INTERVJU, ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ: Čekali drim tim, dobili povratnu kartu

Selekcija koja je pre tri decenije osvojila titulu juniorskog prvaka sveta ostala je uskraćena za jedan veliki događaj. Tri dana pre svečanog otvaranja Igara u Barseloni 1992, iz Međunarodnog olimpijskog komiteta je stiglo obaveštenje o odluci da na Olimpijskim igrama sportisti iz Jugoslavije ne mogu učestvovati ni u jednom ekipnom takmičenju, i ništa od našeg meča sa selekcijom Sjedinjenih Država

U meni je ostao žal što reprezentaciji koja je osvojila juniorsko prvenstvo sveta u Bormiju nije dozvoljeno da igra na Olimpijskim igrama u Barseloni. Vrednosti koje smo pokazali te 1987. fundament su na kojem su građene ne samo velike karijere nego i košarkaška prijateljstva čiju čvrstinu ćemo videti i nekoliko dana posle Evrobasketa.
Tako govori Aleksandar - Saša Đorđević, kapiten družine s oreolom najbolje neameričke košarkaška selekcije u istoriji igre pod obručima. Gradić u srcu Italijanskih Alpa pre tačno tri decenije bio je poprište čuda neviđenog. Juniorska reprezentacija Jugoslavije pobedila je vršnjake iz SAD spremne da onako grupno pod komandom Lerija Brauna pređu u NBA. I nisu te, tada još američke zvezdice pobeđene jednom u takmičenju u grupi pa da neko pomisli kako je to bilo slučajno, nego i drugi put u finalu - čisto da se vidi ko ima najbolju budućnost na planeti.
- Ono što je bilo fascinantno, pogotovo kad se znaju naša godišta, jeste čitanje igre protivnika i način da se on nadigra i pobedi. Prosto je neverovatno kako smo uspevali da ne padamo u vatru i da ne budemo brzopleti. Nismo žurili da se rezultatski odlepimo i brzo ostavimo rivala bez nade u povoljan ishod. Još golobradi, imali smo savršenu kontrolu nad mečom. Igrali smo na onoga ko je imao svoj dan kao Kukoč u prvoj utakmici sa Amerima ili na Divca i Rađu u finalu.
Jugoslavija na Mundijalitu nije izgubila nijednu utakmicu. Odličan zalet te generacije predstavljale se zlatne medalje s prethodnog kadetskog i omladinskog prvenstva iz Gmundena (Austrija) i Rusea (Bugarska). Do vrha pobedničkog postolja na tim takmičenjima došlo se bez ijednog okliznuća, bez poraza. Bokserskim rečnikom - apsolutni šampioni. Bila je to potvrda sjajne odluke Stručnog saveta KSJ, koji su činili Boris Kristančić, Ranko Žeravica, Mirko Novosel, Kresimir Ćosić, Dušan Ivković i Branislav Rajačić, da se pitanja odrastanja mlađih kategorija stavi pod nadzor Svetislava Pešića. U Bormiju su rivali padali redom: Kina 126:79, Nigerija 126:82, Australija 86:73, SAD 110:95, Portoriko 139:100, Nemačka 89:94, SAD (finale) 86:76.
- Bormio je jedan prelep pečat na iskreno prijateljstvo igrača sa 15-16 godina koje je skupljano po raznim selekcijama. I posle tri decenije od tog fantastičnog uspeha, rado se sećam svih ljudi koji su brinuli o mlađim kategorijama jugoslovenske košarke, počevši od članova Saveta, preko našeg trenera Karija Pešića, do Rusmira Halilovića i Luke Stančića. Sve je to bio jedan jako uspešan i efikasan sistem. Otuda i te pobede nad Amerikancima.
Leri Braun je u Italiju doveo tim za koji su mnogi verovali da je došao na letnju ekskurziju, na šetnje po svežem alpskom vazduhu pred izlazak pod jaka svetla NBA. Imena Gari Pejton (kasniji devetostruki učesnik NBA ol-stara), Lari Džonson (dva puta na ol-staru), Kevin Pričard, Brajan i Stefan Tompson, Lajonel Dimons, Dvejn Sincius... izazivaju ledene čepove u krvotoku rivala.
- Pokazali smo vrline koje će nas pratiti tokom razvoja karijere. Znali smo da smo jaki. Bili smo puni samopouzdanja. Ako toga nemaš, teško ćeš napraviti nešto, ne samo kad je o sportu reč. Moraš da veruješ u ono što radiš, moraš da veruješ kad šutiraš da ćeš pogoditi. Da bi do tog nivoa došao, potrebno je mnogo rada, odricanja, strasti i ambicije. Ekipa takvih igrača našla se u Bormiju. I na šta sam posebno ponosan, velikih ljudi. Tada stvoreno prijateljstvo pa s vremenom nadograđivano traje do današnjeg dana. Ta ekipa šampionska okupiće se na 30. godišnjici titule u Zadru. Ja ću tamo na turnir dovesti Bajern. I bićemo svi.
Đorđević - igrački nekad košarkaški Valentino, a nekad Menjuhin - pomalo nepravedno, u memorijskoj kartici generacija navijača ostao je zadržan s trojkom Huventudu, majstorstvom kojim je Partizanu doneo titulu klupskog šampiona Evrope. Slike koje dokazuju njegovu virtuoznost su brojne. Pomenimo njegov 41 poen Litvaniji u finalu Evrobasketa 1995. u Atini, uz devet pogođenih trojki iz 12 pokušaja, te dve godine kasnije trojku u Barseloni, koju će opisati rečima: „Moj najdraži trenutak sa Evrobasketa je koš u poslednjoj sekundi i pobeda protiv Hrvatske u prvoj ikada odigranoj utakmici između naših država." Umeće započeto u basketu od jutra do mraka na betonu „Ranča", među novobeogradskim blokovima, izazivalo je uzdahe košarkaških zaljubljenika širom planete. Ipak, Đorđević sve te lopte koje su spržile nade rivala smešta na katapult na sever Italije. I to ne prigodno.
- Bormio je za sve nas bio velika matura, ispit zrelosti koji smo položili s najvišom ocenom. Osvajanje titule svetskog juniorskog prvaka nama je donelo ogromno samopouzdanje i samopoštovanje. Svi smo već tada znali čime ćemo se baviti u budućnosti. Istina, nismo mogli da predvidimo ili pretpostavimo putanje kojima će ići naše karijere, ali znali smo da pripadamo košarkaškom svetu. Bormio je za nas bio verifikacija ne samo košarkaškog talenta ili kvaliteta nego i naših moralnih karakteristika i odlika.

Na predstojeće Evropsko prvenstvo poneću od knjiga nešto vezano za motivaciju

A putanje su bile zvezdane. Glavni dragulji u jugoslovenskoj kruni 1987. ostvarili su briljantne karijere. Kukoč je s Čikago Bulsima osvojio tri šampionska prstena, zapažene karijere u najjačoj ligi na sveti ostvarili su Divac i Rađa, dok je Đorđević postao jedan od najboljih igrača u istoriji evropske košarke. Ostaje žal što šampioni iz Bormija, uz izvesna pojačanja, nisu odigrali meč protiv SAD na Olimpijskim igrama 1992. Bila je petorka: Petrović, Đorđević, Kukoč, Rađa, Divac, a u rosteru su mogli da budu i Paspalj, Danilović, Vranković, Perasović, Zdovc, Komazec... Drim tim koji su činili: Majkl Džordan, Čarls Barkli, Lari Berd, Klajd Dreksler, Patrik Juing, Medžik Džonson, Karl Meloun, Kris Malin, Skoti Pipen, Dejvid Robinson i Džon Stokton nanizao je osam pobeda uz prosečnih 43,8 poena razlike.
Kako bi Jugoslavija prošla?
- Pod jedan, uskraćeni smo za jedan veliki događaj. Tri dana pre svečanog otvaranja Igara, iz Međunarodnog olimpijskog komiteta je stiglo obaveštenje o odluci da na Olimpijskim igrama sportisti iz Jugoslavije ne mogu učestvovati ni u jednom ekipnom takmičenju, nego samo u individualnim sportovima. To je onaj čuveni embargo zbog kojeg smo morali da se oprostimo od Olimpijade. Nisam iz priče šta bi bilo kad bi bilo, ali bili bismo im daleko najjači rival. Bila bi to izuzetno jaka i velika borba. Imali smo mnogo moćnu ekipu i igrače. Ostaje gorak osećaj što nismo dobili šansu da se suprotstavimo toj američkoj selekciji.
Sa Sašom Đorđevićem, koji je tek četvrti čovek koji je osvojio medalju na Olimpijskim igrama i kao igrač i kao trener - a pre njega to su uspeli samo Željko Obradović, Lari Braun i Petar Skansi - razgovaramo na terasi hotela „Grand" na Kopaoniku, gde se naši košarkaški reprezentativci pripremaju za Evrobasket. Jedno poređenje se nameće samo od sebe. Sadašnji selektor „orlova", te Toni Kukoč, Dino Rađa i Vlade Divac juna 1987. sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije učestvovali su na Evropskom šampionatu u Atini, gde je osvojeno treće mesto. Iz podnožja Olimpa - pravac pripreme juniorske reprezentacije.
Sada su otkazi reprezentaciji redovan sastojak letnjih sportskih papazjanija kod nas, pogotovo kad je reč o selekcijama koje po prirodi puta vode do A tima, pa se, eto, i dogodilo da čak 26 košarkaša vrati poziv za Univerzijadu u Kini.
- Bio je drugačiji sistem, bile su samo dve mlade selekcije i eventualno neka selekcija B koja se bavila Balkanijadom i Univerzijadom. Potpuno drugačiji je bio i sistem takmičenja i drugačiji kalendar. Ovo sadašnje vreme je skroz naskroz različito u odnosu na ono od pre 30 godina. Ciljevi, motivi i ambicije svih tih ljudi i momaka bili su artikulisani na potpuno drugačiji način i u drugom smeru nego što je to danas. Uz sve to, u savezima su važila drugačija pravila. Pre 28. godine, odnosno do odlaska Dražena (Petrovića, prim. a.) u Real, nije moglo da se izlazi u inostranstvo. U šampionatu Jugoslavije bilo je jezgro vrhunskih ekipa sastavljeno od mnogo dobrih igrača koji su dugo igrali. Sve je, kao što se vidi, bilo potpuno drugačije. Ne mogu se porediti ta dva košarkaška vremena.
Kapiten jugoslovenskog drim tima izbegava sad kao trener ili selektor da igrače koje vodi podseća na svoje vreme. Kad govori o spektakularnim pobedama nad američkim juniorima i svom prvom osvajanju planete, ipak, za primer ističe duh zajedništva kao jako važan segment na putu ostvarivanja zacrtanih ciljeva. Poznata je njegova maksima: „Na treningu se osvajaju medalje, a na takmičenje samo odeš i pokupiš ih."
- Reprezentacija mora da bude kao jedan, da funkcioniše kao jedinstven organizam. I zato kad me pitaju šta je glavna snaga ove reprezentacije Srbije, ja kažem atmosfera. Milina je raditi s ovim igračima i biti deo te celine. Svi su imali naporne sezone i odigran je veliki broj utakmica u veoma jakom ritmu. I ne štede se na pripremama, treniraju i na slobodan dan. Sve je to podloga na kojoj gajimo optimizam i veru u uspeh na predstojećem Evrobasketu. Ne bežimo od toga da smo favoriti, nemamo prava niti mogućnosti da pobegnemo od toga.
Favoriti za medalju ili sam vrh? Kada ste, 2014, preuzeli reprezentaciju, rekli ste da je Srbiji uvek mesto na postolju.
- Verujem da smo uspeli da demantujemo sve one koji izražavali sumnju u ovaj tim. Sad se, istina, susrećemo s drugom krajnošću, a to je da nemamo pravo na grešku. I neka je nemamo. Dobro je da nas ljudi vide velikim i jakim. Probaćemo da se nametnemo autoritetom, verom u sebe. Nemamo potrebe da se plašimo. Neka to rade drugi, mi nećemo na to trošiti energiju i vreme. Postoje druge reprezentacije koje će morati da razmišljaju o nama i o onome što mi možemo da pružimo na terenu. Nemamo razloga da bežimo od bilo čega, mislim da naši igrači znaju kako je igrati pod pritiskom, znaju da se nose s tim.
A ko će biti glavni konkurenti na stepenicama za vrh?
- To je otvoreno pitanje. Pred nama je jedno teško Evropsko prvenstvo. Neće sve biti kako prognoze govore. Pojaviće se reprezentacije koje su poslednjih godina napravile iskorak. Pre svih Grčka, čiji se najbolji igrač već ol-star u Americi. Slovenija, sa Dragićem i Rendolfom, koji ima njihov pasoš, uz veliki napredak Luke Dončića, biće sigurno reprezentacija koja će znati da iskoristi svoje šanse. Ko izgubi iz vida Italiju s Mesinom, pogrešiće. Imaju bazu, dugo igraju zajedno, poslednje Prvenstvo Evrope su igrali na jednu loptu s Litvanijom u četvrtfinalu. I oni traže svoju šansu pored, naravno, Turske, koja je uvek osvajala medalje kada je igrala pred svojom publikom. Naprave pobednički ambijent svojom fanatičnom odanošću reprezentaciji. Španija. Dovoljno je samo to reći. Ona već deceniju vlada evropskom i svetskom košarkom. Francuska s Koleovim dobitničkim sistemom. Biće jako zanimljiv Evrobasket.
Poznato je da se dosta družite s knjigom. Šta ćete poneti u Istanbul na Evrobasket?
- Verujte, kad počne takmičenje, tako se malo vremena ima za čitanje. Čoveku je važno samo da odmori glavu i telo u meri u kojoj je to moguće. Ipak, poneću nešto na Evropsko prvenstvo... verovatno nešto vezano za motivaciju.
Kad smo kod knjige, šta će biti glavna slika na naslovnoj strani Vaše biografije?
- Sadržaj knjige se još dopunjava!

JUGOSLAVIJA - SAD 86:76

Bormio, 5. avgust 1987. Finale šampionata sveta za juniore u košarci.
JUGOSLAVIJA: Zoran Kalpić, Luka Pavićević 7, Nebojša Ilić 14, Toni Kukoč 9, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Aleksandar Đorđević 11, Samir Avdić, Vlade Divac 21, Radenko Dobraš 4, Dino Rađa 20, Slaviša Koprivica. (Selektor: Svetislav Pešić)
SAD: Kevin Pričard 15, Lari Džonson 11, Gari Pejton 4, Labradford Smit 2, Stefan Tompson 2, Lajonel Simons 13, Skot Vilijams. 5, Stejsi Ogmon 4, Robert Brikej 4, Ron Hari 11, Dvejn Sincius. 5, Brajan Vilijams 2. (selektor Lari Braun)
.