KOLUMNA, GRBOVIĆ: Partizanska eskadrila

Igrao sam derbije. Oni nisu. Poznajem taj osećaj pre izlaska iz tunela u "crnu rupu", gde te čekaju "all blacks". Svlačionica drugačije miriše pred derbi i sve je mnogo tiše nego kad se igraju druge utakmice. Pažljivije vezuješ pertle...

Nemam kanal na kome se emituje derbi između Partizana i Zvezde, pa sam prinuđen da gledam utakmicu u lokalu sa prijateljima, koji su svi do jednog okoreli zvezdaši.

Normalno, morao sam da dođem ranije i da slušam kako unapred slave, kalkulišu razlikom i streljaju me podacima iz davnih i dalekih sedamdesetih, upoređuju generacije, trenutnu formu i komentarišu poslednju utakmicu u Evroligi, koju je Zvezda izgubila.

Sreća pa ne moram da gledam sa njima i Evroligu zato što imam taj kanal, ali obavezno isključim ton da ne slušam "stručne" komentare, koji su zbunjujući i neprofesionalni, pa se često pitam da li gledamo istu utakmicu.
Zvezda je izgubila važan meč od Efesa pred svojom publikom i prekinula rekordnu seriju pobeda u Evroligi tako što je V. Perasović demontirao igru dva na dva Jovice i Kuzmice i nije pomagao s one strane gde se nalazio Simonović.

Sa pokretnom petorkom koja igra i spolja i iznutra ubrzao je igru i nametnuo takav tempo, koji igrači Zvezde nisu izdržali, posebno u poslednjoj četvrtini.

Bez suvišnih driblinga, brzim protokom lopte, lakim poenima i stalnom pretnjom šuta, turska ekipa pokazala je jedini način kako treba igrati protiv tima koji igra najbolju odbranu u Evroligi.

Sve ja to pričam mojim prijateljima, koji zaslepljeni važnošću derbija potcenjuju "srce šampiona" i obilno uplaćuju tikete na pobedu Zvezde, unapred trošeći dobitak na boljim plažama Grčke i Španije jer su im dosadili Bečići.

Igrao sam derbije. Oni nisu. Poznajem taj osećaj pre izlaska iz tunela u "crnu rupu", gde te čekaju "all blacks".
Svlačionica drugačije miriše pred derbi i sve je mnogo tiše nego kad se igraju druge utakmice. Pažljivije vezuješ pertle.

Gledamo se u oči duže nego obično i kad krsteći se istrčavamo u naručje "gvozdenih", svako od nas postaje veći vernik tačno za onoliko koliko je potrebno da nestane strah koji je uvek prisutan kada se igraju ovakve utakmice.
Ne znaju to moji prijatelji. Ja znam.

Igra se prva četvrtina i već se vidi da Džile zna gde su mala vrata za ulazak u odbranu crveno-belih. Ne dozvoljava kontinuitet i tečnu igru Zvezdi, igra na granici faula, tera Radonjića na česte izmene i gura svoje igrače do granice izdržljivosti. Zvezda se ne snalazi tokom druge i treće četvrtine i nema odgovor na bogata i maštovita rešenja u napadu i odbrani siromašnog i zaduženog sina crno-bele populacije. Ali na derbiju je budžet poslednja stavka koja odlučuje pobednika.

Počinje nervoza mojih crvenih prijatelja, koji više ne sede nego skakuću oko ekrana i pretvaraju se u trenere, prave izmene, zovu tajmaute, vrše pritisak na sudije i traže najbolju petorku.

Sad kad pomenuh sudije koje biraju u ABA ligi za utakmice "visokog rizika" (obožavam ovu definiciju), oni moraju da budu zaista fleksibilni i koncentrisani, što ova trojica koji su sudili nisu bili ni blizu. Seckajući utakmicu i svirajući svaki kontakt sa gomilom tehničkih i namernih grešaka, pokvarili su tok utakmice, koja je mogla da bude najbolji meč ove godine u ionako raspaloj i nekvalitetnoj ABA ligi, dali su sebi glavnu ulogu, koja im ne pripada. Plus su iznervirali moje prijatelje, koji su vrišteći i sa nevericom propratili završnicu suočivši se sa neminovnišću poraza i prekidom serije pobeda u regionalnom takmičenju.

Dok moji drugari bacaju tikete i smišljaju opravdanja svojim lepšim polovinama zbog olako datog obećanja o promeni mesta letovanja, ipak su Bečići najbolji, odlazim uz pozdrave i iskrene želje da Zvezda nastavi da pobeđuje u Evropi, tiho zadovoljan pobedom koja će motivisati i jedne i druge da budu bolji u budućnosti

Neumoljiva sirena zakucala je rezultat na semaforu i odnosi poslednju nadu mojih dragih prijatelja, obučenih u dresove svojih miljenika, koje su razmenjivali tokom utakmice "radi malera".

Pošto se nikad nisu ozbiljno bavili sportom osim takmičenja u ispijanju "točenog", ne razumeju da ovakve utakmice dobijaju oni koji više žele ili, kako mi reče Profesor (Aca Nikolić) jednom davno pred moj prvi derbi, oni koji se manje uplaše. Nikada to nisam zaboravio.

Šampionsko srce koje je rođeno pre 25 godina kuca u ovim momcima, koji se ne predaju tek tako. Trenutak pred izlazak iz svlačionice - pored Vanje sede Kića i Danilović, Novicu savetuju Praja i Boban Petrović, tamo iz ćoška gledaju ih Obradović i Đorđević, čuju oni i Divca i Paspalja, a u hodniku Profa i Dule tiho šapuću Džiletu dok Duci i Kaponja hrabre svoje, Moka drži poslednju banku svima koji mogu da ga razumeju.

Nestaje miris iz svlačionice koji me vraća u istoriju rivalstva ova dva nacionalna giganta i blede likovi iz prošlosti sa kojima sam ratovao godinama, i tako je svaki put kada je derbi. Sledeći susret ponovo će probuditi strasti i očekivanja, vadiće se ponovo statistike i prepucavanja sa onim čuvenim pitanjem: "A jel se sećaš..."

Dok moji drugari bacaju tikete i smišljaju opravdanja svojim lepšim polovinama zbog olako datog obećanja o promeni mesta letovanja, ipak su Bečići najbolji, odlazim uz pozdrave i iskrene želje da Zvezda nastavi da pobeđuje u Evropi, tiho zadovoljan pobedom koja će motivisati i jedne i druge da budu bolji u budućnosti.

P. S. Tošo, na koga si se kladio?