POVRATAK U BUDUĆNOSTI: Pas

Trenutno živim (u gostima su mi) sa dve ozbiljne kučke - Šeri i Flekicom, koje su onaj Maza tip - daj mi da jedem i skloni mi se s očiju. Pa opet, kada ih gledam, sve više sam ubeđen da je iz one kapije, onomad, iskočio neki čovek, a ne pas. Hoću da vam kažem, noćne more su mi se skroz promenile. I najveće džukele u njima su - ljudi

Kada malo razmislim, ja uopšte ne bi trebalo da živim okružen psima. Ma jok, pošto je moj prvi susret sa tom vrstom bio ozbiljna trauma i ni dan-danas ne znam kako sam se oporavio.
Elem, vodio me je moj stari, onako, za ruku. A ruka ti, kada si sasvim mali, dođe kao neka vrsta povoca. Vuku te onamo. Vuku te ovamo. Pa opet ovamo. Onda nešto zaborave, pa se vrate, onamo. Onda sve ispočetka. Tamo, vamo i onamo. A ti se, s vremena na vreme, ukopaš, kao kuče, i nećeš dalje. Onda te povuku jače. Pa opet kaskaš za njima, velikima, na povocu, i u suzama.
Teško je biti dete, stalno vam to pričam. I ko kaže da nije imao teško detinjstvo, na povocu, laže kao pas.

No, da se vratimo mi u ta vremena. Ulica Gospodara Vučića (i nemojte sada sa glupim aluzijama, još se nije ni rodio u to vreme). I moj otac, užurban, a ja pokušavam da mu držim korak, kao svako štene koje se umiljuje gospodaru. I prolazimo pokraj reda kuća sa baštama, tamo, od crkve, ka Ulici Maksima Gorkog. Iznad nas jablanovi, ispod dražesno ispucali pločnik, pokraj nas red ograda i kapija.

I šta da vam kažem, vučjak, velik i crn, iskoči iz jedne kapije, baš onako kako treba ozbiljan pas to da radi, uz urlik i razjapljenu vilicu.

Prevrnuo sam se od straha, postao pukotina na pločniku, video visoke jablanove, njihove zanjihane krošnje, i jeste mi ceo život prošao pred očima, jer je upravo to - tatina ruka, jablanovi i ispucali pločnik - i bilo ceo moj život, i ničeg drugog u to vreme i ne bih mogao da se setim.
Danas je već drugačije. I sećam se kako je stari potegao nogu i viknuo "Marš!" i zveknuo vučjaka direktno u njušku, i još posle, kada je kuče cvileći pobeglo, dugo urlao: "Komšija, bre, majmune, zatvaraj tu kapiju, ubi mi dete!"

Pse nisam posle toga smeo ni da vidim. Ulicom nisam smeo da prođem sam dalje od crkve, što je bio ozbiljan hendikep, pošto smo u crkvi svaki dan celivali ikonu ne bismo li ustima pokupili sav onaj sitniš koji su ostavljali oni koji misle da za par banki možeš da se izvučeš pred strašnim sudom i još da dobiješ sveca za advokata, i zatim trčali do prodavnice na uglu Maksima Gorkog da se najedemo bombona.

I zamislite sada, puna usta slatkih para, a između mene i prodavnice crni vučjak. Čist horor. Sanjao sam to. Kako me džukela vija među rafovima sa čokoladama, karamelama, svilenim bombonama, lizalicama i onim "životinjskim carstvom", omiljenom poslasticom svakog deteta na Pašinom brdu. I taman uspem da maznem, u trku, jednu čokoladicu, i uspem da je otvorim, kad unutra, slika crnog vučjaka! Naravno da mi ispadne sve iz ruke i da se probudim, uz vrisak. Ozbiljno mi se taj pas usrao u detinjstvo.
A onda sam, kao adolescent, na ulici video Micu, i doneo je kući, da tu bude sledećih deset godina. I uz nju prestao da sanjam crne pse pošto sam jednog, debelog i crnog ionako gledao po ceo dan. Noću me nije smarala.

I uz nju sam prestao i da se plašim te vrste, pošto je Mica bila oličenje dobrog psa, a to su vam oni koji uopšte i ne pokušavaju da budu psi. Ma jok. Pokušavaju samo da što više jedu, što više spavaju i što manje drugih pasa upoznaju u životu. Ljudi, oni sa hranom, sasvim su im dovoljni. Takvi izbegavaju čak i šetnju. Dosadna im je.

I da sam Micu uspeo da naučim da se popne na WC šolju i tamo sve obavi, ta vam nikada ne bi ni izašla iz kuće. Nego nikako nije mogla da se popne, ni na kauč, a kamoli na WC šolju pošto je gospođa bila debela.

Za razliku od Maze, koja je stigla posle Mice, i koja se na samom početku, po želji mog sedmogodišnjeg brata, i nešto mlađeg sestrića, zvala Brunhilda, ili nešto slično, a ja sam je sam dugo zvao "kuče", jer sam smatrao da takvi primerci ne zaslužuju ime.
Bila je najružniji pas na svetu. Mršava, crnosiva, kao izduženi pacov-kabriolet, što vam je ona verzija bez krova, prozora i vrata, jer niko neće da je primi u kuću.

Ja jesam. I obožavao sam je. Bez obzira na to što je lajala kad god neko otvori vrata lifta, tukla se sa svakim psom kojeg sretne i pojela sav nameštaj koji sam imao u kući, pa smo oboje na kraju spavali u krpama i sunđerima.

Bila je, kako da vam kažem, pas. Pravi. Lud ko struja. I odan gospodaru.
A sada, sve se nekako multiplikovalo. I trenutno živim (u gostima su mi) sa dve ozbiljne kučke - Šeri i Flekicom, koje su onaj Maza tip - daj mi da jedem i skloni mi se s očiju.
Pa opet, kada ih gledam, sve više sam ubeđen da je iz one kapije, onomad, iskočio neki čovek, a ne pas. Hoću da vam kažem, noćne more su mi se skroz promenile. I najveće džukele u njima su - ljudi.

A kako je kod vas? Koga se više plašite?