ISKRENO, REAL JE ZASLUŽIO TITULU

Na parketu je ljut i oštar. Zna da zagrmi da ga pola tribina čuje. Ne štedi svoje znanje i energiju. Od igrača uvek traži maksimum. I u tome uglavnom uspeva. Van parketa je tih i jednostavan. Dostojanstven i human. Njegova vodilja je ono što ga je otac naučio još kad je bio mlad, da treba da poštuje svakoga ako misli da bude poštovan. Tako se i ponaša, kaže, i tako će se uvek ponašati. Očeva poruka je važnija od karijere. Željko Obradović - ponos nacije i najbolji reprezent srpske košarke

Dogovor je bio da obavimo razgovor u ponedeljak ujutro, odmah posle fajnal fora, ali se ekspedicija vicešampiona Evrope već oko podneva uputila ka Istanbulu. Čim su sleteli, pozvao me je sa aerodroma: „Izvinite što nisam mogao da ispoštujem dogovor da se vidimo u Beogradu. Ako nije problem, možemo da razgovaramo i telefonom“, kazao je Željko Obradović novinaru „Ekspresa“. Naravno, rekao sam iznenađen pozivom. Već sam bio zaboravio na intervju, misleći da je Žoc premoren, da je imao bezbroj drugih neodložnih obaveza, da nije raspoložen za razgovor s novinarima... Ali prevideo sam jednu stvar, mnogo važnu, da sam imao dogovor s vrhunskim profesionalcem i ljudskom veličinom, kod koga svaka reč mora da se poštuje. On ne zna drugačije. Da nije tako, ne bi bio devetostruki prvak Evrope, 15 puta nacionalni prvak, osvajač evropskog i svetskog zlata, srebra sa Olimpijade...

Košarka je i posao i velika ljubav, ali za osećaj sreće i zadovoljstva životom potrebno je da se i neke druge kockice slože. Željko tu nema dilemu:

- Porodica pod broj jedan i, naravno, prijatelji i kumovi, kojih imam veliki broj, najbitniji su u mom životu. Jedini problem je što za njih nemam dovoljno vremena jer već dvadeset i pet godina živim u inostranstvu. Kad god dođem u Beograd ili Čačak, dru­žimo se, viđamo se, tako da je to ono što me najviše čini zadovoljnim, srećnim i ponosnim - nagla­šava Obradović.

Dok razgovarate s najtrofejnijim evropskim košarkaškim trenerom na momente stičete utisak da ne voli mnogo da priča o košarci. Iako je škrt na jakim rečima, svaki njegov odgovor ima pozitivnu poruku. Ne želi nikoga posebno da istakne, a ni da pokudi. Nije imao reči kritike ni za par ključnih igrača Fenera koji su finale protiv Reala odigrali ispod svakog nivoa. Kada je, pre tri godine, postao trener Fenerbahčea, Istanbul je u pravom smislu postao grad košarke. Od njega se očekuju vrhunski rezultati i u tome ima ogromnu podr­ šku i navijača i predsednika kluba Aziza Jildirima. Kolege treneri za Obradovića kažu da svoje ratove na košarkaškom parketu vodi do perfekcije.

Jedan prst na Vašim rukama ostaće, nažalost, bar još godinu dana bez prstena. Da li Vam to smeta?

- Ha, ha... Uopšte ne razmi­šljam na taj način. Ja sam vrlo srećan čovek što mogu da se bavim poslom koji mnogo volim, što ujutru, kad se probudim, odem u salu da se vidim sa svojim pomoćnicima da porazgovaramo i planiramo ono što je ispred nas, a to je pre svega trening, a onda posle toga utakmica, što uživam u svakom trenutku, a sve ostalo je posledica upravo tog rada i tog zadovoljstva koje osećam radeći svoj posao. Trofeji su nešto za šta probamo da se spremimo i hvala bogu da ih je bilo toliko u mojoj karijeri pa uopšte ne razmišljam na tu temu, verujte mi.

Kad pričamo o fajnal foru, da li ste u nekom trenutku osetili da će Fenerbahče izgubiti od Reala? Na primer kada ste, na 80 sekundi pre kraja, gubili sa devet razlike.

- Taj trenutak nikada ne postoji. Kada bi postojao taj trenutak, ja ne bih sedeo na klupi. Nikada ne razmišljam na taj na­ čin da je gotovo i da će druga ekipa pobediti, nego radim i borim se do kraja. Tako smo vaspitavani i tako vaspitavamo igrače, da odustajanja nema i da moraš da se boriš do poslednje sekunde. To je oduvek bilo i biće uvek. Real je zaslužio titulu, a Luka Don­čić podseća na Dražena Petrovi­ća. Iako je mlad, veoma je pametan igrač.

Često ističete da ste kao trener mnogo naučili od samih ko­šarkaša koje ste trenirali. Od koga ste i šta najviše naučili?

- Pa, igrači uvek rade neke stvari na treningu koje veoma dobro posluže trenerima kao ideje. Znači, treba ih gledati, treba ih pratiti jer oni imaju tu intuiciju, koja je, naravno, prisutna kod svakog igrača, pogotovo kod najvećih, tako da sam ja uvek kroz treninge pokušavao da gledam njih i da sagledam šta je to najbolje što bismo mogli da primenimo u igri našeg tima. Mislim da kvalitet svakog igrača dovodi do toga da se na kraju ostvare neke stvari što se tiče taktike, igre u napadu i u odbrani. Mnogo vrhunskih igrača sam trenirao za ovih 26 godina i ne bih želeo nikoga posebno da izdvojim. Ono što je meni drago to je što sam sa svima imao dobru saradnju i što sam s mnogima od njih i dan-danas prijatelj.

Imate košarku u malom prstu, osvojili ste bezbroj odlič­ ja i kao trener i kao igrač. Da li postoji nešto u svetu košarke što još niste savladali?

- Pa ja se nadam da ću imati prilike i dalje da se usavršavam i da učim zato što mislim da je svaki dan prilika za čoveka da uči i da, naravno, shvati da učenju nema kraja, da je to nešto što nema granica. Znači, svaki dan je neka nova prilika da se razvijaš i da budeš bolji.

Opširniji intervju sa našim proslavljenim košarkaškim trenerom Željkom Obradovićem pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima