KOLUMNA, GRBOVIĆ: Nepodnošljiva lakoća postojanja

Zar se makar malo ne postidite sada, posle ovog kupa, kada sedite svi zajedno u nekoj kafani, pijani, isplaćeni i zadovoljni što ste ostali tu gde jeste, i dok lažete jedni druge i pomislite samo koliko ste žaba poljubili da biste dobili jednog princa

Kup Radivoja Koraća je završen očekivanom pobedom Crvene zvezde nad večitim rivalom Partizanom u utakmici koja je imala sve elemente derbija, počev od igre pa do navijanja, koje je, kao i uvek, prelazilo granice pristojnosti i (ne)kulture. Karakteristika derbija.

Partizan oslabljen, i stručno i kadrovski, pruža inteligentan otpor 35 minuta, održavajući rezultatski egal, koji igrači crveno-belih uz velike muke i upotrebu kompletnog naoružanja preokreću u svoju korist i odnose Žućkov trofej na Kalemegdan, gde će stajati do sledećeg Kupa.

Zavesa je spuštena na poslednji bastion srpske košarke, gde smo videli moć učesnika regionalnog takmičenja i nemoć timova iz košarkaške lige Srbije, koji su samo učestvovali na ovoj reviji jer su njihove ambicije bile ugašene u prvih pet minuta odigranih utakmica.

Očigledna razlika između KLS-a i srpskih predstavnika u ABA ligi je realnost i tema kojom bi trebalo da se pozabave odgovorni za razvoj srpske košarke i čelnici koji vode KLS iz razloga opstanka košarkaške baze koja je sadržana u ligi koja ne vodi nikuda.

Pitanja koja se otvaraju posle ovakvog debakla i nemoći srpskoligaških ekipa su u stvari i odgovori na nemar koji je duboko uparložen u samoj organizaciji koja funkcioniše po inerciji i koristi zastarele ostatke mehanizma implementiranog u davnoj prošlosti.

Kome je potrebna ovakva liga, koja ne razvija i ne stvara mlade igrače?
Šta je cilj ovakvog takmičenja?
Ko održava u životu ovakvo takmičenje i zašto?
Na kraju, šta rade ljudi koji su na čelu celog ovog cirkusa i da li imaju ideju kako da promene bilo šta u budućnosti?

Voleo bih da makar jedanput mogu da prisustvujem njihovim okupljanjima kada sednu i otvore flašu rakije zajedno sa ovom temom, koju rešavaju istom brzinom kojom ispijaju flašu, a onda pređu na egzotičniji alkohol i, normalno, prasetinu, ne znajući da jedno s drugim ne ide kao što je nespojivo ulaganje iz budžeta s njihovim bezidejnim vođstvom.

Menadžerski uticaj na besplatni poligon i tezgu koju ne plaćaju u saradnji s nekolicinom predsednika klubova i pomenutim košarkaškim radnicima doveo je srpsku košarku tu gde jeste. Nigde. Razlika kojom su izgubili od ABA ligaša je razlika između visoke i one druge košarke, koja se nekad igrala u srednjoj školi, i to bez preterivanja.

U ligi koja ništa ne znači i koja bi morala da bude razvojna u svakom smislu, mi dovodimo strance, i juniore i profesionalce. Koga mi to razvijamo i čiju košarku unapređujemo?

Postoji i problem struke, koji je primetan i koji je devastirajući u elementarnim stvarima, posebno kod mladih igrača, zato što ti isti treneri, opterećeni rezultatima i ličnim opstankom, nemaju vremena za razvijanje talentovanih igrača, nego se bave potpuno pogrešnim stvarima uz nemo aminovanje i KSS-a i KLS-a.

A jedino to i treba da rade... da razvijaju elementarnu košarku.

Svaki put crknem od smeha kada pročitam izjave gde se kaže kako se radi na mladim igračima, kako će izbaciti naslednike Teodosića, Divca, Danilovića i Đorđevića, a onda kada dođe prezentacija tih „mladih igrača", pojave se stranci od četrdeset godina, pojačani s nekolicinom domaćih igrača čiji je prosek trideset godina i više. Pa, gde su ti mladi igrači?

U ligi koja ništa ne znači i koja bi morala da bude razvojna u svakom smislu, mi dovodimo strance, i juniore i profesionalce. Koga mi to razvijamo i čiju košarku unapređujemo?

Očekivao sam više hrabrosti od nekolicine ekipa iz KLS-a, ne samo u Kupu Koraća nego i u samom pristupu i razvojnoj strategiji i politici, ali sve se to utopilo u nekoliko večera i terevenki gde posle nekoliko čašica najglasniji uvek pobede sa idejom i ambicijom koja ide sve do Evrolige.
Isto tako očekujem i reakciju predsednika KSS-a, koji bi morao da se ozbiljno pozabavi halucinacijama i primenjenom fatamorganom, koja je proizvod nekoliko grupa ljudi koji više ne vode našu košarku, a vodili su je, jer njihovo znanje je ograničeno i doveli su nas do kraja njihovog poimanja tog sporta.

Sprega mreže menadžera i rukovodilaca klubova, lige i saveza je osnova puta kojim ide srpska košarka.

Prodajući maglu deci i njihovim ekonomski posrnulim roditeljima, isti se pokrivaju u delovima pomenutih organizacija kao i kod vlasnika i predsednika klubova kojima obećavaju procente, i to samo u slučaju „ako igrač bude zaigrao kako treba". A šta ćemo sa ostalima?

Ti ostali odlaze u penziju u dvadeset godina i gule drugu ligu, tobože se razvijaju kroz košarku koja podseća na nekadašnju večernju školu za loše učenike.

Znam da neću probuditi savest gospodi koja vodi košarku, o moralu neću ni da pričam, ali zar se makar malo ne postidite sada, posle ovog kupa, kada sedite svi zajedno u nekoj kafani, pijani, isplaćeni i zadovoljni što ste ostali tu gde jeste, i dok lažete jedni druge i pomislite samo koliko ste žaba poljubili da biste dobili jednog princa.

Pošto vas sve znam, zato vam ništa ne verujem, jer vera znači videti dalje, a vaše zarazno slepilo i neznanje sigurno neće još dugo trajati jer leka ima, samo se čeka lekar koji će ga prepisati, a ja ću dolaziti u vizitu i posmatrati oporavak, koji će, nažalost, trajati godinama.