POVRATAK U BUDUĆNOST: Pregurati zimu

Od tada niko zimovanje ne sme ni da mi pomene. Zna da bi se samo navozao pošto su obale i zimi dosta dugačke. Da se sanka, skija, grudva i bavi sličnim glupostima na minus deset, može, ali sa školom. Ja čaj mogu da pijem i u kafani, ne moram baš da se samo zbog toga cimam

Jednom sam probao to sa zimovanjem. Nagovorila me Marija. Ona uvek ima neke sumanute planove, i preciznu agendu, pa smo odlazak u Sloveniju dogovorili još dok smo se sunčali na plaži, a zašto sam pristao, nemojte da me pitate. Bogzna zašto. I ja sam ostao beslovesan, u mraku neznanja i bilo kakvog objašnjenja za razne gluposti koje sam pravio.

Zimovanje je bilo jedna od većih. Prvo sam morao da nabavim dovoljno veliki kombi za svu decu, plus nas dvoje i bebisiterku.

U Sloveniju sam, zato, otišao s pravim čudovištem, od onih kojima se ide na ekskurzije, sve sa ogromnim natpisom - reklamom agencije od koje sam iznajmio to kamionče.

Voziti to nije ni najmanje lak posao, odmah da vam kažem. Pogotovo kada stignete na granicu i kada vas carinik pogleda kao grupu rumunskih Cigana, gastarbajtera, s ko zna kakvim namerama, naročito onim da nešto prenesu. Šta imate da prijavite? Ma ništa, samo decu, nesnosna su, pa ako možete da bar pozajmite jedno ili dva dok se ne vratimo. Šta da vam pričam, odmah me puste. Neće ljudi još i tuđe probleme, njihovi im izgledaju veći.

A Slovenija? Hladna je to država, naročito zimi. Minus deset, sneg do kolena. Gurneš klince na sanke, a ti stojiš u snegu, sve si navukao na sebe, cupkaš i pijuckaš neki glupi čaj.

I šta radiš prvog dana, isto to radiš i poslednjeg. Cupkaš i pijuckaš. Ja sam izdržao nekih pet smrznutih dana.

A onda sam sve potrpao u kombi, i pravac Trst. Od Trsta dalje niz obalu. Bella Italia, čak i zimi. Valjda zato što sva hladnoća ode u Sloveniju. I šta da vam pričam... Vozili smo se od mesta do mesta par dana. Deca kukala za sankanjem, Marija tvrdila da sam idiot, ali me zato u povratku carinik nije ni pogledao. Samo čovek mahnuo rukom.

Od tada niko zimovanje ne sme ni da mi pomene. Zna da bi se samo navozao pošto su obale i zimi dosta dugačke. Da se sanka, skija, grudva i bavi sličnim glupostima na minus deset, može, ali sa školom. Ja čaj mogu da pijem i u kafani, ne moram baš da se samo zbog toga cimam.

I šta hoću da vam kažem? Kada počne zima, ja odmah počnem da brojim dane do proleća. U stvari, krenem još ranije pošto me je mama učila raznim narodnim mudrostima, pa i onoj „od Svetog Ilije sunce sve milije". Zato u septembru i oktobru gledam da nisam u Beogradu, nego u Solunu. Novembar mi posle bude najgori. Vratim se kući, u bljuzgavicu, i čekam. Martin rođendan i da onda prođu puna četiri meseca pre nego što se ogrejem. Decembar nekako preguram, primim se na još dečjih rođendana, Novu godinu i uličnu rasvetu. Januar, đene-đene, Vasa i Bojana zauzmu čitav mesec slavom, pa mi je još i rođendan, a eno je i ulična rasveta, ne skidaju je ni za svetojovanjski mraz. Februar je zajeban, bez obzira na to što i ja imam slavu. Još kada Tasa dovede Aju Jung, bude i preslava, ali, opet, ima rasvete i svi zajedno brojimo sitno.
Mart, dugačak i težak, bez rasvete... Nikada neću shvatiti zašto je uopšte i skinu. A zna se da, u tom martu, padne i sneg, pa se oduži, i još moram da puštam klimu u kući, na trideset, ni stepen manje, i da se pokrivam ćebencetom, gde god da sam.

I evo ga za koji dan april. Nema više zime, dragi moji. Odbrojali smo je. Još jednom. I polako se otvaraju bašte, stiglo je sunce, što znači da u kolima mogu da odvrnem „Here comes the sun" (nećete mi verovati, ali čak i „Bitlsi" prijaju na proleće), i da otvorim sve prozore, odvedem decu na pijacu da vide rotkvice, tikvice, patlidžan i sve ostalo što neće ni da probaju, spakujem kapute i jakne, očistim blato s cipela, pređem kod Đure s galerije, u svetlo prizemlje, pomerim sat, probudim se prerano a zadovoljan, i ponovo budem ja - ja, jedan od onih koji su pregurali još jednu gadnu zimu.

I kada pogledaš, šta je drugo život nego to. Da preguraš zimu. Pa još jednu. I još jednu. I dok ti uspeva, kada razmisliš, zime i nema.

Ili bar ne zauzme baš celog tebe. Ostane nešto i za proleće. Ono doba kada sebi možeš razne stvari da obećaš: da ćeš skinuti stomak ili kupiti širu majicu; da prestaješ s cigaretama, pićem, kavurmom, švarglom i kobasicama; da ćeš svaki dan na traku; da ćeš, kada ne ideš na traku, obavezno ići peške do kafane; da ćeš se obogatiti, naspavati, lutati morima...

Proleće je, to hoću da vam kažem, za snove. One koje ste tokom zime izgubili.

Pa, šta čekate onda? Sanjajte sve osim zime. Ona je prošlost, i to pregurana. Svaka čast svima koji su uspeli. Još jednom.