DUŠKA JOVANIĆ - SRBI I HOLIVUD: Epilog našeg hedonizma

Bilateralni odnosi Srbije i Holivuda bili su dobri pre balkanskih novokomponovanih ratova. U čemu je bila naša presudna falinka?

Vest da je Beograđanin Momčilo Đinović, dečko u majici s Betmenom na grudima, udario na neprikosnovenu holivudsku njušku Stivena Spilberga, nedavno je usrećila većinu Srba.
Neki su ga odmah, s ponosom, ali i malim zakašnjenjem predložili za predsednika, dok su ostali dežurni net zavisnici bili pomalo i uvređeni retkim negativnim reakcijama: „Zar između holivudskih milijardera i srpskog momka, navijaš za ove prve!?" - ogorčeno je odbrusio neko ko nije čuo ono čime nas poglavica Gejts drži u pokornosti - da nema pravde.
Kako je ovaj žgoljavi mladić, koji čak nije ni neki IT štreber, a još manje sladunjavi dečko s plakata novog muškog sveta, uspeo da nas posvađa s Holivudom? Tim mitskim brdom koje nam je čitavog života bilo jedino sigurno bekstvo od bedaka.
Naravno da je čitava afera škakljiv zadatak za javnog tužioca, ali ostaje pitanje da li su Srbi prestali da sanjaju i konačno počeli da računaju? I to u bitkoinima, digitalnoj kripto-valuti, čija je jedinica pre dve nedelje premašila vrednost unce zlata. Ili je taj mladi momak, inače stripovima i filmom zaluđeni sin bivšeg policajca, koji na Fejsu kači citate iz blokbastera, mnogo promišljeniji tip nego njegovi trapavi preci, Srbi, iz ne tako davne prošlosti, u večnom strahu od sapuna, gladi i promaje?
Kratka beleška o skandalu: novi junak našeg doba uhapšen je jer je ucenjivao produkcijske kuće, čuvenu „20 th Century Fox", kao i „Dreamworks" slavnog Stivena Spilberga, da će njihov film „Boss baby" staviti na internet pre svetske premijere zakazane za 31. mart ukoliko mu ne isplate 25 bitkoina, što je tri miliona dinara.
Pretpostavlja se da je kopiju filma skinuo sa servera srpske firme koja je bila angažovana u ovom projektu. Kada je stupio u kontakt s čelnicima kompanija, pokušao je da sakrije identitet jer se finansijske transakcije u bitkoinima mogu obavljati anonimno. Posle elektronske prepiske, holivudski moguli su progutali mamac, a Spilberg možda i knedlu, što se sigurno ne bi moglo reći za šaljivdžiju Aleka Boldvina, koji je „bejbi šefu" pozajmio glas.

Cut.

U kakvim smo bilateralnim odnosima s Holivudom bili pre naših novokomponovanih ratova? Moja prijateljica Mirjana van Blarikom je svima pokazala kako se to radi. Poznata kao čuburska Mira Šiz, postala je čuvar tajni najvećih holivudskih zvezda, a kao novinarka i filmska kritičarka bila je i vrhunska kućna pomoćnica njihove planetarne slave. Njen otac Ivan Živković je, kao najbolji ortak legendarnog srpskog Supermena - Dragoljuba Aleksića, usred okupiranog Beograda s njim snimio „Nevinost bez zaštite". Kada je prvi put ugledala taj antologijski film, napola je zaspala i pala sa stolice. Ubrzo je počela da se legitimiše kao jedna od prvih urbanih riba. S divljom kosom sapetom u konjski rep i potpuno nepredvidljivom prirodom, pa joj je Beograd s divljenjem i zahvalnošću dodelio titulu prve gradske šizike.
Više se i ne seća kako se spajtala s Piterom O' Tulom. Iako ju je ćale zahvaljujući svojim vezama predstavio Bet Dejvis, Gregoriju Peku i Džoan Kraford, bolje zvuči da je do Los Anđelesa stigla sasvim slučajno. Otišla je da obiđe neku svoju ekipu i ostala čitav život. Njena holivudska karijera počela je kod frizera jer je tamo najbolje mogla da snimi situaciju. Iako je prvo otvorila parfimeriju, u njen minuli rad spadaju ekskluzivni razgovori sa svim značajnim glumcima tog sjajnog vremena.
Privela je i preslišala Džona Hjustona, Harisona Forda, Klinta Istvuda, Šona Konerija, Roberta Redforda, Vorena Bitija, Breda Pita. Na Fest su samo zbog nje došli Liz Tejlor, Sisi Spejsek i Kopola.
Iako se tada mladi i nepoznati Džek Nikolson bio otkačio u diskoteci „Akvarijus", ipak nas je De Niro dokusurio. Ne samo da ga je Mirina majka Mica nalivala vrućom rakijom nego se i on sam počeo ponašati kao Srbin, dozvolivši da ga od sreće pijani prolaznici ljube u usta. Zahvaljujući ovoj amazonki koja je jahala motor bolje od mnogih frajera, postali smo vlasnici najlepših sećanja na doba kada je život bio mnogo više od filma.
Ko zna koliko bismo još tako terali da nas devedesetih nisu okupirali besprizorni pomagači naše nesreće.
Iznenadna pojava interkontinentalnog biznismena Đovanija di Stefana i njegova zaglušujuća medijska promocija na državnoj televiziji kao dokazanog srpskog dobrotvora koji će srušiti međunarodnu blokadu Jugoslavije kupovinom holivudske kompanije „Metro Goldvin Majer" izazvala je mnogobrojne i raznovrsne komentare, u kojima je naš sumnjivi gost bio proglašen za običnog mafijaša koji je ovde došao da opere pare. On, doduše, uopšte nije krio da je Jugoslavija pod sankcijama bila pravi Eldorado za ljude njegovog stila i poštenja.
Javnost je blagovremeno obaveštena da je Đovani di Stefano u pismu Klintonu zapretio da će otpustiti osam stotina radnika kompanije „Metro Goldvin Majer" ako sankcije protiv Jugoslavije ne budu smesta ukinute. Upitao se ko je ta Amerika da bi jednoj zemlji nametala embargo i da bi njemu, slobodnom građaninu, određivala šta može da kupi: „U Americi čak nije 'Metro Goldvin Majer' bio američki, pa ni onaj lav koji zeva na špici nije njihov, jer je i on pozajmljen od nekog putujućeg cirkusa", lajao je na sav glas.
Uglavnom, zavrzlame oko cele operacije su bile na nivou najboljih holivudskih trilera, tako da se do pravosnažne odluke suda uopšte nije znalo čiji je „MGM".
Ti nesuđeni osvajači Holivuda su ekspresno i brutalno najureni iz Amerike pa su se, sticajem okolnosti, identifikovali sa Srbijom, određujući je preko svog izaslanika Đovanija di Stefana pouzdanom bazom za svoju buduću sveopštu borbu protiv nepravdi novog svetskog poretka.
Čak i da je Di Stefanov glavni kompanjon Đankarlo Pareti uspeo da sakupi dovoljno keša za kupovinu legendarnog „MGM", njegovi problemi bi tek tada počeli. Pored velikih gubitaka, nasledio bi polumrtvi studio koji je u to vreme napravio tek nekoliko niskobudžetnih filmova. U najvećoj holivudskoj igri izdali su ga prijatelji finansijeri pa je završio u zatvoru, dok se Di Stefano, pod misterioznim okolnostima, obreo u Beogradu.
- Ovde je pravi raj za ljude kao što sam ja - rekao mi je „srpski lav u Holivudu" kad smo se upoznali.
- Sigurno je i Vas zatvor vaspitavao?
- Nema poštenog čoveka koji nije zaglavio ćorku. Ja sam dobio samo dve godine. Kada smo moji partneri i ja posle pokušavali da trgujemo s „MGM", naslovi u svim novinama bili su „Bivša varalica kupuje Metro Goldvin Majer". Tada je počela da me hvata panika od te spektakularne operacije.
Razočaran u mrske imperijaliste koji su ga sprečili da bez para kupi „MGM", holivudsko nacionalno dobro, Đovani di Stefano je shvatio da je najbolje da se do daljeg zadrži u Jugoslaviji. Ne samo da je odmah dobio naše državljanstvo i ličnu kartu nego mu je kao nekad premijeru-biciklisti Milanu Paniću (kome je prigodno bio poklonjen Brozov bademantil) na korišćenje ustupljena Titova maršalska uniforma pošto se niko nije usuđivao da je nosi, čak ni na filmu.

Cut.

Jednog leta, doručkujući u finom londonskom hotelu, umesto da nastavim s tostom i vrućom engleskom štampom, nisam mogla da odvojim pogled od malog sedog Amerikanca koji je potuljeno sedeo za susednim stolom, sve dok mi nije kliknulo: bio je to već zaboravljeni veliki majstor za žene Miki Runi, kroz čiji je krevet prošlo pola zlatnog Holivuda, uključujući i božanstvenu Avu Gardner, pa čak i jednog Srbina, Miloša Miloševića, ljubavnika njegove poslednje plavuše. Samo dvoje je uspelo da preživi famoznu aferu „Milošević-Marković", isključivo zato što su decenijama ćutali. Zorica, sestra Miloša Miloševića, visokog crnomanjastog lepotana koji je prevrnuo pola ženskog Holivuda, i Miki Runi, koji je od njega hteo da napravi novog Džejmsa Dina. Miloš je u međuvremenu neobuzdanom Stevici Markoviću ustupio mesto Delonovog telohranitelja i ličnog razbojnika.
Miki Runi, koji je izgledao tako da bi ga samo rođena majka mogla voleti, imao je najlepše žene sveta - jer ih je zasmejavao. „Šta je orgazam nego smeh butina" - često se pitao taj gotovo groteskni holivudski Kazanova koga su rumeni obrazi, smešno lice, komična građa i naročiti lascivni skečevi činili razvratnikom.

Nesuđeni osvajači Holivuda su ekspresno i brutalno najureni iz Amerike, pa su se, sticajem okolnosti, identifikovali sa Srbijom

Pravio je decu i viceve (istovremeno) sve dok se u njegovom petom bračnom krevetu nije pojavio Srbin, Miloš Milošević. Bio je to početak legende o onim Srbima koji su svojim najjačim oružjem, što im je čvrsto stajalo ispod struka - za razliku od kauboja, koji su svoje nosili za pojasom - držali na nišanu ceo Holivud i okolinu, ubeđeni da se samo mišićima može pokoriti razuzdano društvo bogatih i slavnih.
Miki Runi na kraju ništa nije priznao, ali se ipak svega setio onda kada ga nijedna više nije htela. „Bilo je predviđeno da se film 'Zaseda' snima na Filipinima. To je jedino putovanje za koje sam poželeo da mi se nikada nije desilo. Barbara je insistirala da me odveze do aerodroma. Miloš je tada bio kod nas. Došao je da mi poželi srećan put. Pružio sam mu ruku i rekao: čuvaj mi ženu dok se ne vratim. Nasmejao se i odgovorio da hoće. Čim sam se vratio kući, posumnjao sam da me žena vara. Držala se prilično hladno, za razliku od Miloša, koji me je bratski zagrlio i izljubio. U kupatilu sam pronašao muške čarape za koje sam bio siguran da nisu moje. Barbara i ja smo se iste večeri posvađali, posle čega sam se spakovao i preselio u hotel. Dva dana pre Božića smo se i definitivno razišli. Kada sam saznao da Barbara planira da preda zahtev za razvod braka, tražio sam da joj se oduzmu deca i da se Milošu zabrani pristup našoj kući. On je bio užasno besan, ali je pokupio svoje stvari i otišao. Prethodno je jednoj svojoj prijateljici rekao da će, ako ona pogleda drugog muškarca, ubiti prvo nju pa sebe. Jedne nedelje Barbara me je posetila u bolnici. Sve se završilo njenim suzama i obećanjem da će mi se vratiti iako ju je Miloš čekao u kolima.
Sledećeg dana policija je stigla u našu kuću jer je služavka u spavaćoj sobi zatekla mrtva tela Barbare i Miloša. Oboje su bili ubijeni metkom u glavu. Moj revolver je pronađen pored njih. Bio je to pištolj koji je Barbara noću držala pored sebe jer se plašila provalnika."
Julijana Stamenković, majka Miloša Miloševića, novembra 1967. je američkoj vladi podnela tužbu u kojoj je zahtevala da se preispita smrt njenog sina. Tvrdila je da se autopsijom može dokazati da je Miloševa ruka bila slomljena pre nego što je ubijen, kao i da je pucano iz puške, a ne iz revolvera. Sumnjala je da je Miki Runi unajmio čoveka da ga ubije, da se Miloš s njim borio i tako slomio ruku. U zvaničnom saopštenju iz Los Anđelesa je, međutim, još jednom potvrđeno da je u pitanju bilo samoubistvo.
- Ja sam Zorica, sestra Miloša Miloševića, prvog Srbina koji se usudio da snagom i lepotom izazove čitav svet i koji je tu drskost životom platio - počela je svoju ispovest plavuša sitne građe, ali odlučnog hrapavog glasa, kada smo se jednog leta našle u Rimu.
Tačno je da je Miki Runi otkrio mog brata. Tačno je i da je Miša u međuvremenu imao aferu s Barbarom Runi. Uplašio se kad je htela da se razvede od Mikija. Dok je jednom prilikom večerao u njihovoj kući, čuo je telefonski razgovor: kako te nije sramota da protežiraš švalera svoje žene?!
Od tog dana se odnos između njega i Runija mnogo promenio. Sačuvala sam i pismo u kojem Miša kaže da će ih sve oterati u materinu jer je počeo da izlazi s Natali Vud. Kada mi je u devet ujutru zazvonio telefon, znala sam da se nešto strašno desilo: je l' umetničko ime tvog brata Miloš Miloš? Odmah sam prešla na stvar: da li je mrtav?
Ne znam, ranjen je.
Kada sam sledeći put podigla slušalicu, čula sam glas Alena Delona, koji mi je rekao da se desilo nešto tragično. Izgleda da jedino ja nisam bila naivna da verujem da je Miloš ubio Barbaru pa sebe. Inače, Mišino telo, skupocenu garderobu i kuće preuzeo je njegov najbolji prijatelj Alen Delon, kod koga je ranije radio kao lični sekretar, a ne kao gorila, kako su zavidljivci nagađali. Desetine najelegantnijih odela i najlepših košulja sa inicijalima MM Alen je za uspomenu podelio njegovim drugovima u Los Anđelesu.
Mislila sam da je za sebe zadržao samo Mišin smoking i vučjaka, ali me je jednog dana odveo u podrum svoje vile i iz kofera izvadio Mišinu krvavu košulju i pantalone. Htela sam to da uzmem, ali mi nije dao: Neka ostane ovde. Da vaša nesrećna majka ne vidi!

Cut.
Uprkos mnogobrojnim i raznovrsnim iluzijama, Srbima je hronično nešto nedostajalo ili su nečega, naročito drčnosti, inata i zabluda imali previše pa su neizbežno promovisani u poslednje divljake i varvare. U čemu je bila naša presudna falinka? Posle svega što nam se desilo u stalnom sukobu sa svetom, da li je bilo u pitanju samo kažnjavanje neposlušnog i nerazumnog naroda?
Od čega je Srbima trajno moglo biti bolje? Verovala sam da će o tome nešto više znati u Ženevi. Trebalo je da se raspitam kod proverenog domaćeg izdajnika, međunarodnog špijuna, Kenedijevog pajtosa, intimusa Eleonore Ruzvelt, donatora čuvenih beogradskih pištaljki i pomalo čudnog gospodina Danijela Bojera.
- Pređimo na srpski da nas čitav svet razume - pokušavao je da se našali misje Bojer, koji je odavno prestao da se zove i ponaša kao Dragan Živanović. S terase njegove vile na Lemanskom jezeru, u napetoj, ladlamovskoj atmosferi, posmatrala sam ukotvljenu švajcarsku flotu koja nikada ni sa kim neće zaratiti.
- Što ste se snuždili - kulirao je moj domaćin, kod koga su, na plivanje i strogo poverljive priče za vreme pregovora o sudbini Bosne, dolazili predstavnici zaraćenih strana, ali i mirotvorci Vens i Oven, ubacujući još jednu kocku leda u svoj ritualni popodnevni viski.
- Osvrnite se u svom gnevu. Možda je na balkonu moj prvi komšija Alen Delon!
- Mene trenutno ne zanima Miloš, nego Slobodan Milošević - gotovo sam se ugrizla za jezik.
- Sreo sam ga nekoliko puta, doduše, nakratko. Tada ga je bilo lakše podneti jer je pravio ustupke. Prosto je bio najzgodnije rešenje za Amerikance jer su s njim mogli nešto i da se dogovore. Povrh svega, dugo je uspevao da održi mit da je pošten. Blagovremeno sam mu savetovao da se oslobodi korumpiranih mangupa iz svojih redova. Odgovorio mi je da su mu crnoberzijanci neophodni jer mu je zapad udario embargo. Kada su rešili da ga puste niz vodu, nudili su mu novac i azil. Nije hteo. Pare mi ne trebaju. To imam. Ko će mi garantovati da me prvom prilikom neće uhapsiti? Toga se najviše plašio.
Posle teške saobraćajke sa istorijom, koja nam se svima godinama mešala čak i u privatni život, u zemlji su me tada zadržavale samo latinske sapunice. Manje su štipale za oči, a i isplatilo se. Bar smo svojim očima videli kako se jednog lepog dana, uz malu pomoć prijatelja iz inostranstva, sve završilo. Tako što je najduhovitiji Srbin zašiljio olovku i dopisao Kremansko proročanstvo.
Politika je više od života samo tamo gde od njega ništa nije ostalo, čim su Srbi holivudski kaubojac o hvatanju Miloševića gledali iz svojih fotelja.