CEO ŽIVOT SAM BIO VATROGASAC

 Moja trenerska karijera je imala stvaralački put, a ne trofejni, jer nisam ostajao u klubovima za koje sam znao da će biti prvaci i države i Evrope. Ložio sam se na klubove koji se bore za opstanak, oni imaju dušu. Jer ako nisi trener Reala, Barselone, Olimpijakosa, Panatinaikosa, Makabija, potpuno je svejedno da li si u Kraljevu, Valjevu ili u Đironi i Toskani. Ja sam se opredeljivao za klubove gde je gorelo, bio sam taj neki vatrogasac i zbog toga sam izuzetno zadovoljan, kaže Zoran Slavnić u svojoj životnoj ispovesti za nedeljnik „Ekspres"
Bez dlake na jeziku, ali surovo iskren. Ni za čim ne žali, ali zna da je kao trener mogao da pruži znatno više. Dokazao je da niko kao on ne zna da prepozna talenat. Dečačkog je lica iako će sledeće godine napuniti sedamdeset leta. Bio je i slavan i nestašan, mangupčić, ali od moralnih kodeksa nikada nije odstupao. Potencira poštenje i insistira na skromnosti, kaže „neka drugi pričaju o meni". Ističe da od bivših saigrača iz reprezentacije najviše ceni karakter Raše Radovanovića, inače najtrofejnijeg srpskog košarkaša.
- Imao sam sreću da igram sa Ćosom, Prajom, Kićom, Mirzom, Rašom, Šolmanom, Jerkovim, Jelovcem, Tvrdićem, Plećašem, pokojnim Žižićem, Georgijevskim, možda ću nekoga slučajno zaboraviti. Rodili smo se u srećnom vremenu. Ja sam ateista pa ne mogu da zahvaljujem bogu, ali to je uvrežena izreka, hvala ti bože što sam se rodio u pravo vreme. To vreme je bilo vreme druženja i nije bilo onih govana, kompjutera, video-kaseta... Bio je radio, poneki televizor, i bili smo potrebni jedni drugima za druženje. Zato je drugarstvo bilo na visokom nivou. Što se tiče sportskih rezultata, oni su odavno ispisani na milionima stranica, da smo osvojili sve što može da se osvoji i bićemo verovatno jedina generacija koja je osvojila olimpijsko zlato - priseća se Slavnić.
U prethodnom broju „Ekspresa" Slavnić je ispričao zašto je poštenje nešto čega se ni po koju cenu ne bi odrekao, zašto ne govori sa svojim kumovima Draganom Kapičićem i Vladimirom Cvetkovićem, čime su ga razočarali Božidar Maljković, Željko Obradović, Duda Ivković, Nebojša Čović, Aleksandar Vučić i Dragan Đilas, zašto je glasao za SNS...

Prvi deo Slavnićeve ispovesti možete da pročitate na www.ekspres.net!

Dražena sam ja izmislio

Slavnić je 1979. godine došao u Šibenik iz Španije da bude i igrač i trener. Čuo je da Aca Petrović, koji je tada igrao u Ciboni, ima talentovanog mlađeg brata.

- Kažem predsedniku kluba, daj mi Dražena da trenira s nama da vidim da li je talentovan kao brat mu. On kaže, pa ima samo 14 i po godina. Kakve to ima veze? Ja ga dovedem u prvi tim i vidim da se radi o dečaku koji je manijak za košarku i da praktično mora da uspe. Dve godine smo igrali basket jedan na jedan, nijednom me nije dobio. Rekao sam mu, dobićeš me kad te budem pustio. Toliko je bio ambiciozan da je želeo sve da zna. Da je mogao da mi uđe u mozak, ušao bi. Jednom sam mu rekao, zatvori ta debilna usta da se ljudi ne bi smejali, jer ćeš biti as. Sve ga je interesovalo, što je doprinelo tome da brže napreduje. Postao je veliki igrač i drago mi je ako sam u tome nekako učestvovao. Međutim, kad je izašla knjiga o Draženu Petroviću u jednom luksuznom izdanju, nisam mogao da verujem da moje ime nigde nije bilo spomenuto. Kad sam nazvao njegovu majku, ona mi se izvinila i rekla: mora da je neka greška. Kakva greška, bre? Kako to da nisam ni taksativno nabrojan kao njegov trener u Šibeniku? Ona kaže: „E, moj Moka, da nije bilo tebe, ko zna šta bi se desilo s Draženom". I ja joj kažem, ne, Dražen je morao da postane vrhunski igrač jer je bio ambiciozan. Ali eto, treba da mi bude zahvalan bar što sam mu omogućio da dve-tri godine ranije zaigra za prvi tim. Tu sam ja najviše doprineo, posebno što sam igrao s njim, ali u to neću da se ugrađujem. Na oproštaju Ćosića u Zagrebu čekali su me u hodniku njegov otac, majka, brat i on da mi se izvine, i ja sam to prihvatio. Inače, Dražen i ja smo se posvađali kad sam bio trener Partizana, a on je igrao za Cibonu. Boban Petrović ga je nešto uvatio za glavu i on mi je rekao: „Jesi li to ti naredio?" Rekoh, bićeš na kolenima da me moliš da ti oprostim, da ja naredim? Ja sam te, bre, izmislio!

Srbin koji se predstavlja kao Hrvat

- Sa Acom Petrovićem sam uvek bio u odličnim odnosima, čak i u Španiji kad sam trenirao Huventud, a on Sevilju. U Hrvatskoj ga nisu posebno podržavali. Rekao sam mu, ti si ubedljivo najbolji trener u Hrvatskoj, ali će te ubiti sopstvena narcisoidnost, to te sprečava da sve svoje potencijale dokažeš. On je voleo previše da ističe da je Hrvat. Onda sam mu rekao, znam što te ne vole u Hrvatskoj, zato što znaju da si Srbin, otac Jole ti je Srbin. Zato te ne vole. A u Srbiji te ne vole zato što naglašavaš da si Hrvat. Dražen se nikada nije deklarisao po nacionalnoj osnovi. Njemu je prerana smrt onemogućila da pokaže koliko je veliki bio i kao čovek.

Kukoč i Rađa iz „dečjeg vrtića"

Trener Jugoplastike je postao 1985. godine, krajem oktobra. Jugoplastika je već izgubila u prva dva kola, i uprava u kojoj su bili Jerkov i Šolman pozvala je Slavnića da preuzmem ekipu u meču protiv Olimpije.

- Čuo sam da imaju jako mladu ekipu: Perasović, Videka, Kukoč, Rađa, Burić, sve apsolutno mladi. Posle će dobiti ime „dečji vrtić". Ta prva utakmica protiv Olimpije je išla gore-dole: mi povedemo sa deset razlike, međutim, Olimpija se nekako vrati i uđemo u egal. Tokom meča mi je ispao jedan centar zbog pet ličnih i ja se okrenem Šolmanu i pitam, ko igra četvorku, ko igra peticu, a sve gledajući u Kukoča i Rađu. Pogledam u Rađu, on se malo uplašio. Vidim Kukoč otvorio oči iako je četvorka, a meni treba petica. I ja kažem, ajde sine, uđi na parket. To je bio moj prvi kontakt s njima dvojicom, a posle sam im dao i veliku priliku. Mladom igraču treba da znaš kada treba da daš šansu i nešto da ga naučiš. U moje doba treneri su bili stvaraoci, i tu je ključ razlike od trenera danas. U današnje doba treneri nisu stvaraoci. Minimalan broj igrača je iz mlađih kategorija jer predsednik kaže, kupi te igrače, hoću da budem prvak Evrope ili prvak države, i završena priča. Tu nema više rada.

Greška je što nisam ostao u Jugoplastici

- Gde su greške? To su direktno greške koje su uticale na moju karijeru, i ja ću ih prihvatati. Bitno je da one nisu i nekog drugog pogađale, nego samo mene. Greška je što nisam ostao u Splitu, gde sam odmah rekao da će Jugoplastika s tim mladim igračima biti prvak Evrope. Pa što nisam ostao? Zato što se nisu ponašali kao da treba da ostanem. Prvu godinu sam im radio gratis pa sam onda malo tražio da se otvore. Ako me želite, ne mogu da vam radim stalno džabe. Kad kažem džabe, to je bila neka plata. Pametan čovek bi investirao, radio bi još godinu dana džabe u Splitu jer zna da će sve to posle naplatiti, ali možda sam ja glup. E pa, nisam ja anonimus koji stvara karijeru pa treba da plati. Ja sam tada bio Moka Slavnić, jedan od najtraženijih trenera na ovim prostorima, gde mi inostranstvo kleči, a ja ne želim da idem napolje. To nije neambicioznost, ja se samo na to nisam ložio. Naravno, ispostaviće se da su to bile greške. Bio sam trener i u Španiji i u Grčkoj, Nemačkoj, igrao sam u Italiji i Španiji. Nisam nezadovoljan. Otišao sam kao igrač posle dve godine jer sam se uplašio da ću ostati još deset godina u Španiji. Čega se plašiš? Volim Beograd. Nisam sebi pružio kontinuitet u nekom klubu da budem prvak Jugoslavije, da ja budem prvak Evrope. Ali meni je bilo stalo do toga da, pošto odem iz klubova, za sobom ostavim ono što su tražili od mene, i više od toga. Ja se ložim na neke ljudske stvari, a to je kad mali klub hoće da opstane u ligi pa te zove da gasiš požar. To je takva čast da ne postoji veća. Ti možeš da budeš prvak Evrope, ali ovo su mladi klubovi za koje žive navijači, i ako ih spaseš od ispadanja iz lige, postaješ heroj. Više puta sam bio heroj u više klubova.

Teodosić i Đorđević su nezahvalni

Bio je prvi trener Draženu, Kukoču, Rađi i Đorđeviću, a Teodosića je kao klinca doveo u reprezentaciju. Boli ga što mu mnogi od njih nikada nisu zahvalili za ono što im je pružio kao mladim i neafirmisanim igračima.

- Miloš Teodosić nikada o meni nije rekao nijednu lepu reč u novinama, a zahvaljivao je Dudi Ivkoviću što mu je „otvorio vrata Evrope". Izgleda da je dečko ili pobrkao mapu ili ne razume o čemu se radi. Onda mu ja kažem, dečko, 2007. si bio rezerva u FMP-u i ja sam te doveo u reprezentaciju da igraš pored Jarića, da da preuzmeš reprezentaciju. Znači, ja ti dajem palicu da ti dalje vodiš. Meni je drago što nisam promašio jer takva kreativnost se retko rađa i on stvarno jeste najkreativniji igrač u poslednjih 20 godina. Nisam promašio iako su svi sumnjali i smejali se. Naravno da se smeju kad ništa ne razumeju. Čudno je zato što su plejmejkeri izuzetno vezani za trenera, i to uvek traje malo duže. Izgleda da ja nisam imao tu sreću ni sa njim ni sa Đorđevićem. Kad sam postao trener Partizana, Đorđević je imao 17 godina. To će biti njegova prva seniorska sezona. Prepoznao sam njegov talenat iako su mi se okolo svi podsmevali. Drago mi je što sam pogodio. Nije mi drago što nije iskazao ni minimalnu zahvalnost za ono što sam učinio za njega, a prethodno i za njegovog oca. Kad sam postao prvi selektor samostalne Srbije, zvao sam ga da mi bude pomoćnik, što je on odbio, a da nije odbio, danas bi bio mnogo bolji trener jer bi već tada preuzeo mladu i perspektivnu ekipu, a ne Ivković, koji je mene nasledio na klupi reprezentacije 2008. godine.

Imam stan i automobil

Slavnić kaže da je uvek bio antimaterijalista, da su mu kroz ruke prošli milioni evra koje nije uzeo, i da sada živi od nacionalne penzije, koja je, kako kaže, veća od predsednikove plate.
- Od 1977. sam počeo da zarađujem. To su bile velike pare jer si po ugovoru mogao da kupiš petosoban stan, što nije loše. Danas od nekretnina nemam ništa osim stana. Imam i automobil. Ja sam antimaterijalista ili antiekonomista, kako god hoćete. Stotine hiljada ili miliona evra su mi prošle kroz ruke, ali ih nisam uzeo jer me to nije interesovalo. Kad kažem da su mi milioni prošli kroz ruke, to ne znači da je stajalo u ugovoru milion evra, ali tri puta po 300.000 ili četiri puta po 250.000, to jeste milion. Samo ja se ložim na neke druge stvari. Uvek sam pazio da imam u šteku, ako mi se desi da ne radim, da imam od čega da živim. Danas za ovakvo ponašanje moja žena dobija nervne slomove, ali ja sam stopostotni optimista. Kad si optimista, onda ne misliš na sutra. Ja bih nekada poslednje pare dao za lepa kola jer sam znao da ću nove pare zaraditi sutra. Strašno sam samouveren. Možda je to negativna osobina, ali ja mislim da nije. Mislim da nemam negativne karakterne osobine. Sledeće godine punim 70 godina, valjda bi me već provalili da ima nešto loše u meni. Nema. Zaljubljenik sam u sport. E sad, što kažu da sam mangupčić jer volim da budem mangup, a ne baraba, to prihvatam kao pozitivno. Od 2007. nisam profesionalno angažovan. To mi je pružilo mogućnost da ostvarim sve one stvari koje dok sam radio nisam mogao sebi da priuštim, a to je jedan lagodan život, sve sa ženom jer ja sa ženom živim maltene 24 sata, i to mi ne smeta. Možda sam zaljubljeniji sada nego kad smo se upoznali zato što je sada bolje poznajem. Skoro 20 godina je razlika među nama. Idemo redovno u bioskop, pozorište, na koncerte... Imam nacionalnu penziju koja je veća od predsednikove plate, prema tome moram da budem zadovoljan. Nisam pijanac, narkoman, kurvar, kockar... Imam dovoljno sredstava da priuštim ženi i sebi ono što mi volimo. Nedavno smo bili smo u Dubrovniku, Trebinju, Mostaru. Nasred novog Mostara sam plakao, prišla su mi tri Bosanca, prepoznali me, i ja im kažem, plačem, srušeno je ono što je bilo autentično. Pozovem Dalipagića da mu to ispričam, a on će meni: „Ajde bolan, šta te briga za to?" Ja ne mogu da verujem šta mi je rekao.

Maštao sam da Titu stisnem ruku

Bez oca je ostao kada je imao 22 godine i najveći žal mu je što nije ostvario san da svog oca usreći svojom slavom.

- Posle smrti mojih roditelja, jedan od najtužnijih trenutaka u mom životu bila je Titova smrt. Žao mi je što ga nisam upoznao, a imao sam priliku. Kada smo postali svetski prvaci, 1978. godine, Tito je u Herceg Novom organizovao prijem za reprezentaciju. Ja sam dan pre toga imao važnu utakmicu u Huventudu i trener nije hteo da me pusti da otputujem u Jugoslaviju. Mogao sam da stignem sutradan, ali trebalo je da platim 5.000 dolara avionsku kartu Barselona-Milano-Beograd. Međutim, uplašio sam se da neko u Beogradu ne sazna da sam dao 5.000 dolara pa da kaže kako se razbacujem parama. Eto kakav mi je bio mozak. Zbog toga sam odustao, a Tito je posle toga umro. To mi je neostvarena želja, da Titu stisnem ruku - ispričao je Slavnić sa setom.

NE PROPUSTITE:

MOŽDA SAM OSTAO SAM, ALI NEĆU DA ĆUTIM

Sa Arkanom se sprijateljio za kockarskim stolom

Osim s ljudima iz sveta sporta, Slavnić je bio vrlo blizak, kako kaže, i s najjačim ljudima s one strane zakona.

- Sa Arkanom sam bio na moru. Upoznao sam ga prve godine kad je došao iz Holandije i kad se definitivno vratio u Jugoslaviju. Prvo veče kad sam ga video u kazinu u Miločeru, još nisam znao ko je on, i tada smo imali mali nesporazum. Bila su dva stola za rulet, i on je igrao za oba stola istovremeno, stalno iste brojeve. Kuglica padne na broj osam, gde je bilo četiri-pet žetona. On kaže: „Moje je", a ja kažem: „Nije, nego moje". I dobro, valjda sam ispao spontano džentlmen, kažem, nije važno, podelićemo plen. On u tom momentu ode u WC, a ja vidim da je mrtva tišina u kazinu. Pitaju me, znaš li ti ko je to. Ko, bre? Kažu, Arkan. Koji, bre, Arkan? Pa, kažu, Ražnatović. Kad se vratio, pitam ga, majstore je l' sve u redu? Kaže, jeste. I tada smo postali prijatelji. Kad je bio vlasnik Obilića, išao sam na svaku utakmicu. O Žoržu Stankoviću već da ne pričam, bili smo veliki prijatelji. U hali na Novom Beogradu on je trenirao s nama. Često smo se viđali i stalno zafrkavali. I sa Giškom sam bio prijatelj. Kad sam prodao kola, dečko mi nije platio. Giška to čuje i dođe u kafić „Galerija" pa kaže: „Moko, je l' to istina?" Jeste, kažem. „Pa ti mene ne zoveš?!" Pa rekoh, Gile, nisi ti za te sitne stvari, to je smešno. Eto koliko me je voleo, da je njemu bilo krivo što se nisam njemu obratio da to brzo sredi.

Od Šekularca hiljadarka za svaki koš

- Dragoslav Šekularac je bio jedan od najpopularnijih sportista svih vremena one velike Jugoslavije, od 22 miliona stanovnika. Šeki mi je bio jedan od prvih idola. Imao sam tu čast da ga lično upoznam i da budemo prijatelji. Puno anegdota se priča o nama. Jedna od najzanimljivijih je ona kada sam počeo da igram u Zvezdi, a on mi je davao po hiljadu dinara za svaki koš. Ja dam četiri koša, on mi da 4.000, što je bilo sto bioskopskih karata. O našem druženju mogao bih mnogo toga da ispričam, ali mislim da je i ovo dovoljno.

Viteška košarka u kolicima

- Nedavno sam bio gost Košarkaškog kluba u kolicima Vrbas iz Banjaluke, na poziv predsednika tog kluba Marinka Umičivića, zvanim Berluskoni, i menadžera Đurđevića. Hteli su da budem promoter tog kluba, koji igra u dve grupe Lige šampiona u Banjaluci, za odlazak na fajnal for u Španiju. Ni dan-danas adrenalin nije prestao da mi radi posle utakmica koje sam video. Gladijatorstvo 21. veka! Apsolutno se igra po pravilima košarke. Znači, jedan mali klub Vrbas iz Republike Srpske će otići na fajnal for, koji je inače dominantan u NLB ligi s Hrvatskom i Slovenijom, gde daju po 80 poena u kolicima. To je pravo viteštvo. Toliko sam se srodio s njima da ne znam kako ću izdržati ako ih što pre ne vidim. Ako ne budem otišao s njima na fajnal for, želim im uspeh i da im još jednom zahvalim, pre svega predsedniku i menadžeru, na gostoprimstvu kakvo odavno nisam dobio ni od koga. Posebno hvala i Slađani Golić, bivšoj reprezentativki u košarci.