VREMEPLOVKA: Tamo daleko je blizu

Piše: Milan Bečejić

Ne bih mogao valjano da objasnim otkud se javila potreba da, ipak i okasnelo, napišem ponešto o srpsko-hrvatskom disciplinovanju u Hagu. Sigurno ne zbog apsurda što sad pokušavaju da nas mire oni koji nas zavadiše. Nisam neki ozbiljan pacifista, ali moja novija iskustva s Hrvatskom su daleko od visoke politike – ili se ta politika srozala prenisko da bi dosegla i urušila lična iskustva.

Apstrahovaću da sam do raspada Juge bio dopisnik nekih hrvatskih medija, iskusivši najbolje profesionalne godine i, mnogo važnije, stekao prijateljstva koja su preživela sva, manje ili više, dirigovana razbuktavanja nacionalnih strasti. Pre desetak godina ubedio sam Najdražu ženu na svetu da se sa devetomesečnim Konstantinom i njenom majkom otisnemo na odmor u Pulu. Taština uloga je, sem faktora ćerkine sigurnosti, bila i ta da pazi ne bebaća dok se nas dvoje romantično osoljavamo u Jadranu.

Posle Pule usledili su Brač, Rab, Lošinj. Konstantin je rastao i činio jadranska čuda sklapajući lako neobična prijateljstva. I razbijajući majčinu zebnju, do te mere da je po Splitu svako malo izlazila iz auta raspitujući se kuda bi trebalo ići. Meni malo zort. Sedimo tako na terasi picerije u Sutivanu i čujemo kako četvorogodišnji Konstantin unutra navija za Noleta – „on je naš!“. Pitaju ga odakle je, a on će: „Iz Srbije, to vam je blizu Rusije!“ Mi se zgledamo, gutamo picu ukrupno i - nije nam svejedno, Rusi i nisu neka garancija. Kad, eto ti malog s poklonjenim sladoledom. Našim domaćinima u apartmanu svako veče je  pevao pesme, a kad je „sve ptičice iz gore“ jednom završio sa „samo jedna ostala koja mi je pivala“, zapanjena gazdarica reče: „Dok sam živa ti ćeš kod mene besplatno ljetovat“.

Ređala su se nova prijateljstva malog misionara: Katlen i Dajen na Rabu, Stjepan iz Bjelovara, Beti iz Lošinja i mnogo druge dece od kojih s nekima i danas održavamo fb veze. Zvjezdana uvek pita za njega kad se čujemo s njenim roditeljima... Gospođi Vlatki je objašnjavao kako trenira nogomet, a ona nas je, oduševljena njime, pozvala da budemo njejni gosti u Njemačkoj. Vraćajući se jednom s letovanja opasno dete je malo otišlo u krajnost: „Koliko je sjati?!“

Razmišljam kako bih sad Konstantina uverio da nismo poželjni tamo gde su ga svi zavoleli, ili da je „poželjna“ patriotska energija isušila more koje mu prija. Tek, u ovom trenutku ne bi razumeo da će jednog dalekog dana biti izlečene dve ružne osobine: srpsko kurčenje i hrvatski kompleks manje vrednosti. Neću ni da pokušam da objašnjavam - jer njegovo je, i svačije, pravo na sopstveno iskustvo.