INTERVJU, RAŠA RADOVANOVIĆ: Jokić je centarska verzija Teodosića

Jokić je po svemu - fenomen! Brzo razmišlja i retko je kreativan, slično kao Teodosić. Ne mogu, ipak, da ga definišem poređenjem s jednim igračem. Ima ideje kao Ćosić, ima ruku, dribla kao bek, malo je drugačiji od Ćose, lucidniji je. On je original Nikola Jokić!

Ratko - Raša Radovanović je jedinstvena pojava u našem košarkaškom podneblju iz dva razloga. Jedini je živi vlasnik i osvajač kolekcija zlatnih medalja sa Evropskog šampionata, Mundobasketa, Olimpijskih igara i Kupa evropskih šampiona. Drugo, on je jedini igrač koji je u pronalaženju novih klubova kao agente imao obe strane čuvenog tandema Dragan Kićanović - Dražen Dalipagić, pa se zahvaljujući njihovim pozivima posle Bosne, s kojom je u Grenoblu dotakao Monblan, obreo u Parizu i Veneciji.

Ostao je poznat kao lagani centar gipkog šuterskog zgloba i širokog repertoara okreta i finti kojima je punio koš rivala, bilo da je igrao u dresu Bosne, Pari Sen Žermena, Venecije ili reprezentacije Jugoslavije. Osvojio je devet medalja s najvećih kontinentalnih i planetarnih takmičenja, a od njega više odličja uspeli su da sakupe jedino Dalipagić (12) te Kićanović i Divac (10). S Bosnom je tri puta bio prvak države i jednom pobednik Kupa SFRJ. Berbu priznanja nastavio je s pozicije sportskog direktora FMP Železnika. s kojim je uzeo dve titule šampiona Regionalne lige i podigao četiri pehara pobednika Kupa. Koliko sezona - toliko bisera u đerdanu, a svaka medalja i svaki trofej sa sobom nosi lepu i dragu uspomenu.

Zlatni centar YU košarke danas najviše vremena provodi u svom restoranu „RR" u Žarkovu, na čijim zidovima su fotografije iz jedne nesvakidašnje karijere i čiji znakovi pored puta govore kako je jedan sarajevski „student" prolazio sportski i životni univerzitet u vremenu kad je Jugom košarka beharala.

Ratko Radovanović za „Ekspres" iznosi malo poznate detalje o svom putu na košarkaški vrh, o borbi sa džinovima pukovnika Gomeljskog, Meneginu, Ćosićevom pozivu za Jutu, o namazanom Moki, koji je slao novinara po cipele na Evropskom prvenstvu u Liježu, o nastupima u timu Evrope, odlasku iz ratnog Sarajeva kroz minirani tunel, dolasku u FMP, Dejanu Radonjiću, Boži Maljkoviću i Nikoli Jokiću.

Dolazak u Bosnu iz Nikšića, odakle su nekoliko godina ranije ka velikoj sceni krenuli Rajko Žižić i Žarko Varajić, dogodio se u ranu jesen 1972. Došao je s torbom punom snova i saznanjem s hercegovačkog krša, iz okoline Nevesinja, da moraš svaki kamen prevrnuti ukoliko želiš da opstaneš. Malom broju ljudi je poznato da je Radovanović zamalo izbegao poteru glavnog lovca na talente Partizana Đorđa Čolovića.

- Nekoliko dana pre mog 16. rođendana, došao sam među sarajevske „studente" i tu se zakucao celu deceniju. Glavni realizator mog prelaska bio je Vule Vukalović, koji je doveo iz Tuzle te godine i Mirzu (Delibašić, prim. a.). Dva dana pre nego što sam stigao u Bosnu, Siske Čolović je došao u Nevesinje s namerom da me odvede u Partizan. Crno-beli su čuli za mene i hteli su da me angažuju. Čolović nije znao da sam ja mesec dana ranije otišao za Nikšić. Ne samo da je zakasnio kad sam ja u pitanju nego je Partizan mašio i za Mirzu. Želeli su nas u paketu, ali se to izjalovilo. Vule Vukalović je raspolagao boljim informacijama, a imao je tada više sreće i umešnosti da okupi jedan Bosnin timčić.

Ja sam za to da talenti ne idu premladi ni u NBA ni u Evropi. Neka ih prvo ovde, neka osete pripadnost klubu i reprezentaciji.

Koga ste zatekli u novom klubu?

- Bili su tu Čečur, Milavić, Pavlić, Bosiočić, Krvavac, Đogić, Benaček, malo kasnije nam se pridružio Sabit Hadžić iz Hadžića. Sve mladi momci, puni talenta i željni afirmacije.

Trener je bio Bogdan Tanjević, ambiciozni mladi stručnjak.

- Jeste, samo jednu godinu za stručnim kormilom bio je Luka Stančić, i to kad je Tanjević otišao u vojsku. I to govori koliko je bio mlad stručnjak. Zajedno s nama, i on je sazrevao i rastao, ali i trasirao uspon koji je, nadam se da nije pretenciozno reći, obeležio jednu ponosnu i dragu etapu jugoslovenske košarke. Bila je to zdrava sredina u svim klupskim segmentima. Rukovodstvo neprevaziđeno. Vule je sve držao pod konac. Grad je stao iza kluba, mada je to bilo teško izvodljivo jer je Željo uvek bio u prvom planu. Izborili smo se sa svim tim stvarima i krenuli ka vrhu. Kasnije je došao Emerik Blum iz „Energinvesta", koji je stvarno bio tata za sve. Čitav grad je bio uz Bosnu. Dogodi se generacija košarkaša i onda ona oko sebe okupi mnoge jake, uspešne i poznate ljude. S nama su bili profesori, hirurzi, slikari, pisci, pevači i brojne druge ličnosti. Sad kad s ove distance izvlačim neku pouku iz svega toga, u prvi plan iskače činjenica da je jako važno da jedan tim ostane deset godina na okupu. Promeni se jedan ili dvojica igrača, ali ostaje okosnica tima od šest-sedam košarkaša. I tako je bilo sve do kraja, odnosno dok sve trofeje nismo osvojili. Kulminacija je svakako Grenobl, 4. april 1979, kad smo u finalu pobedili Emerson ili Injis. Varaja je postigao 45, Mirza 30, a ja 10 poena. To je bila pobeda pravde i pobeda jednog koncepta zasnovanog na puno ljubavi, znanja i odricanja.

Prvi susret sa zlatom imali ste dve godine nakon dolaska u Sarajevo. Bili ste član juniorske reprezentacije Jugoslavije, koja je u Orleanu (Francuska) postala šampion Evrope pobedivši u finalu Španiju (80:79). U toj selekciji bili su Skroče, Žižić, Knego, Nakić, Bosiočić, Zupančić, Gavrilović i drugi.

- Ekipu su vodili Tanjević i Slobodan Ivković. Piva je bio ljudina i po i odličan trener. Iz tog finala urezala mi se jedna scena iz samog finiša. Vodimo sa jedan razlike, izgubimo loptu, a Španci nam daju koš. Poslednji napad Mihovil Nakić izbaci loptu negde na kapici reketa, levoruki Zupančić šutira i ona ko kap uđe u koš. Naša pobeda, a vidim da su lekar i fizioterapeut Španaca pali pored klupe kao mrtvi. Od tog momenta kreće moj uspon, kako s reprezentacijom, tako i s Bosnom.

Prvo seniorsko zlato s reprezentacijom Jugoslavije osvojili ste 1977. na Evropskom prvenstvu u Liježu. Neki su tu vašu kompoziciju pobeda naslovili - „simfonija u plavom". Kakvi su se tonovi čuli dole na terenu?

- Veličanstveno. Jaki individualci s jednim notama u jednom orkestru. Moram reći, imao sam sreću što se Milun Marović neposredno pre šampionata u Belgiji oprostio od reprezentacije. U to vreme na mojoj poziciji bili su Ćosić, Jelovac, Žižić, Jerkov... Ne zna se ko je bolji od koga. Dobiti šansu u reprezentaciji košarkaške zemlje, koja je imala više od 22 miliona stanovnika, samo po sebi bila je ogromna čast. A tek kakve su privilegije bile da uđeš u top deset i da igraš.

Jedan poraz u Liježu izazvao je dosta polemike. Da li ste kalkulisali u meču sa Čehoslovačkom da biste u polufinalu izbegli SSSR, to jest džinove iz projekta pukovnika Gomeljskog, koji su bili drugi u grupi nakon poraza od Italije?

- Kakve crne kalkulacije! Narod nije mogao da shvati da mi možemo da izgubimo od Čeha, a Pospišil i Brabenec su tako sipali, svaki šut - koš. Sve im je upadalo. Šta reći, razbili su nas. I tad Jovan Kosijer u zagrebačkim „Sportskim novostima" napiše: „Ako ova ekipa bude prvak Evrope, ja ću uzeti 20 pari cipela i otići peške za Zagreb." Dođe to do nas, naravno. U polufinalu unakazimo Italijane sa 27 razlike. Dođemo na Ruse u borbi za zlato. Sećam se finiša, imamo plus 17, izbacujem Moki loptu, a on namerno ide ka prvom redu i kaže Kosijeru: „Joco, idi u šoping, cipele kupi i kreći pešice ka Zagrebu!"

Do prve titule s Bosnom 1978. stiglo se po onoj: „svakog dana u svakom pogledu..." iz filma „Sećaš li se Doli Bel".

- Tačno tako. Rasli smo kao tim, dolazili nadomak trofeja i na kraju ostajali bez titule. Protiv Jugoplastike smo poraženi u majstorici, mada smo prethodno imali 10 bodova prednosti. Posle toga se svašta dešavalo. Ćosić se iz Olimpije registruje za Zadar, odigra samo protiv Bosne i taj meč nas dobiju. U majstorici sa Splićanima, igranoj u Hali sportova na Novom Beogradu, vodili smo sa desetak poena četiri i po minuta pre kraja, pa onda pali, tako da je Šolman šutem o tablu dao poslednji koš. Celu sezonu vodiš i na kraju jedna lopta odredi sudbinu sezone.

Narednog leta ponavljano je kako ima boga, makar bio ko zrno kafe.

- Tad se videlo da se u sporta sve vraća ako se ne predaš i ne odustaneš. U istoj dvorani, dakle na Novom Beogradu, osvojili smo prvu titulu. Mirza je pogodio iz kornera. Tri dana pre tog meča izgubili smo u Banjaluci finale Kupa Radivoja Koraća posle dva produžetka. Jugoplastika je u to vreme bila jaka kao i Bosna.

Te godine s „plavima" ste u Manili postali prvaci sveta. Kakav je osećaj kad mladić od 22 godine ima svet pod nogama?

- Iskreno, tada čovek nije svestan kakvu je stvar uradio. Kasnije počne da se vraća film i vidiš dimenzije tog uspeha. Na Filipinima smo imali devet od devet. Jako čudan sistem je bio na prvenstvu: prvo smo dobili Rusiju, a posle smo morali da igramo još jednu utakmicu kao majstoricu. I opet smo ih dobili, ali tad u produžetku. Sećam se dobro momenta kad je Tkačenko na meni napravio peti faul, i to na podbacivanju lopte. Tarner je svirao. Da je ostao taj gorostas, ko zna šta bi bilo na kraju. Bio je jak kao zver, a 225 centimetara visok sa 140 kila. Ja klinac od 22 godine, pedalj niži i 30 kilograma lakši. A bio je tu i Belostenji sa 215 centimetara. Generalno, imao sam sreću da uđem u tu petorku, a tu u bili i Ćosić, Žižić i Jerkov. Praja je bio najbolji strelaca i igrač tog Mundobasketa.

Svako veče pred utakmicu na Filipinima imali ste jednog posetioca u sobi. Zašto je dolazio Zoran Slavnić?

- Na tom Mundobasketu bio sam treći strelac reprezentacije, iza Praje i Kiće. Tako, odigram stvarno dobro protiv Kanade, ubacim 28 koševa. Predveče ulazi Moka i kaže: „Mali, dobar, dobar si bio, ali sutra ću te videti." Mnogo lopti mi je slao na terenu, doduše ne samo on. Gurao me je, čak i kad je predvodio loptu, voleo je da je meni baci. Ali koliko god ja koševa ubacio, ritual pred mečeve sve do finala nije se menjao. Stalno nove i sve veće obaveze mi je zadavao. Ostalo mi je u ušima ono da sam odličan, ali da će me on sutra videti. Namazan je bio, ali sve je to meni donosilo ogromnu motivaciju. I to u takvom društvu.

U pokoravanju košarkaške planete naredni izazov su bile Olimpijske igre u Moskvi.

- To je već bila mašina u kojoj je sve funkcionisalo. Žao mi je što smo na narednim Olimpijskim igrama, 1984. u Los Anđelesu, izgubili od Španije. Nismo se zbog toga susreli sa Sjedinjenim Državama, a bio je to tim koji je predvodio Majkl Džordan i koji je posle Igara kompletan otišao u NBA.

Koja je najbolja jugoslovenska petorka s kojom ste igrali?

- Težak je to zadatak. Moja karijera je upletena u tri generacije i kako sad da izaberem jednu petorku?

Recimo, medijski da izvučemo parametre - dužina zajedničkog igranja i esnafska pripadnost. Dakle, Delibašić, Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Radovanović?

- A Moka? Teško je bilo koga izdvojiti iz te trojke Kića, Mirza ili Moka. I na ostalim pozicijama je slično. Mnogo jaka je košarka bila tada. Pa, taj Branko Skroče je imao prosek od 37 poena u ligi, a u reprezentaciji je najčešće sedeo na klupi ili nije bio pozivan. Imaš i Paspalja i Đorđevića, a imao sam ludu sreću da igram protiv Rate Tvrdića, Ducija Simonovića, Đerđe, Basina. Posle toga sam ušao u generaciju gde su Kića, Praja, Moka, Ćosa, Varaja... Poslednjih godina karijere igrao sam s Rađom, Kukočem, Saletom Đorđevićem, Divcem. Odigrao sam 235 utakmica za reprezentaciju i postigao nešto više od dve hiljade koševa, a za Bosnu 500 utakmica i prebacio 10.000 poena. Koliko je velikih zvezda tu prodefilovalo i kako izabrati pet a da ne ogrešiš dušu.

Igrali ste dve utakmice za reprezentaciju Evrope?

- Bilo je to 1979. u Čehoslovačkoj. Jednu utakmicu je vodio Sandro Gamba, a drugu Aleksandar Nikolić, ili kako smo ga svi zvali - Profesor. Igre na tim utakmicama su veliko priznanje, nagrada i podstrek. Sve sami asovi. A ti u takvom društvu.

Naša škola košarke bila je dominantna u Evropi tako da je već tada počela da važi dobitna formula: ako hoćeš trofej, angažuj YU trenera i YU igrače.

- Velika trenerska imena ugrađivala su svoja znanja, veštine, energiju u stvaranje i afirmaciju posebnog košarkaškog stila koji nije bio baziran na atleticizmu ili fizikaliji, nego na inteligenciji i imaginaciji. Pomenuću samo Acu Nikolića, Žeravicu, Tanjevića, Pivu i Dudu Ivkovića, Novosela, Skansija Ćosića, Lečića, Maljkovića i biće jasno kakav je to stručni potencija i od koga je evropska košarka imala mnogo koristi u svom progresu. Oni su stvarali velike igrače. Pamtim, Aca Nikolić crta 10 akcija za 30 sekundi, a mi već u drugoj sekundi završimo napad. Svako je mogao da stavi loptu u koš!

Boža Maljković jeste čovek košarke, ali njegovim imenovanjem za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije na dobitku će biti naš kompletan sport.

Imali ste ponude od klubova koji su predstavljali brend u Evropi, a ipak ste se odlučili za Pariz. Zašto?

- Kića je kriv! Bio sam u Trstu pet dana na probi, na medicinskim generalkama. Sve sam, naravno, prošao i ostalo je samo da sutradan definišemo uslove kad oko podneva zove Kića i kaže: „Došao sam u Pariz, igram, pa ako hoćeš, dođi." Nije mi rekao ništa drugo, ni uslove, odgovorio sam: „Dolazim." Bilo je lepo u Parizu. Stanovali smo kod Parka prinčeva. Kića na četvrtom, ja na petom spratu, i uživali smo u košarci, u igri, zabavi, druženju. Pariz volim jer nam je tu rođen sin Stefan. Kića je na kraju te sezone otišao, a ja sam ostao još dve godine.

Onda je usledio poziv drugog dela čuvenog tandema Kića - Praja?

- Spremao sam se da odem u Badalonu, ali Dalipagić se javio iz Venecije. Kako se kaže, još jedan poziv koji je promenio sve. Praja je izvanredan i čovek i igrač. Imali smo priliku da se družimo dve godine. Odlično organizovan klub, vežeš se za ljude i grad. U Veneciji sam imao 24 poena po utakmici i 16 skokova i ne možeš da budeš prvi skakač. Takva je konkurencija bila. U Veneciji sam dobio Zlatnog lava, priznanje koje se dodeljuje najboljem sportisti grada. Od puno toga lepog što mi se dogodilo u Veneciji, svakako na prvom mestu jeste rođenje moje ćerke Sare.

A kako je izgledao rat s Dinom Meneginom?

- Nije bilo rata, jeste borbe, i to velike borbe. Poštovao me je. U Italiji sam igrao četiri godine i nikada nisam imao nijedan problem s njim. Jeste, bio je borben i oštar, ali korektan, bez nekih podvala. Uvek je bio košarkaški gospodin. Vodio sam velike duele i s Miškinom i Belostenjijem i brojnim drugim džinovima, ali svemu tome sam prilazio kao normalnom izazovu s kojim čovek mora da se suoči u karijeri. Mlad sam uleteo u sve to i nikada se nikoga nisam plašio. Naprotiv, uživao sam, bio sam jako srećan što sam u poziciji da se nadigravam s majstorima igre pod obručima.

Ko je od jugoslovenskih centara bio najteži za čuvanje?

- Vinko Jelovac. Ogromna kilaža, dobra ruka, i kad se uvuče dole u reket, ne možeš mu ništa.

Da li ste nekad mogli poverovati da ćete Sarajevo, koje vas je slavilo i nosilo na ramenima nakon titule evropskog šampiona posle pobede nad Emersonom, te titula državnog prvaka i brojnih medalja koje ste donosili posle akcija s reprezentacijom, napustiti na takav način?

- Nikada. Ni u najgorem snu. U mom ulazu su živeli i Srbi i Hrvat i Musliman. Bili smo ko raja. Po povratku iz Italije, ušao sam u stomatologiju, pokrenuo protetiku i oralnu hirurgiju u naselju Ciglane. Žena je držala butik. Bili smo na novom početku. Kad se senka rata nadvila nad šeher, prvo sam izveo ženu i decu na Romaniju. Vratio sam se u grad i odande nisam mogao da izađem tri dana.

Kako je došlo do angažmana u FMP-u?

- I tu je Kića kumovao. Pričao je s Nebojšom (Čović, prim. a.) i predložio da ja malo radim sa igračima kao pomoćnik Milatoviću. I Moma je bio za varijantu da ja dođem. Bila je to sezona 1996/97. Osvojili smo Kup u Nišu pobedivši jak Partizan. Muta je bio trener, vodili smo sa 20 razlike, na kraju su uspeli da smanje na desetak poena. Onda su mi predložili iz FMP-a da budem sportski direktor, a do tada sam radio volonterski. I Nebojša i ja imali smo istu viziju i cilj da tim očistimo od starijih igrača i da totalno promenimo filozofiju kluba. Akcenat je stavljen na dovođenju mladih i talentovanih košarkaša i izgradnju sopstvene baze, što je mnogo isplativije. Svi su mislili da ćemo ispasti. Nije se to, naravno, dogodilo, a mi smo pravili dobre i perspektivne timove.

U tih 14 godina sa Železnikom stekli ste i uvek pojačavali reputaciju vrsnog skauta. Kako ste prepoznavali talente?

- Nije lagano naći dobrog igrača. Imali smo dobre trenere koje smo slali na kampove i turnire mlađih kategorija. Bitno je da vidiš motoriku deteta i uveriš se da nije mekan. Kad biraš plejmejkera, moraš da otvoriš četvore oči jer on ne samo da mora da bude dobro građen nego i da ima glavu. Zajednički smo ih dovodili, ali bitno je da sam imao Nebojšinu podršku. Pročuli smo se kao fabrika talenata. Dugačak je spisak košarkaša koji su tu afirmisani, od Aškrabića, Raduljice, Vese Petrovića, Nikolića, Milojevića. I Teodosić je došao iz Valjeva kao klinac.

S FMP-om ste osvojili dve titule u Regionalnoj košarkaškoj ligi (2004. i 2006. godine), kao i četiri trofeja pobednika Kupa.

- Siguran sam da su nam uzeli tri prvenstva. I Zvezda i Partizan. Tako je to onda išlo. Morao si u tom vremenu da budeš 15-20 koševa bolji da bi pobedio makar s pet razlike.

Doživeli ste puno lepih trenutaka s klubom iz Železnika. Jedno gostovanje u Sarajevu i stojaće ovacije u „Skenderiji" su jednaki kao podizanje trofeja.

- Uvek sam dobro dočekivan u Sarajevu. Ipak, nisam očekivao posle svih tih ratnih dešavanja i svega što je posle bilo da ću doživeti tako nešto. Bila je puna dvorana, kad sam ušao, ljudi su ustali i prolomio se aplauz, koji je, kako su sarajevski mediji izmerili, trajao tri minuta. Sin Stefan, koji je bio sa mnom, rekao je: „Nisam znao ko si dok nisam video večeras." On je bio klinac dok sam ja igrao. Takođe, kad smo igrali fajnal for u Sarajevu za Uskrs, samo su nama u hotelu doneli ofarbana jaja, a bili su tu i Zvezda i Partizan i Vojvodina.

Doveli ste Dejana Radonjića u FMP 1997. godine. Da li se tada u njegovoj igri moglo videti ono što će ga dve decenije kasnije učiniti jednim od najboljih evropskih stručnjaka?

- Dejan je tada igrao u Lovćenu. Želeli smo Nebojša i ja da sve oko njegovog angažovanja završimo pre kraja sezone, pa smo dogovorili sastanak u jednoj piceriji u Budvi. U potpunoj tajnosti. Nebojša je završio sve s klubom, papire i obeštećenje, i dobili smo Deja. On se te sezone nametnuo kao lider Cetinjana. Uvek je vukao kompletnu ekipu. Videlo se da ima petlju, nije se bojao, mada nije bio neke jake građe. Imao je glavu i dobru ruku. Voleo je da preuzme odgovornost. Tome je ostao dosledan. Ima žicu za trenera, i to ne običnog, nego vrhunskog.

Još jedno nekadašnje ime iz Železnika ubire lovorike - Dejan Milojević, aktuelni trener Mega Leksa.

- Kad je došao kod nas, imao je problema s kolenima, toliko izražene da je jedan lekar gledajući snimke rekao da ne može da se bavi košarkom. Ali Deki je momčina. On, Aškrabić i Nikolić su pravi lideri, suvo zlato ekipe. Znalo se u svlačionici šta ko radi. Nije se smelo odstupati od dogovorenih i zacrtanih stvari. Nije bilo lako osvojiti trofeje u konkurenciji s Partizanom, Zvezdom, Vršcem i ostalima. Četiri finala Kupa nije malo za ekipu koja je izrasla iz predgrađa, od Beton lige do finala ULEB-a, gde smo daleko poznatijim i finansijski moćnijim klubovima držali lekcije. Što klinci sad kažu, šamarali smo sve.

Regionalna liga - da ili ne?

- Više sam za domaću ligu, pod uslovom da lokalne samouprave stanu iza klubova! Ali kakva je sada srpska liga, NLB liga je bolje rešenje, bez obzira na visoku cenu koju plaćamo. Jednoj Zvezdi odgovara da ide u Kruševac, Kraljevo ili Užice, nije bitno gde, jer je puna dvorana, ali kad ti klubovi dođu u Beograd, gleda ih stotinak ljudi. Moraju gradovi učiniti napor kako bismo imali 10 dobrih timova, a ne da imamo dva-tri kluba. Rivalstvo, zanimljiv i izjednačen šampionat dovešće do rasta posete, s njom će doći sponzori, a u krajnjoj instanci, ući će više para u klubove i porašće kvalitet igre.

Koncept Evrolige koji je startovao ove sezone za mnoge je uvod u zatvoreno takmičenje. Da li Vi delite to mišljenje?

- Ovo je pakleni ritam. To je kao NBA! Evropa ide u tom pravcu. Budžet se pravi tako da dvorana s manje od 20.000 sedišta mora biti 75 odsto popunjena, mora se znati visina transfera, nema više: potpišeš igrača i trenera a ne isplatiš ih. To se deponuje. Sve se to komercijalizuje i pravno utemeljuje do poslednjeg detalja. Sad treba izdržati tu konkurenciju i pitanja koliko će biti klubova iz Španije, Turske, Rusije koji mnogo ulažu u košarku. Ovde se, budimo iskreni, životari. I Zvezda i Partizan kukaju nad otvorenim budžetom, a zamislite kako je tek onima u unutrašnjosti, u Nišu, Kraljevu, Čačku, Valjevu...

Zvezda ispisuje spektakularnu sezonu.

- Na pragu je top 8 i iskreno se nadam da će ući u plej-of. Serijom podviga je to zaslužila. Biće jako nezgodan meč s Bambergom. Ali kad se zna koliki je ulog, mora se dati sto odsto, a ne izgoreti u prevelikoj želji. Radonjić je pokazao da zna to da kanališe. Inače, kad je reč o takmičenjima, možda bi trebalo pronaći neki drugi sistem s NLB ligom kako bi igrači dobili veći prostor za osveženje i nadgradnju. Ekipa mora biti formirana da bi se suprotstavila Evropi. S našim budžetima na mađioničarski način uspevamo da se nosimo s tim klubovima u ritmu koji je ravan onom u NBA.

Zašto ste odbili poziv da kao igrač odete u SAD?

- Knego i ja trebalo je da idemo na koledž u Ameriku. Krešo Ćosić nas je molio da odemo, ali ja nisam prihvatio. Koledž iz Jute je bio u pitanju. Nisam otišao jer sam prepoznao da mi je bolji razvojni put kroz reprezentaciju i Evropu. I nisam pogrešio.

Kad smo Dejana Radonjića, pre 20 godina, doveli iz Lovćena u FMP, videli smo da ima mentalitet lidera koji vuče ekipu. Bilo je jasno da ima žicu za trenera, i to ne običnog, nego vrhunskog, što sada sa Zvezdom i potvrđuje.

Da li je bolje za naše talentovane košarkaše da odigraju nekoliko sezona u Evroligi ili da direktno odlete u najjaču ligu na svetu, kao što je uradio megatalenat Nikola Jokić?

- Jokara je po svemu fenomen! Brz je i kreativan, što se retko viđa, nešto slično kao Teodosić. Ima lucidnost u asistencijama, kretnje, meku ruku... To je Jokić koji je već upisao tripl-dabl i dao 40 poena za Denver protiv Njujork Niksa u „Medison skver gardenu". Ipak, više sam za ovu prvu soluciju, ali da talenti ne idu premladi ni u Evropu. Neka ih prvo ovde, neka osete pripadnost klubu i reprezentaciji. Ima vremena za sve. Mi smo odlazili sa 26 godina, takvi su bili uslovi, pa smo opet uspevali sve: i da igramo za jake klubove, i za reprezentaciju, i da osvajamo svetska i evropska prvenstva i Olimpijske igre.

Na koga podseća Jokić?

- On je original Nikola Jokić! Ozbiljno. Ne mogu da ga definišem poređenjem s jednim igračem. Ima ideje kao Ćosić, ima ruku, dribla kao bek, malo je drugačiji od Ćose, lucidniji je. Ipak je više spoljni igrač nego rvač dole u reketu, može da igra tri, četiri i pet. Ne bih mogao ni sa kim da ga uporedim, Jokić je stvarno original svoj!

Kuzmić je napravio sjajnu sezonu. Šta se s njim desilo?

- Ognjen je napravio fenomenalnu stvar što je došao u Zvezdu. Da je u bilo kom drugom evropskom timu, ne bi imao tu minutažu i taj prostor da napreduje. Da sam na njegovom mestu, igrao bih i za upola manji ugovor ovde. On je pogrešio što je otišao u Panatinaikos. Preležao je godinu dana bez razloga. Bolje da je tražio neki klub i za manji novac, ali da je igrao. Sad pored svega što je ove sezone napravio, trebalo bi makar još godinu dana da ostane u Crvenoj zvezdi. Ne sme igrač da bude alav, otvori ti se sve i ti bi odmah da ideš. Polako. Kuzmić treba još da radi kako bi se kompletirao, fale mu neki elementi u nadgradnji.

A Bobi Marjanović?

- Marjanović je napravio dobru stvar što je otišao u NBA. Ovo je njemu bila životna šansa da materijalizuje ono što je uložio. Sigurno je bolje prošao nego da je u toj fazi svoje karijere otišao u Barselonu ili Real, gde je dosta paklen ritam. Uostalom, samo neka da bog pa da ga zdravlje posluži, uvek može da završi karijeru u Evropi.

Raduljica je upao u još jednu turbulentnu etapu karijere. Da li je u pitanju manjak motiva ili je Armani za njega loš izbor?

- Raduljica baš oscilira ove godine. On je ekstra talenat. Malo je danas takvih igrača u evropskoj košarci na njegovoj poziciji, ali nešto nedostaje da eksplodira. Trebalo bi, možda, kod njega probuditi inat, a kad on zagrize, sve pokida oko sebe!

Ove godine je Evrobasket. Srbija ima visinu za medalju. Da li se slažete s ocenom da malo koja evropska reprezentacija ima takav fond igrača?

- Možemo da imamo reprezentaciju koja ozbiljno računa na medalju. Dosta je bilo onoga: idemo da se kvalifikujemo ili da prođemo do ovog ili onog kruga. Pred Rio je napravljena dobra stvar, što je uz svesrdnu pomoć države, u Beogradu organizovan kvalifikacioni olimpijski turnir. Pitanje je šta bi bilo da smo negde drugo igrali i bili u drugačijem kvalifikacionom sistemu i ritmu. To ulaganje momci su vratili osvajanjem srebrne olimpijske medalje. Vredelo je.

Pokret za žensku košarku Marine Maljković na pravi način pokazuje kako mlade snage mogu da se dovedu pod obruče.

- Takmičarski gledano, Marina Maljković je napravila fenomenalan rezultat. Skidam joj kapu. Evropske šampionke, trećeplasirane na Olimpijskim igrama u Riju, i sve to sa igračicama koje su igrale ligu koja samo što se nije ugasila. Marina je sjajan trener, motivator, jaka ličnost koja je sve kockice igre lepo posložila. Treba poštovati njenu želju da se povuče, ali ona je uvek tu. Taj njen pokret za žensku košarku i besplatne škole su budućnost ove igre na ovim prostorima. E, sad Stevana Karadžića očekuje težak zadatak. Odlaze neke igračice, druge su pri kraju karijere, ali ne može odmah od njega da se traži rezultat. Pustimo Karadžića četiri godine da radi pa onda donosimo sud o njegovom angažmanu.

Šta čeka Predraga Danilovića na mestu predsednika Košarkaškog saveza Srbije?

- Sale je izvanredno rešenje. On ima deceniju i po uspeha s Partizanom. Pravili su čuda u Evropi. A on se najmanje javljao u Partizanu, a iza svega je stajao i za sve preuzimao odgovornost. Čovek ima ime u evropskoj i svetskoj košarci, kao i širok krug poznanstava. Siguran sam da neće razlikovati ni Crvenu zvezdu i Partizan. Vidim da su svi klubovi na kraju stali uz njega, a ima podršku i državnih institucija.

Uskoro bi srpska košarka trebalo da dobije još jedno priznanje. Boža Maljković postaje predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

- Boža će raditi u interesu celokupnog sporta. Nama jeste drago što je on čovek košarke, ali svi će biti na dobitku njegovim imenovanjem. Nakon odlaska Vlade Divca, on je pravo rešenje. Nisam video nijedno drugo ime koje može da mu parira. Čovek poliglota, s jakim vezama, zna kako funkcioniše sport u najrazvijenijim zemljama Evrope i sveta. Jako je dobro što će Božidar Maljković doći na čelo OKS-a.