ISKUŠAVANJE ĐAVOLA

Srpska košarka danas je svedena na realnost, to je sport radi sporta. Nema klubova, nema lige, ozbiljnih sponzora, ubijeni su emocija, kvalitet, znanje, patriotizam, dobra ideja... Košarka u Srbiji više nije igra, sada je samo posao. Ne može ženska košarka, i ne samo ženska, da napreduje ukoliko je bez perspektive, ostvarivih programa razvoja, a jeste jer je malo klubova, trenera, disciplinovanog rada...

Možda će ovih dana neko od košarkaških fanatika u Srbiji zavapiti da ovo što se danas događa ne valja, ne sluti na dobro. Prokleta statistika, obojena bestidnom iskrenošću, ne samo da potvrđuje izgovoreno već i konstatuje da je u prvih devet meseci 2018. srpska košarka, bar na osnovu onoga što se vidi u ogledalu rezultata, na neželjenoj i neplaniranoj silaznoj putanji.

- Priznajem da ovo nije košarka koja odgovara mom senzibilitetu ili košarkaškoj emociji. Ovo je nešto novo u gotovo svim segmentima, nešto mimo mog košarkaškog ukusa - kazuje bez grama suzdržanosti i namere da bilo čiji rad omalovažava bivši as Dragan Kapičić.

U istoj sezoni, uslovno, manje od očekivanog ostvarile su reprezentacije jednako koliko i klubovi. Da li je moralo da bude tako i šta je to što u ovom času najviše brine i boli, uz dodatno pitanje da li će ovo što se danas događa jednog dana biti zapravo samo sećanje na ružnu prošlost...
- To je naša realnost. Upravo zbog toga, a posle svega, u ovom času voleo bih da pročitam i neki tekst koji nije realan - poželeo je Vladimir Kuzmanović, nekadašnji košarkaški as.

Ovo danas je, u najmanju ruku, zabrinjavajuće. Zato analitički tekstovi o trenutnom stanju u srpskom basketu ne prijaju onima koji basket vole i za basket žive. Naklonjeni reprezentativnoj košarci, za početak, upiru prstom na činjenicu da se ženska reprezentacija, koja je s Marinom Maljković pre koju godinu doživela blistavu renesansu, ponovo utopila u (ispod)prosečnu evropsku priču, uz bolno saznanje da se nije kvalifikovala na SP koje je letos igrano u Španiji. Istina, Marina M. se u međuvremenu vratila na kormilo izabranog srpskog tima, ali još niko pouzdano ne zna da li će u ponovljenoj priči imati snage i znanja da posrnulu ćerku velike srpske košarkaške porodice skrene s puta ka gubilištu u neku od luka sigurnije budućnosti.

Neki, opet, idu toliko daleko da se glasno pitaju nije li sve ovo, dakle ne samo ono što se događa u košarci i ne samo sa ženskom reprezentacijom, neka vrsta iskušavanja đavola, koji Srbima u jednom od omiljenih sportova preuzima primat od anđela igre...

- Ovo je vreme sporta radi sporta - kazuje Kapičić. - Nema klubova, nema lige, ozbiljnih sponzora, ubijeni su emocija, kvalitet, znanje, patriotizam, dobra ideja... Košarka u Srbiji više nije igra, sada je samo posao. Ne može ženska košarka, i ne samo ženska, da napreduje ukoliko je bez perspektive, ostvarivih programa razvoja, a jeste jer je malo klubova, trenera, disciplinovanog rada...

Ni muška selekcija, ona koja se u granicama Srbije voli do bola, ne korača sigurno kroz besmislene kvalifikacije za predstojeći planetarni šampionat.

- Kvalifikacije za SP su besmislene jer najbolji igrači, zarad pogubnog rata FIBA s najelitnijim evropskim takmičenjem klubova, nisu u mogućnosti da igraju za reprezentaciju, odnosno nisu tamo gde bi po logici stvari trebalo da budu - kaže Vladimir Kuzmanović.

Sve ovo što se događa u evropskoj i našoj košarci, koja je u tom paketu, produkt je nekih nerešenih pitanja na globalnom košarkaškom nebu zarad kojih Kapičić kazuje:

- Ovo što poslednjih godina rade FIBA i ULEB je i bukvalno udarac za košarkaške zemlje koje u mnogo čemu imaju limit. A Srbija je, na našu žalost, među njima.

Srbija je trenutno treća u kvalifikacionoj grupi, dakle na poziciji koja uprkos svemu vodi na SP, uz napomenu da se do kraja igraju još četiri utakmice i da se redosled može promeniti. Optimizam se podgreva na slaboj vatri da „orlovi" u ovom času, a pred novembarske odlučujuće okršaje, imaju dve pobede više od konkurenata. Taj podatak je veoma bitan jer je u toj priči i Izrael, koji bi izabranici Saše Đorđevića trebalo da pobede bar dva puta - prvo u Tel Avivu (29. novembar), a zatim i negde u Srbiji (24. februar). Da momci to silno žele iako nisu sigurni da to mogu, jednako kao ni stručni štab koji još ne zna koje će igrače imati na raspolaganju, potvrđuje na neki način i skorašnja izjava dvojice srpskih reprezentativca koji trenutno nose dres minhenskog Bajerna.
- Dan pre utakmice Izrael-Srbija, Bajern igra meč Liga Evrope s Makabijem u Tel Avivu.

Pokušaćemo da izboksujemo dozvolu da dan duže ostanemo u Izraelu i odigramo za našu reprezentaciju tu vrlo bitnu utakmicu - kažu uglas Jović i Lučić.

Baš na ovom primeru se vidi sva besmislenost tog novog formata kvalifikacija jer se mečevi Evrolige i kvalifikacije za SP igraju istog četvrtka i petka. S obzirom na to da Srbija već 3. decembra dočekuje Grčku, teško je poverovati da će Bajern, i ne samo Bajern, pristati da dva njegova bitna igrača odigraju tri utakmice za četiri ili pet dana. O igračima iz NBA bolje je i ne govoriti. Mogućnost da u istoj petorci na velikom takmičenju zaigraju Marjanović, Jokić, Bjelica, Bogdanović i Teodosić definitivno je samo san srpskog selektora, ali i cele košarkaške Srbije.
- Nije ni bitno da li ćemo se plasirati na ovo ili ono takmičenje koliko je važno šta iza svega ovoga ostaje. Strašna je istina da je nama Bogdan Bogdanović sa 26 godina najmlađi reprezentativac. Gde su naslednici? Ovu i ovakvu košarku kakvu danas imamo nisu projektovali oni koji su je u Srbiji stvarali. Mi smo očigledno zaboravili da pravimo igrače - kategoričan je Boško Đokić.

I pored činjenice da sve ovo nema veze sa košarkom i sportom u globalu, ništa se ne menja. Definitivno košarkaši, i ne samo srpski, jesu između dve vatre. Na jednoj strani je klub koji nije srećan da usred sezone i takmičarskih utakmica ostane bez igrača u čiji ugovor je uložio novac, a na drugoj je ono igračko htenje obojeno nacionalnim nabojem da se obuče dres s najdražim grbom i s reprezentacijom izbori mesto na najvećim takmičenjima.

- Šta je tu je, treba u najboljem mogućem sastavu da odigramo preostale utakmice i da probamo da obezbedimo plasman. Verujem da je to moguće - ponovio je ne jednom od početka ciklusa kvalifikacija Jovica Antonić, trener srpske reprezentacije.

Očigledno je da danas nije lako biti selektor. U nekim prošlim, a ne tako dalekim vremenima stajalo se u redu pred vratima reprezentacije. I dok su se nekada lile suze što nisi među izabranima, danas pljušte otkazi iz ovih ili onih, opravdanih ili neopravdanih razloga. Sve to onda na neki način i nije, a i neće biti fer prema onima koji su od prvog dana kvalifikacija uz reprezentaciju, a sasvim je moguće da se i pored toga neće naći na konačnom spisku selektora za šampionat sveta, što opet nije ništa drugo nego loš proizvod onoga što je FIBA „prozor" u svoj svojoj nemuštoj genijalnosti doneo evropskoj košarci.

- Reprezentacija poslednja umire. Uvek će biti nekih 12 igrača koji igraju tamo negde po svetu i koji imaju srpski pasoš. Ali to nije i ne sme da bude budućnost srpske košarke - kazuje Boško Đokić, stručnjak, koji je, stvarajući igrače kroz karijeru, radio i u malim i u velikim srpskim klubovima.

I srpski klubovi su pali na ispitu. I u Evropi i u regionu. Prvo zato što je izgubljeno ono jedno jedino i teško stečeno mesto u Evroligi, zatim što je posle dužeg vremena Srbija ostala bez šampiona u ABA ligi, kao i što se nijedan srpski klub kroz ABA 2 ligu nije plasirao u viši rang.
- Dugoročno gledano, ispadanje iz Evrolige i nije tako strašno. Zvezda je to mesto izgubila, ali to isto mesto, u toj istoj Evroligi, Zvezda će vratiti Srbiji. Godinu pred nama iskoristićemo maksimalno kako bismo narednu sezonu dočekali i finansijski i organizaciono neuporedivo stabilniji kao klub - kaže Nebojša Čović, prvi čovek crveno-belih.

Čović naglašava i to da velika Zvezda neće u evropskim razmerama biti velika ukoliko iza projekta uz Zvezdu ne stane i država.

- Mi nismo fudbalski klub. Oni su u Ligi Evrope za nerešen rezultat zaradili 900.000 evra, dok je naša ukupna zarada u Evroligi za sezonu 37.000 evra. Da li onda uopšte postoji pravo na poređenje - pita se glasno Nebojša Čović, uz konstataciju da Zvezda bez pomoći države ne može biti velika evropska ekipa, kao i poruku „da ne brinu oni koji prebrojavaju koliko Zvezda u ovom času ima stranaca u svojoj ekipi".

- Neka ti gledaju u svoje dvorište, i neka nas zaborave. Ne bi bilo zgodno da otvaramo temu koliko je velikih košarkaša stvoreno u redovima Crvene zvezde i šta je Zvezda značila i šta trenutno znači za srpsku košarku. Možda o tome neki drugi put. Do tada neka se zna da šest stranaca u timu Zvezde nije previše stranaca.
Oba srpska košarkaška velikana su odlično započela novi šampionat u ABA ligi. Partizan je nadigrao Cedevitu u Zagrebu, Zvezda još jednom za samo nekoliko dana Cibonu. Posle Laktaša i u Beogradu...

- Dobar je rezultat. Koliko je Zvezda dobro igrala, najbolje ilustruje izvinjenje navijačima njenog novog trenera Tomića. I Partizan, uprkos nekim dobrim stvarima, neće smeti sebi ubuduće da dozvoli da posle prednosti od 20 koševa dovede utakmicu u šokantnu završnicu - kažu oni koji se bolje razumeju u košarku.

Osim ABA lige, tu je i Evropa. Neće biti lako Zvezdi, ali ni Partizanu u Evrokupu. I to takmičenje, drugo po rangu u Evropi kad je u pitanju kvalitet, u mnogo čemu je moćno i sa bezbroj iskušenja. Uostalom, kao i svako drugo. Nosi u sebi i skrivene prepreke na koje možda do sada nismo obratili pažnju. Neki, ilustrujući izgovoreno, podsećaju na to kako je lane Zvezda (uz pristrasno suđenje) izgubila duele sa šampionsku titulu u ABA ligi...

- Simptomatično je iz više razloga što na fajnal foru u Beogradu, tim pre što je izostalo učešće nekog našeg tima, nisu bile delegirane srpske sudije. U prošlosti se tako nešto nije događalo, a zašto se sada dogodilo, odgovora nema - glasno razmišlja Boško Đokić, ukazujući možda i nesvesno da i u evropskim košarkaškim forumima naša pozicija nije više tako sjajna (i uticajna) kao što je bila nekada.

Međutim, ovaj dokazani stručnjak, čini se, najviše pati što ne postoji ona prava domaća liga.

- Uništena je. Slučajno ili namerno, najmanje je bitno. Danas nema ozbiljne košarke u Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu, i da ne nabrajam dalje. Podsetiću vas da su se najbolji srpski košarkaši rađali u malim sredinama. Uostalom, koliko je bitna nacionalna liga važna, neka kao dokaz posluži primer NBA. Amerikanci u svojoj nacionalnoj ligi imaju timove sa 650 fakulteta na kojima se igra više nego ozbiljna i, kako je oni zovu, razvojna košarka. Baš u tim timovima se stvaraju igrači za veliku košarkašku scenu, za NBA ekipe - kazuje Đokić.

Nekada su se u unutrašnjosti rađali budući asovi Partizana i Zvezde. Nekada. Baš zato Đokić i lamentira na temu srpskih trenera i kazuje kako zapravo i oni polako izumiru.

- Kad kadeti igraju kao prvi tim, taj trener ne zna ništa. A kad trener ne zna ništa... Ponavljam, bez jake i ozbiljne nacionalne lige neće biti ni ozbiljnih trenera. Uostalom, ko su naslednici onih koji su kao treneri od srpske košarke izgradili mit? Istina je bolna, ali je istina: Sale Đorđević nije postao trener u Srbiji. Nije to postao ni Saša Obradović, jednako kao ni Aleksandar Trifunović. Nije čak ni Aleksandar Đikić, iako je u svojoj zemlji kratko radio kao pomoćnik.

Đokić to nije izgovorio, ali nije naodmet podsetiti da ni Igor Kokoškov, stručnjak koji je pokorio Evropu sa reprezentacijom Slovenije, a istovremeno i prvi Srbin na kormilu jednog NBA kluba, takođe nije postao trener u svojoj domovini.

- Zakoračimo bez sujete u prošlost ukoliko hoćemo lepu košarkašku budućnost i nove pobede, medalje, sjajne igrače, vrhunske trenere... Ljudi moji, pa mi smo odustali od onoga što je najvrednije. Ilustracije radi podsetiću da danas španska Baskonija, dakle jedan od respektabilnih klubova na kontinentu, igra košarku koju je beogradski Radnički igrao 1973, kada je osvojio titulu prvaka Jugoslavije. Istu košarku ili, ako hoćete, isti model košarke. Model od kojeg smo mi odustali, ali su ga zato bez zadrške prihvatili Španci. I danas su oni, između ostalog, zato najbolji u Evropi.

Srbija je zaboravila na čaroliju basketa kojom su košarku oplemenili mangupi s Krsta, odnosno na petorku Jarić, Ivković, Damjanović, Ražnatović, Marović...

- Ništa se ne događa slučajno. Loši rezultati samo su potvrda da je uz šarenilo od površnosti, koja se uselila u naše klubove i dovela do gubljenja košarkaškog identiteta, sada stigla na naplatu i odavno prisutna stagnacija dobrih rezona. Kvalitet igre uz stvaranje autentičnih trenera i igrača podređen je drugim stvarima. Ova koktel košarka, kojom gospodari njegovo veličanstvo novac, nije srpski recept i njeno izvorno biće. Doživeli smo i tu nesreću da zbog pogrešnog puta kojim se išlo godinama sada imamo igrače kojima je pun džep košarke već sa 18 godina. A suština ove priče je da nama u Srbiji ne sme da bude dovoljan, a jeste, jedan Jokić u NBA klubu, nama ovde treba još pet Jokića. Tek tada će sutra biti isto kao što je bilo košarkaško juče - zaključuje Dragan Kapičić.

Nekad bilo, sad se prepričava

Jedan od pokazatelja kuda ide srpska košarka i koliko trenutno vredi na evropskoj klupskoj sceni može da bude i onaj koji kazuje da će Srbija u predstojećoj sezoni Evrolige biti predstavljena sa samo 11 internacionalaca. To su: Kuzmić (Real), Milutinov (Olimpijakos), Marković (Himki), Gudurić i Kalinić (Fenerbahče), Dangubić, Lučić i Jović (Bajern), Micov i Nedović (Armani), Micić (Efes).

Kada se pogleda ovaj spisak, i laiku je jasno da mnogi ovog puta, za razliku od prethodnih sezona, neće biti bitan šraf svog tima, što opet nije pohvalno za srpsku košarku. Izuzetak su, svako na svoj način, Nedović, Jović i Milutinov. U prošloj sezoni, podsećanja radi, ugled sprskog basketa u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju branilo je 19 košarkaša.

Niko, baš niko, na NBA draftu

Na ovogodišnjem NBA draftu nije bilo igrača i Srbije, što znači da će u sezoni 2018/19. srpsku košarku reprezentovati i dalje petorka iz prošle godine: Nemanja Bjelica (Sakramento), Nikola Jokić (Denver), Boban Marjanović (LA Klipersi), Miloš Teodosić (LA Klipersi) i Bogdan Bogdanović (Sakramento).

- Ništa strašno, tako nešto se jednostavno s vremena na vreme događa - komentariše Marin Sedlaček, čovek iz službe skautinga Filadelfije. - Uprkos činjenici ili sticaju okolnosti da imamo generaciju koja nema kvalitet, postojali su i oni koji su se prijavili na ovogodišnji draft pa se mudro povukli. Procenili su da je bolje da sačekaju još jednu sezonu, što im u krajnjem ishodu garantuje poziciju koju ove godine objektivno nisu mogli da izbore. Mislim na Simanića i Radovanova. To se zove „testiranje vode" i po nepisanom pravilu donosi željeni efekat, uz uslov da je procena kvalitetna.
Do sada je dres NBA klubova nosilo 26 igrača iz Srbije. Nekada su perjanice bili Divac i Stojaković, danas je to fenomenalni Jokić.
Zanimljiv je i podatak da niko od naših NBA igrača nije, za razliku od nekih iz Hrvatske (Tabak, Kukoč) i Slovenije (Nesterović), objedinio titule u NBA, ABA i Evroligi.
Ono što NBA fanovi čekaju s nestrpljenjem jeste ko će u sezoni koja predstoji magijom košarkaške igre više zadiviti svet, u debitantskoj sezoni Slovenac srpskog porekala Luka Dončić ili igrački nestvarno moćan Srbin Nikola Jokić, čiji potezi čak i NBA košarci daruju dimenziju više.

Bilo je i uspeha

Nije baš da je sve u prvih devet meseci 2018. bio sam neuspeh. Bilo je, naravno, i rezultata na koje smo kao zemlja košarke ponosni.

Osim momaka koji su uzeli zlatnu medalju u basketu 3x3 na EP u Bukureštu, na prvi stepenik pobedničkog postolja popela se i juniorska reprezentacija Srbije, koja je trijumfovala na U18 prvenstvu Evrope. Budućnost je, uprkos svemu, ipak zagarantovana.