PRIČE NEBOJŠE JEVRIĆA: Džizus je hteo da hoda po vodi

Rajko Volić, slikar i naš prijatelj, nađen je te jeseni zaklan u svom ateljeu. Rajko je crtao leptire s ljudskim očima na krilima. Jahao je s nama po Knezu od Filozofskog do Akademije. Ubica nikad nije pronađen. Vrata nisu razvaljena ni obijena. Rajko je otključao vrata i primio ubicu u stan.
Na sahrani smo govorili Grobarov i ja.
Posle parastosa otišli smo u dragstor.

Na početku Čumićevog sokačeta bila je kafana „Mandarina". Preko dana do fajronta bilo je malo gostiju. Ali zato posle ponoći stizali su na terasu „Mandarine" gosti iz svih delova grada. Izvlačili su se iz svojih štekova beogradski kojoti, redovni posetioci dragstora u Nušićevoj, tada jedine otvorene prodavnice u Beogradu. „Mandarina" je, naravno, bila zatvorene, ali su stolovi i stolice ostajali na terasi do duboko u jesen. Kupovali smo i šanirali piće u dragstoru i nosili ispred „Mandarine", koja je počinjala svoj noćni život sve do svitanja ili dok se ne bi pojavila patrola.

A patrole su dolazile svake noći. I uvek bi tu pronašle nekoga za kim je izdata poternica.
Odvodili bi ih u Padinjak, u Padinburg, u Okružni zatvor Padinska Skela.
Kupili smo pečenu piletinu i kilo vinjaka, i seli.
Za dva stola su sedele ekipe koje su režale jedna na drugu.

Za jednim stolom je sedeo Džizus sa ortakom, za drugim neki momci nabildovani, ošišani do glave.
Džizus je ima dugu plavu kosu i bradu. Bio je jedan od poslednjih doslednih hipika u Beogradu. Džizus je bio dete cveća i zbog godina zvali su ga Uvela Ljubičica. On je sam sebi dao ime u Džizus. Inače mu je ime bilo Petronije.
Žickanje love doveo je do savršenstva.

Dok su drugi tražili nešto sitno od prolaznika u Knezu, Džizus je prilazio i ozbiljnim dubokim glasom zaustavljao samo one koji su nosili kravate.
„Izvinite, domaćine gospodine, da li dopuštate da vas nešto pitam?"
Iznenađena, kravata bi se obično zaustavila.
„Možete li da mi pozajmite deset dinara pod uslovom da vam nikad ne vratim?"

Od Filozofskog, od Platoa, gde su se skupljali klinci, do Likovne akademije uspevao je da užicka za flašu vinjaka. Što je u očima kojota
dizalo njegov ugled do nebesa.
Čak ga je i Drug Grobarov uvažavao. A o Saši Dragstoru i da ne govorimo.
Emil, Grobarov i ja smo sedeli za susednim stolom i pili Rajku za dušu.

„Ej, ej... Džizuse, je l' znaš ti da hodaš po vodi? Ako si Džizus, onda znaš!"
Pred zoru se svi prozle.
U vučje kože uvuku.
Počela je frka. Nabildovani su ustali i krenuli prema Džizusu.
Franjo Radojčić zvani Rade, stari rob i mardeljaš, slomio je flašu.
Stao je ispred Džizusa.

Devojčice s krstićima istetoviranim na rukama su vrisnule.
Pripitomljeni gavran kojeg je Grobarov uvek nosio sa sobom odleteo je na krov zgrade.
Nabildovani ošišani momci se nisu šalili.
Franjo je zamahnuo grlićem da udesi facu nabildovanom.
Zamahnuo je jako i udario Džizusa, koji je stajao iza njega, u oko.

Pozvali smo hitnu pomoć. I murija je stigla. Davali smo izjave, ali Džizusu je već iscurilo oko i više mu niko nije mogao pomoći.
2. Posle dve nedelje, Džizus je izašao iz bolnice.
A to je trebalo proslaviti. Izašao je s crnim povezom preko oka i nastavio gde je stao.
Dnevni štek nam je bio u parkiću kod velikih stepenica koje spajaju Karađorđevu s Kosančićevim vencem.
Predlažem gradskim vlastima da se taj parkić nazove imenom Amfija Srdoča. Nije ni on bio ništa gori od Milana Mladenovića.
U parku je samo jedno drvo.

Daleko od stambenih objekata, pored zapuštenih stepenica kojima gotovo niko nikad nije prolazio, Kukrika, Vlada Hamza, Dule Varićak, Emčo, Mali i Veliki Cole, Sale Plavšić, Koska, Amfi, Saša Dragstor i ja cirkali smo povazdan u tom parkiću.
Jednom kad je došla murija, mi smo se svi popeli na drvo. Uzaludno su pokušavali s drveta da nas skinu. Na drvetu smo bili sigurni.
Kako se završila ta epizoda s murijom, ne pamti priča. Bilo je to pre trideset godina. Dok je još postojala solidarnost u siromaštvu.
Dok se svet nije prozlio.

Imali smo pogled na Savu, imali smo uvek dovljno cirke i dobro smo se zezali!
Ima Momo Kapor priču o dvojici prijatelja koji su se posle trideset godina sreli.
Momo ga je vodio po Beogradu od kafane do kafane.
„Šteta", rekao mu je, „što nisi došao pre trideset godina..."
„Je l' kad je Beograd bio Beograd?"
„Ne, nego kad sam ja bio ja..."

Velike stepenice su renovirane. Fasade u Karađorđevoj obnovljene.
Parkić je nestao.
Ali nekad je u parkiću bilo svega. Buksni, okice, cirke, tripova.
Tako je bilo i tog sumraka.
„Nema jada ko kad akšam pada", pevao je Vlada Amza.

Džizus se nagutao LSD-a, izguto trip i počeo da psuje vrapce i da se svađa s njima.
„Kakav si ti Džizus kad ne možeš da hodaš po vodi?!"
„Ja ne mogu?!", rekao je i skotrljao se niz stepenište do reke. Nikome nije padalo na pamet da krene za njim.

Niti je ko očekivao da će se desiti ono što se desilo.
Prošao je pored Kapetanije, prešao Karađorđevu, stigao do pristaništa. Preskočio je ogradu i zakoračio prema vodi. Nije ni pokušao da pliva. Potonuo je i više se nije pojavio na površini.
Telo je voda izbacila kod Nebojšine kule.
Posle se prepričavalo svašta. Te da su ga ubili subotari, te da je bio član sekte... Ali više nikada niko nije startovao kravate po Knezu i tražio deset kinti na zajam. Sitninu bi, ako bi mu dali, delio prosjacim.