KOLUMNA, GRBOVIĆ: Crni obelisk

Zloupotrebivši strpljenje čelnika EKA, ljudi koji odlučuju u Partizanu ovim poslednjim jeftinim flertom probali su još jednom da koketiraju sa surovim profesionalizmom, koji ne trpi njihovo infantilno "hoću-neću"

Dolazak Đordija Bartomeua i ponuda koju je doneo sa sobom otvorila je vrata Beogradu ka organizaciji Fajnal-fora 2018. godine.

Đordi je i ranije u nekoliko navrata nudio organizaciju ovog prestižnog turnira, koji je kruna evropske elitne košarke, ali nije nailazio na potvrdne odgovore od ondašnjih gradskih čelnika, čije je ekonomsko tumačenje o neisplativosti turnira bilo presudno za donošenje negativnog stava o kupovini prava na organizaciju Fajnal-fora.

Međutim, sadašnja gradska vlast prepoznaje novi put kojim ide najkvalitetnije evropsko košarkaško takmičenje i oberučke prihvata pruženu ruku Evrolige i svečanim činom zaključuje pregovore sa Đordijem Batomeuom, koji srceparajućim hvalospevima i zahvalnicama svima i svakome dobija ključeve grada makar na nekoliko dana u 2018. godini.

Kupovina prava za organizaciju Fajnal-fora i sam turnir velika su stvar za grad Beograd i svojevrsno priznanje za srpsku košarku u celini. Sama svečanost organizovana u Skupštini grada u čast dolaska prvog čoveka Evrolige protekla bi kao i sve druge protokolarne svečanosti da nije bilo nekoliko bizarnih događaja koji su zbog svoje specifičnosti zaslužili pažnju da se pomenu.

Na poziv (ne znam koga) svečanosti prisustvuju aktuelni predsednik Partizana Nikola Peković u društvu Saše Danilovića, koji je došao u svojstvu osvajača ovog prestižnog trofeja zajedno sa bivšim saigračima iz one čuvene 1992. godine.

Popunivši prazna mesta u prvim redovima svečane sale, bivši šampioni zajedno sa sadašnjim predsednikom Partizana sede "face to face" sa Đordijem Bartomeuom, čijeg su se takmičenja odrekli nekoliko meseci pre toga.

Verovatno ne shvatajući neprijatnost trenutka u kome se nalaze, nekoliko njih daje i neoprezne izjave zaboravljajući na uzaludni borbu koju su vodili tokom poslednje decenije za dobijanje A licence, pa čak i za organizaciju istog turnira koji su sada uveličali svojim prisustvom u pogrešnom trenutku.

Normalno, vešti Katalonac, prihvatajući crno-belog Trojanskog konja kao poklon, koristi priliku i lukavo čestita Partizanu na učešću u Fibinoj ligi šampiona i ironično im želi da i u narednom godinama budu uspešni u njoj.

To što je Đordi izgovorio meni je delovalo kao uklesivanje epitafa u obelisk koji će krasiti baš taj trenutak, i to mesto na kome su se sastali i rastali verovatno zauvek Evroliga i Partizan. Zloupotrebivši strpljenje čelnika EKA, ljudi koji odlučuju u Partizanu ovim poslednjim jeftinim flertom probali su da još jednom koketiraju sa surovim profesionalizmom, koji ne trpi njihovo infantilno "hoću-neću".

Da sve bude još licemernije, odlazeći predsednik D. Đilas u svom poslednjem intervjuu napada Fibu, Evroligu i Bartomeua zbog izjava u vezi sa Partizanom. Pa zašto tek sada? Zašto nije onda kada je bio aktivan i kada je trebalo da radi u interesu srpske košarke i da zaštiti sve klubove koji su bili ugroženi Fibinim pretnjama? Kasno i bespotrebno.

Što reče Aristotel: "Drag mi je Platon, ali draža mi je istina."

Država koja stoji iza ovog turnira, a i onog prethodnog kvalifikacionog za olimpijske igre, uradila je sve što je u njenoj moći, ali isto tako stavljena je u neprijatan položaj da se odrekne viška prtljaga jer na samoj granici ima mesta samo za jednog, a to je u ovom slučaju Crvena zvezda.

"Sofijin izbor" koji je doneo sa sobom Đordi Bartomeu jeste očigledan i očitava se u oproštaju i dobrim željama u Fibinoj ligi šampiona upućenih rukovodstvu Partizana, a i u izjavama čelnika Crvene zvezde, koji mu se veličanstveno zahvaljuju na onome što treba i što ne treba. Da sve bude još licemernije, odlazeći predsednik D. Đilas u svom poslednjem intervjuu napada Fibu, Evroligu i Bartomeua zbog izjava u vezi sa Partizanom.

Pa zašto tek sada? Zašto nije onda kada je bio aktivan i kada je trebalo da radi u interesu srpske košarke i da zaštiti sve klubove koji su bili ugroženi Fibinim pretnjama? Kasno i bespotrebno.
Sto reče Aristotel: "Drag mi je Platon, ali draža mi je istina."

U toj njegovoj zakasneloj iskrenosti krije se i tajna Partizanovog posrtanja na putu koji je trebalo da bude očišćen od svih prepreka koje su postavljali i Fiba i EKA tokom dugogodišnjeg sukoba.
Naknadna pamet i iznuđena hrabrost nikome nije potrebna sada, a posebno ne Partizanu.
Grogirani Partizan posle nekoliko nokdauna koje je doživeo za vreme okršaja Fibe i EKA, kao isluženi bokser koji samo popunjava ekipu, poslednji put biva gurnut u košarkaški ring baš na ovoj svečanosti.

Loše vođen iznutra a majstorski saplitan spolja, simbolično prisustvuje svojoj sahrani zajedno sa bivšim i sadašnjim rukovodstvom, gde evropski košarkaški prvosveštenik sa još nekoliko novih srpskih košarkaških očeva drži opelo nad pokojnikom. Odrekavši se jednog od voljene dece, kao i u istoimenom filmu koji pomenuh, srpska košarka ostavlja tradiciju, istoriju i "časove ljubavi" na košarkaškoj carini u depozit jer sa njima se definitivno ne može preći evroligaška granica.

Voljenije dete odlazi u elitu sa tendencijom da aplicira za A licencu, koja bi mu obezbedila dugoročni mir i stabilnost u ligi najboljih.

Na kraju, zavesa je spuštena u teatru, predstava sa jednim činom je završena, a jedini aplauz svim učesnicima upućen je baš od onih koji je trebalo da budu na tim "daskama koje život znače" kao glumci u glavnim ulogama.

Rekviziteri, šminkeri i šaptači koji su tehnički obezbedili predstavu su poznati, samo se ne zna ko je podelio uloge.

A da ne zaboravim, i autor je nepoznat.if (document.currentScript) {