UVODNIK, IVAN CVEJIĆ: Bosanska raskrsnica

Šest godina bez posete predsednika Srbije Sarajevu prilično je obeshrabrujuća činjenica za dve zemlje čije veze nadilaze odnose dva obična suseda. Ova neugodna tradicija morala je biti što pre prekinuta i otuda je sasvim logičan izbor Aleksandra Vučića da za jedno od prvih mesta u koja će otputovati u svojstvu šefa države izabere upravo Sarajevo. Moglo se to naslutiti i na samom početku njegovog predsedničkog mandata kada je u prvom intervjuu po stupanju na dužnost, za portal Politiko, glavna tema bila upravo Bosna i Hercegovina. Čak ne ni Kosovo, ni odnos Srbije sa Zapadom i Rusijom, već - Bosna.
Vučić je tada elaborirao svoju ideju o slobodnom trgovinskom režimu na Balkanu, kao najefikasnijem načinu za smanjenje tenzija, a posebno u Bosni i Hercegovini, koju je opisao kao „bure baruta". „Šta god da se dogodi u Makedoniji, ili u Prištini, to je neuporedivo sa onim što bi se moglo dogoditi, a nadamo se da se nikad neće dogoditi, u Bosni", rekao je Vučić u aprilu, nekoliko dana pošto je izabran za predsednika. U tom momentu posmatrali smo narastajuće političke tenzije u Skoplju i u Prištini, koje su pretile da teško ugroze stabilnost u regionu. Danas znamo koji je njihov ishod i sa nešto više spokojstva može se gledati na regionalne prilike, i tu dolazimo do Bosne.
Trebalo bi da se već sada navikavamo da će Bosni i Hercegovini biti pridavana mnogo veća pažnja medija i političara u narednim mesecima. Vučićeva poseta Sarajevu otvoriće tu sezonu, ne samo zbog činjenice da je srpski predsednik posle čak šest godina došao u glavni grad BiH, već i zbog tema koje će u vezi sa Bosnom i Hercegovinom biti na stolu. Primetićete da se većina tiče godina koje slede nego decenija (ratnih) koje su iza nas. Odnosi se to čak i na one o kojima još nema dogovora sa Sarajevom, kao što je slučaj sa mostom koji preko teritorije BiH treba da spoji Pelješac i kopno i oko kojeg Hrvatska i BiH još lome koplja. Autoput Beograd-Sarajevo već je postao bitna tema i, bez obzira na to što je u veoma ranoj fazi, zaokuplja pažnju i energiju sa obe strane Drine. Hoće li ići trasom sadašnjeg puta preko istočnog dela Republike Srpske, ili će preko Bijeljine i Tuzle doći do Sarajeva, na Bosancima je da odluče. Koliko god sada izgledalo da se i oko tog pitanja ne mogu složiti Sarajevo i Banjaluka, opet, ohrabruje to što niko nije rekao da mu taj put nije potreban. Ohrabruje i to što se ovde ne raspravlja o ratu, zločinima, o prošlosti, već o stvarima koje će se ticati dece onih koji su sada u poziciji da donose odluke.

Srbiji je taj put potreban isto koliko i BiH. Trgovina dve zemlje premašuje 1,5 milijardi evra godišnje i raste. Srpski izvoz čini više od dve trećine ove razmene, pa je po tome BiH treća zemlja u koju Srbija najviše izvozi! Ovakvog trgovinskog partnera, dakle, treba negovati i truditi se da se trgovina uveća, a ima li boljeg načina za to od gradnje brze autostrade? Ako iz Beograda bude bilo kakvog pritiska na unutrašnje stvari u BiH, najkorisniji bi bio onaj da se Sarajevo i Banjaluka usaglase oko trase budućeg auto-puta, jer to u ovom momentu izgleda kao najozbiljnija prepreka, imajući u vidu kako u BiH malo šta može biti glatko dogovoreno. Možda će zvučati paradoksalno, ali pitanje novca za gradnju ovog puta deluje lakše rešivo. Priča se o oko 850 miliona do 1,2 milijarde evra potrebnih za gradnju puta, ali priča se i o tome da bi u projektu, kao finansijeri, učestvovali Evropska unija i Turska. Svako iz svojih razloga. EU može da u ovom projektu prepozna šansu da svoje zalaganje za stabilizaciju regiona podupre konkretnom (novčanom) podrškom. Sa druge strane, turski interes u jačanje balkanske infrastrukture, a posebno kada je BiH u pitanju, više puta je do sada pokazan na delu.
Zato nema sumnje da će BiH biti tema i razgovora turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sa Vučićem i zvaničnicima Srbije kada na jesen bude doputovao u Beograd. Ima li bolje prilike da se od lidera velike, uticajne i ekonomski potentne Turske traži podrška za gradnju auto-puta Beograd-Sarajevo?
Ovaj projekat mogao bi da okrene igru u kojoj se već četvrt veka nalaze odnosi dve zemlje, a ona se, okreni-obrni, vodi u okvirima rata iz 90-ih i njegovih posledica. Ako se debata na liniji Sarajevo-Beograd, teško opterećena ratnim nasleđem, bude prestrojila u traku auto-puta (i sličnih poslova), to će već biti ozbiljan napredak u međusobnim odnosima, ma koliko trajalo traženje para i usaglašavanje trase kojom će put ići.
Političke prilike u Bosni i Hercegovini, a pre svega traženje načina za efikasnije funkcionisanje institucija te zemlje, bolna je balkanska tema i ona tek čeka da bude otvorena u punom obimu. A izgleda da dolazi na red. Srbija će i te kako biti uključena u ovo teško, komplikovano i verovatno dugotrajno razvezivanje čvora. Neće li biti bar malo lakše da se u sve to uđe sa već razrađenim planovima za gradnju puta?