URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ – LJUBAV NA ŠTAJGI

Zoran je bio švercer, profesor filozofije i mađioničar. Nosio je naočari kao dno od tegle i mantil tri broja veći. Usred razgovora počinjao je da vadi teniske loptice iz usta.

Nikad nijednom cariniku ne bi palo na pamet da u njega posumnja.

Imao je zubarska klešta, kojima je otvarao „bunker" na plafonu u kenjari voza. Tu je gurao torbe s kafom, a onda zatvarao „bunker".

Čak i ako bi „bunker" pao, niko nije dovodio njega u vezu s kafom.

U Srbiji je vladala nestašica.

Zoran je švercovao kafu iz Salcburga u velikim  torbama koje smo zvali krmače.

Zarada je bila tolika da mu se isplatilo da plati čoveka koji će mu pomagati u nošenju torbi.

Predložio mi je da radim s njim i ja sam pristao. Nikada nisam video Salcburg, a ni kinta nije bila mala.

Po Salcburgu smo blejali čitav dan. Popeli smo se na tvrđavu. Vodič nam je pokazao sobu gde su mučili veštice.
Novac zarađen od šverca, Zoran je trošio na kurseve za mađioničare po Švajcarskoj.

A ja u kafanama po Štajgi.

Onda je otkrio Prag.

Zoran je otišao u Češku. Putovao je od Praga do Zapadnog Berlina. Uzimao je robu u Berlinu, a onda s tranzitnom kartom istovarao robu u Pragu.

Kao putnika u tranzitu, carinici ga nisu dirali. Bilo je brže i jednostavnije.

Zoran je u Pragu kod nekog Čeha izučavao mađioničarski zanat.

Tu je upoznao Elenu Blonhovu, koja je htela na zapad, ali nisu joj dali pasoš jer joj je muž bio član Grupe 77, koja je pohapšena zbog antisovjetske propagande.

Zoran je odlučio da joj pomogne.

Dogovorio se s taksistima sa Štajge da će je poslati u „bunkeru" iz Praga, a da oni otvore „bunker" i otpreme je dalje ka Sloveniji.

Zulum buljuk su bili ti taksisti sa Štajge. Većina su bili bivši robijaši i taksiranje im je služilo kao pokriće za drugi posao.

Kao stari švercer, Zoran ih je sve poznavao. Uvek bi se unapred dogovarao s njima kad roba stiže, a onda, oprezan kao lijać, prebacivao torbe u taksi. On me je i upoznao s njima. Većina je imala između palca i kažiprsta istetovirane rešetke. Uglavnom bivši robijaši koji su zbog dobre saradnje s organima dobijali mogućnost da taksiraju.

Teško tom provincijalcu koji na njih naleti. Svako je imao ugrađenu „turbinu", koja je ubrzavala rad taksimetra, plus vožnja okolo-naokolo.

Prevaranti su božija kazna za lakome. Svi do jednog su valjali „divča žuto", lažno zlato, ovcama iz Sandžaka ili Bosne. Alavim na žuto.

Zoran se dogovorio s Nosonjom da će Elena Blonhova stići u Grčku vozom koji je trebalo u Beogradu da bude nešto pre ponoći.

Nosonja je bio uvek u odelu kupljenom od šanera, sa šeširom i kravatom. U najskupljim cipelama. Ali bez čarapa. Koji je fijuk imao u glavi da ne nosi čarape, nikad nisam saznao. Ako bi ga neko upitao gde su mu čarape, Nosonja bi se izdrao na njega:

„Oćeš čarape, a?! Oćeš čarape! E, pa evo ih!" i iz unutrašnjeg džepa sakoa vadio neotpakovan par belih čarapa. A s Nosonjom se nije bilo zezati. Vozio je dobro očuvani mercedes reponju.

Sedeli smo na brodu „Split", u pansionu četvrte kategorije, i lokali. Nosonja je častio. Išlo mu je dobro tih dana.

Pili smo, pili pa se zapili. Zaboravili smo na voz u kojem je nesrećna Elena Blonhova čekala da je izvade iz „bunkera".

Kad smo se setili, voz je već bio u Ripnju.

Utrčali smo u kola i krenuli za njim.

U Nišu smo stigli da vidimo kako izlazi iz stanice.

Stigli smo na vreme u Skoplje.

Tu smo uskočili u voz, otvorili „bunker" i izvukli nesrećnu Elenu zaleđenu od straha.

A onda nazad za Beograd.

Bilo je uveliko svanulo kad smo stigli do Zagrebačke 3. Moja sobica na petom spratu, neprovaljeni štek.

Okupala se u kupatilu kod komšije Rada iz Nedakusa. I presvukla.

Došao sam da je probudim s buketom ruža u sumrak.

Elena Blonhova me je dočekala u providnoj spavaćici. Još nije mogla da veruje da je stigla iza Gvozdene zavese.
Tek tada sam primetio da je plavuša. Kosa joj je od gareži u vozu bila crna. Osmehivala se i poljubila me kad sam joj dao ruže. Njen boravak u Beogradu se odužio. Ludovali smo po Ibarskoj magistrali, na Adi, Kalemegdanu... Vodili smo je u Skadarliju. Nije joj se išlo iz Beograda, ali su je prijatelji čekali u Milanu.

Posle nedelju dana provedenih u Beogradu, Nosonja ju je odvezao za Ljubljanu, a odatle su je preuzeli ljubljanski taksisti i prebacili do Trsta.

Troškove operacije platio je Zoran, mađioničar, filozof i švercer.