URBANE LEGENDE: Miloš Obrenović i balerina

Bilo je to vreme kad je i samo pominjanje monarhije izazivalo vibriranje svih dlaka i antena u Velikom Uhu. A mi smo po čitave dane, mesece i godine provodili u Knez Mihailovoj.

Šunjali smo se od restorana „Zagreb“ do „Plavog jadrana“, kojoti s Terazijskog grebena. „Zagreb“ je za nas bio „Ruski car“, a „Plavi jadran“ - „Grč­ ka kraljica“.

Prolazile su godine, a onda su im vlasti vratile stara imena. „Stara taktika ludaka iz Knez Mihailove.

Prave se da nekud žure, a nikuda ne žure“, kako je stalne šetače opisao Kapor.

U „Kraljici“, na čijem se gornjem spratu nalazila javna kuća za gospodu, provodili smo dane i dane. Kada nismo sedeli u „Kraljici“, sedeli smo u „Kolarcu“.

Jedini koji nikada nije napuštao svoj sto pored šanka u uglu „Kraljice“ bio je slikar Miloš Obrenović ili Miša Crni, kako smo ga mi zvali. Nisu Apisovi ljudi ubili samo dvoje Obrenovića.

Pobili su ih više od sto sedamdeset. Kako su preci Miloša Obrenovića pretekli, ostala je tajna. Miša je bio visok, crn, lepo građen.

Žene su ga obožavale. On je bio demokrata. Moglo bi se reći, humanista čak. Nikad nijednoj nije mogao reći „ne“.

Uključujući tu i pomlađu Ciganku koja je naplaćivala upotrebu nužnika.

„Braćo, priznajem - jesam, ali zamislite koliko puta ja odem do kenjare dnevno, pa puta trista šezdeset pet dana u godini. Ko da je ne kresne za toliku lovu?“

Dolazio je svakoga jutra u sedam i presedeo bi čitav dan tu pored šanka. Mesto je bilo dobro izabrano jer je nesmetano mogao da dosipa vinjak na kvarno.

Zubi su mu propali od alkohola pa je uvek kad se smejao stavljao ruku preko usta. Ako ne nađemo nikoga u zujki Knezom, znalo se - kod Miše u „Kraljicu“.

Jedne zime u „Kraljici“ su se ničim izazvano pojavile balerinice, završna godina baletske škole „Lujo Davičo“.

Prvo su se pojavile dve, a onda na kraju pola škole. Slikari su poludeli. Osoblje restorana takođe. Svako je našao balerinu svojih snova.

A sve su volele Mišu Crnog, Miloša Obrenovića, koji nikada ništa nije pričao, samo se često smejao skrivajući rukom pokvarene zube. Bile su to za nas gladne godine.

Dolazio je da nas obiđe iz sela Lekovine, udaljenog od svakog druma kilometrima, moj drugar, slobodni zidar majstor Vule. On je leti zidao kuće po Budvi, a u jesen je punih džepova stizao u „Kraljicu“.

Sa sve alatom. Tražio je dupli vinjak za celo društvo. A onda nožem odbijao čašama stolovačama.

Da niko ne može da spusti čašu na sto.

Vule je naručivao piće za ceo šank i plaćao oštećene ča­še pa mu je osoblje koje je odokativno naplaćivalo sve tolerisalo.

Kad bi se napio, balerinama i slikarima pevao je čobanske pesme iz svog sela.

„Oj, ljubavi moja prva, Na tebi sam ćero drva.“ „Još jedno piće za celo dru­štvo“, naručivao je pa nastavljao:

„Ima l’ išta izjebati slađe, Od kobile kad iza drva za­ đe.“ Tulum je trajao po nedelju dana. Vule nigde nije išao bez torbaka, u kojem je imao pečenicu i slaninu. Al’ onda bi se i Vule vraćao u rodno selo da prezimi, ispra­ ćan od pleh muzike, koja se neznano otkud pojavljivala u okolini Štajge.

Došla je zima. Piće bi neko šanirao u sami­ ški, ali hrana... Miloš Obrenović je nosio uvek crne rolke, crne farmerice, čak i crne kupaće gaće.

Miša nikada nije išao na Akademiju. Akademija je čekaonica za diplomu i ja nikada nikoga osim Miše nisam upoznao ko ju je upisao a da je nije zavr­ šio. Emil Miloš i Miša Crni uobi­ čajili su da posećuju Akademiju noću.

Ne klub „Akademiju“, nego baš klase.

Noćivali su, cirkali, bahanalisali po klasama trudeći se samo da ne probude noć­ nog čuvara. Jedne noći Miša je otišao s nekom posustalicom i flašom vinjaka kroz prolaz za ugalj na klasu profesora Lubarde.

Tu je pala karačina u tri čina. Izmoren, pijan i go, zaspao je Miloš Obrenović na strunjači za modele. A on je uvek spavao na leđima. Pored njega su ležale kupa­ će gaće. I to one crne. Dotična dama je pokupila svoje pimple i u svitanje nestala u svoje Ča-Ča Ča selo. Ovča, Bor­ča, Krnjača. Miša je spavao potpuno go na mestu modela kada su ušli prvi brucoši.

Došao je i profesor Lubarda. „Tiho, nemojte da ga budite, samo crtajte.“

Miloš Obrenović je spavao snom pravednika i zaista nije bio kriv za jutarnju erekciju, koja je i najhrabrije među brucoškinjama prepala. Kad se probudio, imao je šta i da vidi. Otvorio je jedno oko i nastavio da se pravi da spava.

Miša nije završio Akademiju, ali je njegova balerina zavr­šila farmaciju. Otišao je da živi s njom u Obrenovac i ništa se o njemu više nije čulo. Osim da je nastavio da pije. Neka mi ne zameri ako je negde još živ i ako čita ovu priču.