KOLUMNA, GRBOVIĆ: Kalemegdanski zulum

Dragi moj Žoc, dokazivati srpstvo Srbima u Srbiji dok si ti na radu u inostranstvu najteža je moguća opcija patriotizma jer ima ona čuvena srpska "lako je njemu"

Pobedivši Fenerbahče neosvojiva tvrđava Crvene zvezde pojačava temelj nove istorije, dok fasadu malog Kalemegdana sada krasi i žuto-crna boja turskog giganta, koji je poražen u poslednjim sekundama epskog megdana zakazanog u dvorani "Aleksandar Nikolić".

"Rasteraše Turke na buljuke" jeste jednostavan i simboličan opis utakmice u kojoj se hrabra srpska četa, predvođena crnogorskim vojskovođom Dejanom Radonjićem, hvata u koštac sa dobro plaćenom vojskom pojačanom stranim "plaćenicima" na čelu sa najboljim strategom Evrope Željkom Obradovićem. Srbinom.

Trijumf nad velikim protivnikom došao je kroz sintezu besprekornog tajminga odbrane i napada i već prepoznatljive strategije Dejana Radonjića, koji je vidno iznervirao šefa struke Fenerbahčea Željka Obradovića, što se i odrazilo na njegovu konferenciju za novinare posle utakmice. Elem, objašnjavajući uzroke poraza, Obradović jednog trenutka ispada iz konteksta košarkaske analize i počinje da "srbuje" protiv crveno-belih navijača, koji su ga, kako on kaže, orkestrirano, organizovano i horski vređali.

Nastavljajući u istom tonu, zamera upravi Zvezde na nereagovanju na uvrede koje su mu upućivali navijači i usput se odriče dugogodišnjeg prijateljstva koje je imao do pre nekoliko minuta sa nekolicinom članova struke i uprave crveno-belih, začinivši na kraju svoje izlaganje nepotrebnom parolom da je veći Srbin od svih koji su to veče bili u sali. Najveći.

Očigledno više iznerviran zbog načina na koji je izgubio utakmicu nego zbog vređanja, Željko zaboravi na mizantropski kod duboko usađen kod svih srpskih navijača bilo kojih boja i obeležja da kada počne utakmica nema velikih i malih, nema patriotskih zasluga i nema prijateljstva. Za navijače tih četrdeset minuta svi su neprijatelji dok se ne oglasi sirena

Očigledno više iznerviran zbog načina na koji je izgubio utakmicu nego zbog vređanja, Željko zaboravi na mizantropski kod duboko usađen kod svih srpskih navijača bilo kojih boja i obeležja da kada počne utakmica nema velikih i malih, nema patriotskih zasluga i nema prijateljstva. Za navijače tih četrdeset minuta svi su neprijatelji dok se ne oglasi sirena.

Reakcije koje su usledile posle dramatične izjave Obradovića bile su interesantne u smislu da je uprava Zvezde uputila izvinjenje treneru Fenerbahčea za ono što se nije dogodilo, odnosno da je možda bilo sporadičnih i pojedinačnih dobacivanja, a ne organizovanih, i zahvaljivala se igraču Bogdanu Bogdanoviću na tome što je istrpeo stampedo vulgarnih pesmica i salvu smišljenih stihova jer on je na to "navikao", i "ogradiše" se tako od bilo kakve odgovornosti jer "sve je to normalno".

Da zaokruži celu priču, tvitnuo je i prvi košarkaški kuvar direktno iz svoje kuhinje, Miško Ražnatović, koji ujede "najvećeg i najboljeg" za brzi gubitak prijateljstva. To je bilo onako lično.
Bogata trpeza Fenera verovatno mu nije dostupna ovog trenutka, pa čisto da podseti da je na raspolaganju i da je dostupan svakog trenutka za ekonomsko prijateljstvo.

Iskreno, žao mi je što je slika o veličansvenoj pobedi Zvezde umrljana nepristojnim i vulgarnim skandiranjem navijača (ali njima je sve dozvoljeno), Željkovim povređenim ponosom i malicioznim komentarima "ljudi iz senke", čiji se pol i nacionalnost detektuje u novčaniku.

Tako da, dragi moj Žoc, dokazivati srpstvo Srbima u Srbiji dok si ti na radu u inostranstvu najteža je moguća opcija patriotizma jer ima ona čuvena srpska "lako je njemu". Baš ta nepodnošljiva lakoća odbacivanja najkvalitetnijih Srba jeste karakteristika i srž onoga što ti više i ne možeš da shvatiš jer dugo nisi ovde.

Malo je vremena koje provedeš u Guči ili večerama na koje pozivaš iste ove kojih si se odrekao kao prijatelja i drugova da bi razumeo promene u srpskoj košarci i mentalitetu naroda čiji si pripadnik i koji nesebično i dokazano voliš.

Budi ti ponosni i najbolji Čačanin i uzimaj titule, a to "najveći" doći će samo od sebe na kraju jer kod nas Srba dobijaš taj epitet tek kada više nemaš šta da dokazuješ. Koliko god pokazivao širinu duha i sportsku korektnost, koja je besprekorna, ne mogu svi da te vole. Mizantropa koji čuči u nama od davnina uvek probudi iskrenost i onda on počinje da nam šapuće sve ono što aktivira sumnju u dobre namere bilo koga, a kamoli zemljaka koji je uspeo da uradi sve ono što većina Srba smatra nadrealnim.

I tek onda kada taj namćor svojim pogrešnim sufliranjem pobedi ono dobro u nama, onda ponovo zaspi do sledeće prilike. Znaš i sam da Srbi ne trpe poraz, ali isto tako i ne opraštaju uspeh nikome, a posebno nekom svom.

Genetika.

Zbog toga nemoj da se ljutiš na navijače i oprosti im kao ljudima iako su Srbi. Možda nisi najveći, ali si Srbin...taman.if (document.currentScript) {