KOLUMNA, MOKA SLAVNIĆ: Njegovo veličanstvo košarkaški menadžer

Ko su to menadžeri u Srbiji?! U većini slučajeva oni koji nisu uspeli u sportu. Ja ću se zadržati samo na košarci. Taj sportski neuspeh im je možda ostavio golim okom nevidiljivi trag, ali se on ipak ogleda u njihovom karakteru, po pravilu vrlo elastičnom...

Košarka kod nas, u Srbiji, nije profitabilan sport, jer svaki klub na kraju godine ima manji ili veći gubitak. Potpuno je neizvesno da li će zaposleni u klubu, a to su igrači, trener sa svojim stručnim štabom, direktor, sekretar...biti isplaćeni. U tom lancu isplata, neisplata, uvek, ama baš uvek, samo je jedno lice u dobiti - njegovo veličanstvo menadžer.

Menadžeri klubu prodaju svoje igrače i na licu mesta dobijaju svoj profit, koji se još zove i mandatna zarada. Klub može da propadne, igrači mogu da tuže za neisplatu, ali ovi gore navedeni su uvek u plusu.

Ko su to menadžeri u Srbiji?! U većini slučajeva oni koji nisu uspeli u sportu. Ja ću se zadržati samo na košarci... Taj sportski neuspeh im je možda ostavio golim okom nevidiljivi trag, ali se on ipak ogleda u njihovom karakteru, po pravilu vrlo elastičnom. Neiskreni su, a bogami često i nepošteni. Postoje naravno, u daleko manjem broju, i oni fini i pošteni, koji razumeju košarku jer su i sami bili košarkaši.

Krenuću od onih najlošijih, ali koji su ipak bili dovoljno dobri da se debelo ogrebu u transferima.

Tu prvenstveno mislim na jednog bivšeg, vrlo prosečnog košarkaša. Imao sam čak nesreću i da igram sa njim. Osim što je ljubitelj kapljice, nije baš ni mnogo pametan. Imao je dva, tri, transfera i od toga je živeo. Sad jedva poreživljava. Žao mi je što je od košarke ikad zaradio bilo kakvu kintu.

Drugi odozdo kažu da je frizer. Blage veze sa košarkom nije imao, ali je bio uticajan za roditelje i mlade igrače i tako je par godina preživljavao.

Treći odozdo ima svoj klub (ne mislim na Megu). Iako je više puta doživotno izbacivan iz košarke još uvek pliva u tim vodama(?!). Kažu da naplaćuje treninge...Sve je to sitno, ali za sitne ljude i to je mnogo.

Poslednji iz ove tužne grupe (da se razumemo, ima tu još slobodnih strelaca, ali oni ne zavređuju da budu spomenuti) bratanac je jednog našeg poznatog trenera koji je u Turskoj bio veći Turčin od Murata! Prvo je skupljao mrvice od najpoznatijeg žabarskog menadžera. Pokušao je samostalno, pa kad je video da se neće najesti leba od menadžerisanja, brže bolje je, koristeći još uvek poznato prezime, uskočio u fudbal i to, ni manje ni više, nego kao predsednik kluba, za čijeg gazdu ne kažu džabe: "Gde se ima, tu se i prosipa".

Ruku na srce, imao sam i ja koristi od menadžera. Najviše sam kao trenerzaradio davne 2001. godine, kada sam došao na čelo Bamberga, posredstvom čoveka koji nije bio naše gore list. Imao sam veći ugovor i od u Nemačkoj do tada najplaćenijeg trenera, zahvaljujući čijem će se provodadžisanju naša najlepša teniserka konačno udati.

Ali, menadžer ne bi bio menadžer kada...što reče moja žena: "Bosanski Hrvat - najgora kombinacija! Bosanski šarmantan, a hrvatski podmukao!"

Danas ima toliko igrača da pojedini klubovi apsolutno od njega zavise. Ladno im uvali trojicu igrača iako su tražili samo jednog. Ne smeju da odbiju. Potpuno diktira politiku kluba. Namešta trenera - ako ga neće, ne da im ni igrača koga žele...

Jednog od dvojice menadžera koji vedre i oblače našom i stranom košarkom sam, mogu bez trunke grižnje savesti da kažem, izmislio! Bilo je to 1990. u Atini. Ja trener, on prodavac rečnih i morskih plovila. Ko velim, da pomognem, naši smo...Upoznam ga sa najvećim košarkaškim zvezdama koje smo tada imali. Ubrzo se oženio Grkinjom i postao dobar zet. Lukav, prepreden, kad treba ulizica, rečit, plašljiv, relativno sposoban, svuda je govorio da smo pajtosi. Mali broj puta je zaista mislio na budućnost igrača koje prodaje. Lova mu je skoro uvek bila primarna stvar. Ima izvanrednu osobinu - mimikriju, koja ga je i dovela do uspeha! Zastupao je veći broj poznatih igrača, ali sa skoro svima je završio ne baš prijateljski. Davno je i meni bio našao ugovor, tada se još uvek hvalio da smo drugari...

Danas ne govorimo, jer sam tražio da tuži klub koji mi je ostao dužan, a on je odbio, jer nije hteo da izgubi tržište gde može da plasira robu. Isplatio me je od "svojih" para i to je značilo: "Doviđenja, prijatno!". Ah, da, umalo da zaboravim.,..kažu da je penzionisano vojno lice.

I najzad, glavni! Ima svoj klub u srpskoj ligi. Kažu da je to neregularno...jok i nije! Namazan svim mastima. Kažu da je završio fakultet. Poštujem to. Bio igrač u pokušaju. Slučajno zagazio u menadžerske vode. Sa bivšim šoferom, kasnije direktorom KK "Crvenaa zvezda", dosetio se da osnuje agenciju za prodaju prosečnih igrača Istočnom bloku...i tako ga krenulo!

Danas ima toliko igrača da pojedini klubovi apsolutno od njega zavise. Ladno im uvali trojicu igrača iako su tražili samo jednog. Ne smeju da odbiju. Potpuno diktira politiku kluba. Namešta trenera - ako ga neće, ne da im ni igrača koga žele. Određuje koji je momenat dobar da njegov igrač nastupa za reprezentaciju, kad da ide u NBA...Pošto ih ima toliko mnogo, maksimalno ih koristi. Većina njih igra za bakšiš, jer moraju od nečega da žive. Neću preterati ako kažem da ih eksploatiše kao roblje. 

Početkom godine zvao me je, na moje veliko iznenađenje, jedan zastupnik trenera i igrača: "Da li bi voleli da sarađujemo, imam posao za vas. Predsednik kluba je vaš veliki fan, pamti vas još iz igračkih dana. Klub je sa dugom tradicijom, grad živi za košarku, otvara se nova hala, ali nema rezultata. Sponzori su nezadovoljni. Menadžeri sve upropastiše. Hteli smo nekog novog, nekog takvog kao vi, nekog ko ume da napravi reprezentativca... Naravno, ako pristanete na ponuđene uslove."

Pomislih: Pa, platio bih da ponovo budem kraj terena. Pristanem. Od tada je prošlo šest meseci. Čujemo se bar jednom u 15 dana. Poslednji put kada me je pozvao reče: "Ići će teško...naravno, još ništa nije gotovo...ON i ovde drži ključeve." 

Šta da vam kažem za kraj? Možda da prodate sve što imate, pa da kupite stan u Strahinjića bana, ili bar da sedite u kafiću blizu njegove kancelarije. Uvlačite mu se, budite ljigavi do besvesti, obavezno idite na utakmice kada je njegov tim domaćin, trudite se da vas vidi dok frenetično aplaudirate. Kad vam nađe neki ugovor, kad uzmete neku kintu, više se nećete ni sećati koliko ste ljigavi morali da budete.

Ovo, naravno, važi samo ako ste trener. Na moju veliku sreću, ova formula ne važi kada ste igrač. U tom svetu još uvek je pravilo da najbolji samo opstaju. Šta vredi ako vam je ćale po sto puta miljenik DB-a, a ko ne možete sa penala da dobacite koš?! 

Voli vas vaš Moka!

P.S. Kao što ste primetili, u ovoj priči nisam pominjao ni jedno ime, jer ovi likovi ponaosob i nisu bitni. Oni su samo elementi pojave koja se zove "robovlasnički odnos". Postoje i treneri koji su se ugrađivali u ugovore igrača koje su dovodili u svoje klubove, što je moralno nedopustivo. O njima ćemo nekom drugom prilikom...