RATNA PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Krčmarice u tampon zoni

Ima stara zen priča o dvojici prijatelja.
Jedan je umeo divno da svira na harfi, ovaj drugi još bolje da sluša.
Dok je muzičar svirao na harfi o kiši, njegov prijatelj je video kišu kako pada.
Dok je svirao o reci, slušalac je video reku kako teče.
Jednoga dana razboli se i umre onaj koji je umeo da sluša.
Muzičar slomi harfu i nikada više nije svirao.
Za nemuzikalno uvo ni najlepša muzika ne znači ništa.
Negde devedeset treće u tri ujutru ležao sam u krevetu sa ženom.
Vratio sam se iz rata, smršao sedamnaest kila. Jeli smo po pola paštete, spavali pod bukvama.
S radija se čula muzika.

„Je l' voliš ti 'Azru'?", pitala me je Bojana.
„Kakvu Azru! Koju Azru? Ko te to ložio?"
„Džonija Štulića..."
Umalo da ne postradam zbog Džonija.
A ja sem Gara s Romanije nisam slušao ništa.
Kad dođem u neki grad, prvo sam obilazio pijace.

I pijačne kafane, naravno. Čudne su bile te pijačne kafane u zemlji koja je gorela. Lutajući Srpskom i Srpskom Krajinom, otkrio sam da nigde nema sitnice koja treba svakoj ženi. Nema tampona. Ova se priča neće svideti građanima jer građani su svinje koje hoće da umru prirodnom smrću.

Pitao sam kelnericu, stasitu Kozarčanku u Prijedoru, kako se bez tampona snalaze.

„Od medicinskih sestara uzimamo gaze! Otkuvavamo krpe!"
Kad sam se vratio u Beograd, kupio sam dva puna paketa tampona.
Krenuo sam za Benkovac, ali preko Birča i Romanije, srpskog Sarajeva.
Onda koridorom do Karina, jedine srpske varoši na moru.
Uzgred nijednu noćnu kafanu promašio nisam.

Samo posebna vrsta žena je mogla biti kelnerica u noćnim kafanama po ratištu.
Trebalo je posluživati razne srpske vojske, „Bele vukove" s Manjače,
sa Drine, „Bele orlove", „Žute ose", „Srpske bene", „Ćićoline"!
Svi su u kafanu dolazili sa oružjem.
A tek kad treba da se plati!
I svi bi nešto žensko pred zoru da privedu.

Svakoj od konobarica sam darivao po kutiju-dve tampona. I nisam zauzvrat tražio ništa. Gledao sam kako crvene iznenađene i obradovane darom. U ratnom vrtlogu neki nepoznati novinar i na njih je mislio.

U povratku istim putem skupljao sam priče. A drugo mi nije ni trebalo. Ni u jednoj kafani nisam uspeo piće da platim.

Detaljan izveštaj o stanju na linijama dobijao sam od pripadnica moje „tampon zone" od „šupljeg bataljona", koji je znao sve!

Koliko je malo trebalo da tim nesrećnim ženama neko pruži! Koliko malo pažnje.

Mi kojoti s Terazijskog grebena smo kelnerice uvek zvali bolničarkama.
I nikada nam nisu zvale muriju.

Ni Šilja iz „Proleća", ni Dragica iz „Rupe", ni Beba iz „Belog grada", Ljubica iz „Kraljice"...
Bili smo urbani hajduci i u miru i u ratu.

A hajduci i krčmarice su prirodni saveznici. Volim da blejim po krčmama. Bez bleje nema ideje.
Otkad sam se, pre četvrt veka, preselio u blokove, moja omiljena kelnerica bila je Darka iz „Lude kuće", koja je čak uspela i vojni rok da odsluži.

Prepričavalo se kako je pijanog policajca nokautirala i izvukla iz kafane.

Na muziku posle ponoći išli smo kod „Mite" dok je tu radila Dragana.

Dragana ima devetoro dece od nepoznatog broja muževa i još izgleda kao DeCe-9. I ima dečka. I radi noćne smene.

Nikada je niko nije video bez osmeha na licu.

Koliki bi dečji dodatak svojoj bivšoj komšinici iz bloka Vučić trebalo da odredi u zemlji u kojoj  je dece sve manje.

Kad je Dragana prešla od „Mite" u „Kafanicu" kod Beranca, svi su se stalni gosti preselili za njom.
Često sam s „bolničarkama" u bloku pričao o mojoj ratnoj „tampon zoni".
„Samo tebi to može na pamet da padne!"

Prvu jutarnju kafu pijem i dalje u „Ludoj kući".

A naveče idem u kafanu „Savski ribar" na šetalištu, gde dolazim sa ženom i prijateljima. Tu je najbolja riblja čorba u gradu, i pravi je kuma Sneža. Provereno. Došunja se i Čačak rodom iz Valjeva, Petronije, Mlađa, profesor na Likovnoj akademiji, sa ženom, Aca Simović zabavlja društvo  gitarom. Svrati i Neša Lutovac, čiju pesmu „Mostovi na Morači" svi znaju. Dođu avijatičari Mika, Aca, Branko... Odavno je „Savski ribar" prestao da bude kafana i postao klub. Mene svi zovu Kum jer sam krstio gazdinog sina Vuka. Lili Sašivarević, krojačica, priča nam o ljudima koji donose donji veš na popravku. O bedi koja se krije. Šetalište u Bloku 45 je naša novobeogradska Skadarlija ispod hrastova starih četrdeset godina. Za razliku od Skadarlije, ovde su sva pića po sto dinara.

Često se pitam kakve li su sudbine zadesile hajduk-žene iz ratnog „šupljeg bataljona", iz moje „tampon zone".