te se na jednom oni nešto ljubakaju, na drugom tonu, na trećem igraju, na četvrtom neka baba priča svoje uspomene...

Šta da vam kažem, kako je hotelčina ogromna, dok dođeš od recepcije do sobe, pola filma odgledaš, iako nikada to nisi hteo.

U sobi te, naravno, čeka Di Kaprio lično, pa ti probaj da ga ugasiš, ako možeš.

Ostatak te dugačke melodramske sprdačine vidiš kada kreneš u restoran, gde, iznad piletine, oni na Titaniku imaju neki koktel, a iznad onih malih ćuftica, ona budala ne vidi ledeni breg. Užas. Dođe ti da počneš da vičeš: "Pazi! Pazi", i da, uzbuđen, ćuftice sipaš po šorcu, umestu da ih staviš u tanjir. Kod kolača su, hvala Bogu, svi već podavljeni, pa ti je, umazanom, malo lakše.

Mislim stvarno, tri šorca i pet majica sam upropastio, zbog onog Kamerona, kojem sam ozbiljno pomišljao da pišem. Bar da mu zahvalim što je podavio stoku, zbog koje sam letovao uflekan.

Ali, kada se nikada završeni film završi (gledaš ga i iz bazena), nastaje drugi problem sa tim sve na izvolte.

Dođeš, recimo, ujutru, u restoran, i lepo naručiš espreso. A konobar, iznad kojeg se smeška ona Di Kapriova žemska, ladno kaže - nema.

I sipa ti onog bljutišu, neku filtriranu, ladno ceđenu kafu, koja se, valjda, daje samo utopljenicima, da nikada ne ožive.

A ako se pobuniš, i insistiraš na espresu, mirno ti objasne da je u hotelu sve all inclusive, pa i bljutiša, te da, stoga ničega što nije all inclusive u hotelu i nema.

Auuu, kažeš ti, a bar coca cola. Zero? Može, kaže kelner, i sipa ti mutišu, onu crno-žutu mešavinu ne znam baš čega, ali da pršće u nos, pršće.

Elem, piješ šta ti daju, jedeš šta ti daju, a ako poželiš od toga da pobegneš - cvrc, pošto je hotel nekih dvaest kilometara od Antalije, a između, ustvrdio sam istražujući, nema bukvalno ničeg, osim još nekoliko istih takvih grandioznih all inclusive građevina, sve sa bljutišom i mutišom, koji su, na tom delu obale, neprikosnoveni.

Dakle, šta ti preostaje. Pa da ceo dan provedeš u bazenu, punom divnih, preprženih zapadnoeuropskih radenika zbog kojih su i all inclusive i bljutiša i mutiša i izmišljeni, i da se diviš njihovoj ničim izazvanoj sreći.

Ili da, kao ja, uzmeš devetomesečno dete, i probaš da se samoubiješ spuštanjem niz tobogan, posle čega obojica bućnete u duboku vodu, a Marija, ne znam zašto, vrišti.

Mislim, stvarno, a šta da radimo nas dvojica, u Titaniku, nego da tonemo.

I tako, jedno pet dana, neprestane filmske projekcije, što je metod koji je sigurno CIA smislila, ili KGB. Teško mučenje, u svakom slučaju. te sam, na kraju, Mariji poslao sms: Ja palim, a ti vidi šta ćeš, na šta je ona brzo odgovorila: nemoj da si se usudio da me ostaviš ovde.

Nikada više nismo probali to sve na izvolte. Nemojte i vi. I zapamtite da ni bljutiša i mutiša nisu džabe. Idu uz gadan film.