INTERVJU, MUTA NIKOLIĆ: Žalim što nisam osvojio Evroligu!

Pomoćni trener košarkaške reprezentacije Srbije za Ekspres govori o olimpijskim suzama, o buđenju košarkaške provincije, basketu sa Draženom Petrovićem, Bobiju Marjanoviću, opkladama, saplitanjima i padovima, verovanju u svoje principe i ceni koju zbog toga plaća

Miroslav Muta Nikolić je tipičan primer kako jedan košarkaški stručnjak radi protiv sebe. Čovek koji ima oko da detektuje talenat, znanje, iskustvo i ideju da napravi igrača reprezentativnog formata i reditelj koji vešto vuče konce igre nikad nije uspeo da valorizuje svoje veštine. Zašto je čovek koji je rastužio Stefana Karija i proizveo desetine vrhunskih košarkaša ostao sinonim vrhunskog štimung majstora, dobrog zezanja, ludih provoda, boemštine i dosetki, a ne simbol košarkaškog uspeha.

Nismo zavirivali u džep, ali Nikolićeva trofejna sala je skoro prazna, ni foto-galerija nije impresivna, trenerska karijera sačuvana u sećanjima, citatima... bez upadljivijih materijalnih tagova. Miroslav Nikolić, pomoćni trener košarkaške reprezentacije Srbije, za Ekspres govori o putu na kome je uvek skakutala košarkaška lopta, o olimpijskim suzama, o buđenju košarkaške provincije, basketu sa Draženom Petrovićem, Bobiju Marjanoviću, opkladama, saplitanjima i padovima, verovanju u svoje principe i ceni koju zbog toga plaća.

Miroslav Nikolić je bio asistent Željku Obradoviću na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. Tada je Jugoslavija osvojila srebrnu medalju. Za nekoliko nedelja otvoriće se vrata Rija 2016. Koliko se on u tom međuvremenu promenio?

- U principu, ja sam uvek isti. Bio sam pomoćnik Željka Obradovića. Pet godina sam bio s njim u reprezentaciji. To je jedan prelep period moje trenerske karijere. A kako smo prolazili. Da ne bi ispalo da se ja hvalim, citiraću Bodirogu: "Gde je Muta, tu su i svi uspesi reprezentacije." Ne što je tu moja uloga mnogo značajna, nego me igrači poznaju i vole. Znam kako ću s njima, možda više onako na psihološkoj bazi. A kad je reč o onome što nisam od Atlante uspeo da uradim ili da uradim više, jeste to da nisam radio na svojoj karijeri. To mi užasno smeta. Morao sam da budem još uspešniji trener. Po mojim parametrima, to znači da vodim neki evroligaški tim. Zbog toga mi je jako žao. Nisam opterećen nekakvom svojom veličinom, uvek sam bio uz našu reprezentaciju, ali minus moje karijere jeste izostanak uspeha na klupskoj međunarodnoj sceni. Konkretno, nisam osvojio Evroligu!

Šta vam je posebno teško palo?

- Imao sam dva katastrofalna rezultata. Mogao sam da osvojim titulu s Beočinom. Protiv Partizana smo u finalnoj seriji vodili 2:0, pa to ispustili. Drugi je neuspeh s Laktašima u borbi za Evroligu protiv Crvene zvezde. To mi je ovako ostalo urezano s domaće scene.

Pre 21 godinu ušli ste u stručni štab reprezentacije.

- Željko me je pozvao. Jako smo bili zadovoljni tom saradnjom, kako on, tako i ja. Željko je i sada tu uvek, pri ruci. Taj period našeg zajedničkog rada odslikavaju veliki uspesi. Što jest - jest, imali smo sjajnu ekipu. Imali smo stvarno legende košarke na raspolaganju. Dobro se radilo, pobeđivalo i slavilo, a bilo je tu i dosta fazona koji su pojačavali povezanost ljudi koji streme ka istom cilju. Onda ne treba da čudi što smo deset godina vladali.

Šta je posle dve decenije ostalo u sećanju s Olimpijskih igara u Atlanti?

- Čovek sam koji sve emotivno prihvata. To vuče još od rane mladosti. Kao dete sam voleo da slušam himnu u stavu mirno. Kad sam je čuo u Atlanti u Olimpijskom selu, zaplakao sam. Isto je bilo kad sam video našu trobojku na jarbolu prilikom dodela medalja. Mi na postolju, a pored nas Šakil O'Nil, Čarls Barkli, Skoti Pipen, Hakim Olajdžuvon, Dejvid Robinson... I danas kad se setim tog prizora, naježim se. Ta ceremonija je scena za sva vremena.

Pre Olimpijskih igara, na meču protiv Amerikanaca u Los Anđelesu, neočekivano ste iskočili u prvi plan. Naime, Bodiroga je jednim čudesnim driblingom poslao Melona u Holivud po karte za bioskop. Kažu zna se od koga je to mogao da vidi?

- To je moja finta, dok sam igrao, često sam je koristio. Ušao sam u istoriju s njom! Mnogi su je radili - Danilović, Sretenović, Cvjetičanin, mogu slobodno reći da je on tu bio najbolji. Reč je o tome da iz jednog driblinga napraviš drugi. Bodiroga je to video od Cvjetičanina. Iskren da budem, taj potez sam video od jednog američkog košarkaša. Mislim da je bio Ford.

Sad u Riju, igraćemo protiv Amerikanac u prvom krugu?

- Bolje je da smo s Amerikancima u grupi. Ja imam jedan rezon: Moramo da igramo! Zapravo, moraš da igraš s jakim da bi nešto napravio u životu. Napraviću malu digresiju. Normalno je da smo na kvalifikacionom turniru u "Kombank areni" bili prvi. Šta je trebalo, da nas neko iznenadi? Mogli su, ali nismo dozvolili. Sve smo dobro predvideli i odradili. Od kondicionog dela, pa nadalje.

Dokle mogu "orlovi" da dolete u Brazilu?

- Očekujem jako takmičenje jer tamo nema slabih protivnika. Dvanaest reprezentacija jakih kao zemlja. Meni je krivo što Bobi Marjanović ne ide, što nije bio s nama od prvog dana i trenirao kao i ostali reprezentativci. S njim i s Bjelicom imali bismo reprezentaciju za medalju. Borićemo se sigurno do kraja. Momci su pokazali kvalitet na ovom turniru u Beogradu. Videli smo da mogu dobro da odigraju i praktično su sami sebe obavezali na visok plasman. Nadamo se da će Bjelica da dođe, videćemo da li će Mačvan moći da izdrži sve napore.

Čoveka koji ima originalnu karijeru, praktično, od prvog dana života prati jedan falsifikat. Da li je Miroslav Nikolić rođen na Božić 1956. ili dan posle, 8. januara, kako piše uličnoj karti?

- Sedmog januara. Rođen sam u Kragujevcu, otac mi je bio vojno lice. On je završio Rusku vojnu akademiju u Krasnodaru. Bio je deo komunističke garniture. Da ne bi bio proglašen za informbirovca, odnosno poslat na Goli otok, odlučio je da kao dan mog rođenja upiše 8. januar. Meni je to majka rekla kad sam imao 20 godina. Moj stric je bio prvoborac, otac ruski akademac, sve dakle na partizansko-komunističkoj liniji.

Meni je krivo što Bobi Marjanović ne ide, što nije bio s nama od prvog dana i trenirao kao i ostali reprezentativci. S njim i s Bjelicom imali bismo reprezentaciju za medalju. Borićemo se sigurno do kraja

Odrastanje u Smederevskoj Palanci bilo je burno? Sport je bio glavni sadržaj svakodnevice. Jedna povreda ramena je uslovila napuštanje rukometa i prelazak u košarku.

- Bio sam talentovan. Goša je imala razvijen rukometni i košarkaški klub. Jeste, imao sam taj peh s povredom, pa sam gol zamenio košem. Kao osnovac igrao sam košarku na školskom takmičenju, pa sam jednom dao 40 poena. Time sam skrenuo pažnju nekih trenera koji su me vrbovali da pređem pod koševe. Bilo je to '69. godine. Od tada pratim košarku i sve znam o njoj. I živim za nju.

Jedne davne pripreme u Makedoniji otkrile su Nikolićevu crtu kojoj je ostao veran i sada na ulasku u sedmu deceniju života.

- Sa ekipom iz Smederevske Palanke otišli smo na pripreme na Ohridsko jezero. Hvatao sam zmije po obali, ali sam u jednom trenutku video da se na tridesetak metara od mene u vodi jedan od onih koji su učili da plivaju davi. Pet-šest ljudi je nepomično stajalo. Ja sam skočio, jednostavno puko, zaronio onako bez vazduha, uhvatio ga nekako za noge. Mogli smo umalo obojica da se udavimo, ali su nam drugi pomogli. Mnogi su me grdili jer sam mogao i ja da zaglavim, ali nisam se na to obazirao. Bilo je važno da spasem čoveka, s kojim se i dan-danas sretnem i lepo ispričam u Palanci.

A zašto ste lovili zmije?

- Lovio sam ih iz radoznalosti. Oduvek mrzim gmizavce. Hvatao sam ih da im kožu oderem. Ne podnosim zmije i aligatore. Uvek sam voleo da se obračunavam sa zmijama, mrzeo sam ih jer su ujedale podmuklo. Jednostavno, ne volim gmizavce oko sebe.

Jedno drugo letovanje bilo je kao košarkaški seminar u neobičnom ambijentu i s priručnim priborom. Preferans sa profesorom Aleksandrom Nikolićem u Poreču prerastao je u anegdotu.

- Čika Acu sam mnogo voleo. Bio je poseban, on je stvarao i igrače i trenere. Mene je voleo i zbog prezimena Nikolić i stalno me je zvao sine. Govorio je da ne može niko postati dobar trener ukoliko ne zna da igra preferans i pravi špricer. Peče "zvezda", devojke koje smo poveli s druge strane bazena, a mi besomučno igramo preferans s profesorom. Moglo se od Ace mnogo toga lepog i korisnog čuti i ne žalim što sam se pekao tog leta u Poreču.

Kad je Partizan gostovao u Smederevskoj Palanci, postigli ste 30 poena, a Kićanović je rekao: "Opasan si ti, mali, ostani u košarci." Da li ste zbog Kiće u igračkoj karijeri stalno nosili dres sa brojem pet?

- Jesam. Dobro se sećam, bilo je to 1969. godine. Bio je neki turnir i tad sam video igrača koji može sve. Postigao je tridesetak koševa, a mi smo se oduševili jer je on onako mršav prolazio kroz odbranu i lako davao poene. Ja sam tad sebi rekao: "Moram i ja da budem takav." Moj uzor je bio Kićanović.

Ipak, bili ste kao igrač na pragu Crvene zvezde.

- Ja sam bio juniorski potencijal, zvali su me veliki klubovi. Igrao sam stvarno te juniorske utakmice fenomenalno. Samo da kažem, ne bi valjalo da zaboravim, zadovoljan sam svojom karijerom. Nisam bio neki vrhunski igrač. Ne možemo svi da budemo reprezentativci, bila je i jaka konkurencija, ali ja sam zadovoljan šta sam uradio s peticom na leđima. Ja sam došao u Beko, ali su me oni iz Zvezde pokupili, došao sam iz provincije. Stavili su me u kola i odveli u klub. Kad čovek vidi sve svoje trofeje, ostane zapanjen i jednostavno mora da kaže da želi da bude deo te priče. Tu je bio jedan Duci Simonović, BataĐorđević je bio trener. Tada je napravljen jedan sporazum Crvene zvezde i Palanke da ja u narednih 10 godina mogu da pređem jedino u Zvezdu. Sve sam ispunjavao uslove, bila je velika konkurencija - Slavnić, Rakočević. Onda je trebalo da Moka negde ode, ali to se nije dogodilo, pa sam ja odlučio da se vratim kući. Meni je bilo važno da igram. Nisam takav karakter da presedim ceo život na klupi. Borba, igra i dokazivanje uvek su moj moto.

Maribor je značajna tačka karijere, igrački kraj i trenerski početak.

- U Sloveniji sam napravio dobar rezultat. Stara Jugoslavija, B liga, jako takmičenje. Mi smo ostali u ligi i čelnici Maribora su mi dali poverenje da vodim klub. Kupio sam ih harizmom i šalom. Igrao sam i stalno govorio: "Ima sve da oderemo." Sviđao im se taj moj optimizam, ali on je imao pokriće. Kad smo pravili plan kako da ostanemo u ligi, ja sam rekao dobićemo ove, ove i ove, sve je tako i bili i kako onda da ne dobiješ poverenje ljudi. Ali kad je rat počeo, odlučio sam da se vratim odozgo. Moram vam reći, niko me nije terao, naprotiv, Slovenci su me zavoleli. Nisam hteo da ostanem jer to nije bila moja kuća.

U Beočinu ste napravili košarkaško čudo?

- Uvek sam imao uspeha vodeći klubove. U Mariboru sam uspeo da izborim ostanak, s Radničkim u Kragujevcu sam ušao u prvu ligu i onda došao u Beočin. Tu smo za tri godine prošli praktično tri stepenika.

Prodali ste svoj "golf" da biste doveli Milenka Topića?

- Klub u Beočinu se tad zvao Elkond. Trebalo je na brzinu da se napravi dobra ekipa. Nismo znali kako da pronađemo sponzore. Direktor Gudurić kaže: "Imam kod kuće 10.000 maraka", ja kažem: "Prodaću 'golfa' da dovedem igrača koji je krucijalan za našu igru - Milenka Topića." To uradim, damo kaparu. U poslednjem trenutku nas je preuzela Beočinska fabrika cementa jer su videli da imamo tim koji može nešto da uradi.

Kako gledate na tu finalnu seriju iz koje se Partizan vratio, mada je bio, bokserski rečeno, na konopcima?

- I dan-danas mi je krivo što ona Smiljanićeva lopta nije završila u košu i što nismo postali šampioni. Ljudi su zlobni, pa su svašta pričali o tome kako je Beočin ispustio prednost. Da je bilo drugačije, to bi bila kruna moje karijere. Postati šampion sa "nekim Beočinom" je stvarno podvig. Svi mediji u Srbiji znaju koliko je teško uzeti Zvezdi i Partizanu titulu. Moraš da budeš od njih jači bar 20 poena. Imali su još neki napade na trofeje, ali te dve naše institucije su neosvojive. BFC je želeo sportski da im se suprotstavi, da odigramo i vidimo ko je bolji. Sad neću da pričam i navodim druge faktore koji su odlučili da bude kako je bilo... Ipak, moram da kažem da mi se Kuzmanović na 2:0 povredio. On je tad bio najbolji igrač i te tri utakmice nije igrao.

Morao sam da izmišljam nekog drugog koji je bio slabijeg kvaliteta i da tražim neka druga rešenja. Došli smo dotle da je čak i peta utakmica u Beogradu bila dramatična i problematična. I tu su nam drugi faktori odlučivali.

Nakon Beočina došli ste u Humsku?

- Partizan je bio vrh. Uvek sam napadao Evroligu. Dolazio sam, isto kao s Budućnošću, do četvrtfinala... Nešto bih ovde da podsetim, sad se sve to okrenulo, pa je titula u Srbiji postala izuzetno važna. Čekaj, bre, šta je, ljudi, titula važna? Aj da vidimo šta je u Evropi? Ja sam bio prvi kod kuće s Partizanom. Onda su mi rekli: "Hajde da iskalkulišemo jednu utakmicu u Evroligi, da dobijemo lakšu grupu." Rekao sam: "Neću to da radim." Ako hoće neko iz uprave kluba, nek im kaže, al' ja neću. Ako kažem igračima danas da ne pobede, kako onda u sledećoj prilici mogu od njih da tražim da pobede? Imao sam zdrave rezone u košarci. I nisam ispunio zahtev ljudi iz uprave. Utakmicu smo izgubili i promenili grupu. Imali smo kao da se vadimo Tim sistem, gde je bio jak kao zemlja Dominik Vilkins... I ja onda odem. Odluka je bila veoma teška, borio sam se do kraja. Podsećam, lagano je kasnije osvojena titulu, ali ja sam otišao. Zamenjene su teze. Ovaj Dule i ovi treneri su pričali: "Uff, titula ovde je mnogo važna!" Meni je važna Evropa. Titula je normalna s institucijama kakve su Partizan ili Crvena zvezda. Moraš da je uzmeš! Zvezdu smo dobijali sa 35 razlike, nigde je nije bilo. Kad si najbolja ekipa, ko će da osvoji titulu nego ti. I tako ja odem dostojanstveno iz Partizana. I oni uđu na fajnal-for s Kimetom Bogojevićem. Treba spomenuti lep gest mog naslednika. Onog trenutka kad su izborili plasman na završni turnir, Kime je rekao: "Ovo je sve Mutino." Svaka mu čast na karakteru.

I u Podgorici ste stigli do trofeja?

- Bilo mi je tamo lepo. Bio sam poštovan, Budućnost dobra ekipa, napravili smo 47 pobeda zaredom. Ali uvek sam imao tu nesreću kad je reč o evropskim takmičenjima da idem na te jake protivnike. Jednom Olimpijakos, drugi put Panatinaikos, uvek sam dolazio do poslednjih osam, ali dalje nisam uspevao. Odgovor zašto je to tako bilo leži u saznanju da su oni imali tim koji je vredeo i po 30 miliona evra.

Umesto da Đorđeviću damo da deset godina vodi reprezentaciju, uostalom on je Sale Nacionale, mi postavljamo neka pitanja u vrlo delikatnom trenutku, kad se stvara tim za Olimpijske igre

Poznati ste kao trener-stvaralac.

- Pa ne volim da pričam o sebi. U principu sam imao, tako mi je bog odredio, u poslednjih 25 godina velike uspehe u otkrivanju i stvaranju igrača. Uspeh je moj što niko nije od tih vrhunskih trenera računao da ti mladići mogu da naprave lepe karijere. I da ponesu dres reprezentacije. Mnogi su govorili da je reč o polovnim igračama, a ja sam verovao u njih i forsirao ih. Dug je to spisak.

Tvrdite da ako prepoznate talenat u nekom, on sigurno može postati igrač.

- Tu moram da stavim jednu dopunu. Da li će talenat postati igrač, zavisi od karaktera. Volim da prepoznajem igrače koji imaju i žicu za košarku i da ima dam šansu. Tepić mi je sa 15 godina igrao u prvoj postavi, dvadeset je koševa dao Partizanu, pa je tek onda došao među crno-bele. Potpisao sam Kalinića, recimo, mnogo ranije, pa su ga onda pozvali za reprezentaciju, pa Jović. Kad dođem u Beograd sa Radničkim, stavim Šulovića, pa dobijemo Partizan. Ja sam trener-praktičar. Ja nisam predavač onoga što se pročita u knjigama. Vidiš šta je neko napisao i onda crtaš taktiku na tabli. Ja živim košarku, na terenu volim da kažem sve, imam taj osećaj i to mi dobro ide. Kad vidim igrača, odmah mu odredim domet, ali da ga ja treniram. Davao sam šansu mlađim igračima da bih stvorio bolju hemiju u timu, a, istina, nisam mogao ni da platim kvalitet. Gledao sam najjeftinije, pa tražio mogućnost da se afirmišu i odu negde i da imaju karijere. I svi su ih imali. I uzeli velike pare. Osim mene, naravno.

Dinamik je sad vaš novi klub?

- Dinamik je lutka. Biće tu za tri godine reprezentativaca. Neki su sumnjali kad sam došao u Kragujevac, a sad kod Đorđevića sedmorica što igrača, trenera, saradnika iz Radničkog. Dinamik je mlada ekipa, igraćemo košarkašku ligu Srbije, možemo i ABA. Ne zovem igrače u Dinamik, oni sami dolaze. Veruju u mene, veruju u projekat vlasnika kluba Velibora Jojića. Imam odličnu ekipu saradnika pored sebe, pre svih Nikolu Markovića. Ući ćemo sigurno u Superligu. Mogu to da garantujem. Uvek sam ostvarivao obećanja.

Među novobeogradskim blokovima još se prepričava da ste u basketu pobedili sjajnog šutera Arsenija Pešića 21:0.

- Obožavam basket, igrao sam ga u piće ili za neku "nadoknadu". Ovi koji nisu igrali basket i koji se ne takmiče, ne znaju šta je značilo to što sam protivnicima za opkladu stavljao to da će pobediti ako jednom udare loptom u tablu. Naravno, uzeo bih loptu i ubacio 21 poen, nisam im dao šansu da šutiraju. Doduše, uslov je bio da je moja prva lopta.

Ko vam je bio najteži protivnik u basketu?

- Dražen Petrović! Bio je ovde u vojsci, trenirao je sa IMT-om, dok sam ja bio među "traktoristima" i rekao mi je da je čuo da ja igram najbolji basket u Srbiji. Dražena znam od 12 godine, a i Slavnić mi je pričao o njemu dok je bio u Šibeniku. Igrali smo. Pobedio me je 2:0, istina, mučio sam ga, pa sam mu rekao na kraju: "Mali, nastavi da igraš, možeš biti dobar igrač." Nije prošlo mnogo vremena, a on dade Partizanu 40 koševa, nađe mene na tribini i kaže: "Hej, ti mali, bićeš i ti igrač" i ode sa smeškom u svlačionicu. Očito, zapamtio je onaj duel iz IMT-a. Tad nisam bio najspremniji. Velikih problema imao sam sa Bobanom Petrovićem, imao je raspon ruku tako velik da je delovao kao albatros. Ti ga fintiraš, ali on stigne da te izblokira. Bio sam specijalista za levi ulaz, ali protiv njega nisam lako prolazio. Uspeo sam da stignem do sedam poena, ali nijednom preko te kote. Ima dva nula pet, digne ruku i blokada. Od Moke Slavnića sam poražen 2:0. To su svi basketi koje sam izgubio.

Šutiranje trojki na treninzima reprezentacije je postalo ritual, kako nekad, tako i sad.

- To je pitanje relaksacije, Bogdan, Nedović i Gudurić mi izlaze na crtu. Bogdanović mi duguje najmanje 6.000 pića. Kladimo se da li će da pogodi 10/10 i, bogami, ima sjajnu ruku, ali ni ja se ne predajem i ne spuštam kvotu. Ponekad bi on da spusti na devet od deset, ali ja mu kažem, gde ćeš to, pa ti si reprezentativac.

Aleksandar Đorđević zahteva igru kost u kost, taj fajterski stil dosta je sličan vašem pogledu na igru.

- Ne sviđa mi se odnos koji deo javnosti ima prema Saletu. Đorđević je dao sebe košarci, drugi je na svetu, četvrti u Evropi. Srbija je prvi put na Olimpijskim igrama i ono što mi veoma smeta jesu osporavanja, propitivanja... Zašto ga pitaju sve i svašta, a ne i to kako s ovim igračima, bez Bjelice, da napravi ovakvu igru. Nemaš ni Bobija, a opet videli ste kako je sve to funkcionisalo, pogotovo u finalu kvalifikacija protiv Portorika. Umesto da Đorđeviću damo da deset godina vodi reprezentaciju, uostalom on je Sale Nacionale, mi postavljamo neka pitanja u vrlo delikatnom trenutku, kad se stvara tim za Olimpijske igre. Jasno mi je zašto se s tim nije sačekao povratak iz Rija. Očito, uplašili su se da bi ta pitanja tada bila bez osnova. Jeste, selektor forsira igru kost u kost. Mora tako, jako i snažno. Protivnici nisu mačji kašalj. U Riju čeka ono najbolje što svet ima. Sad ćemo i na Kopaniku da pojačamo...

Dobro je što je kvalifikacioni turnir igran u Beogradu. Jedan od pluseva je i taj što se nije gubilo vreme na putovanje.

- Posebno se zahvaljujem premijeru Aleksandru Vučiću i Vladi, koji su nam omogućili takve uslove, odnosno dali pare da se turnir za odlazak na Olimpijske igre održi u Beogradu. Hoću i da podsetim da premijer nije došao da nas dočeka na aerodromu kad smo na Svetskom prvenstvu osvojili srebrnu medalju, ali jeste kad smo bili četvrti na Evropskom, primio nas je i pokazao da veruje u nas. Rekao je: "Četvrto mesto u Evropi je veliki uspeh." A da iskreno veruje u nas, potvrđuje i to što je naredio da Vlada pomogne organizaciju turnira i olakšao nam na taj način dobijanje vize za Olimpijadu.

Majstor ste štimunga, ali ste zbog toga platili visoku cenu u profesionalnoj košarkaškoj karijeri, pogotovo u onom trenerskom delu?

- Bio sam šampion sa selekcijom u Izmiru, pa sam osvojio titulu s mladom selekcijom u Novom Sadu, bili smo bolji od Amerikanaca, za koje je igrao Stefan Kari. Ogromna većina reprezentativaca je prošla kroz moje ruke i ja ih najbolje poznajem. Mislim da me cene i vole i uvek sam se trudio da dam neki doprinos za bolje. A što se tiče šala, uvek su išle na moju štetu. Nisam diplomata, nisam ni demagog. Mnogi su to koristili u odbrani svojih stavova da ja ne zaslužujem da se nađem na mestu na kome sam bio. Ako si duhovit i društven, onda si neozbiljan. Moji prijatelji su iz svih oblasti, od glumaca, pevača, doktora do ekonoma i redara. Ja sam jako ozbiljan u svom poslu. Radim maksimalno odgovorno, a zbog šarlatanstva plaćam visoku cenu. Šta ću, takav san, ne menjam se - rekao je Miroslav Muta Nikolić na kraju razgovora za Ekspres.

glos1
. Momci su pokazali kvalitet na ovom turniru u Beogradu. Videli smo da mogu dobro da odigraju i praktično su sami sebe obavezali na visok plasman. Nadamo se da će Bjelica da dođe, videćemo da li će Mačvan moći da izdrži sve napore.

 if (document.currentScript) {