ŽELJKO OBRADOVIĆ JE PATRIJARH SRPSKE KOŠARKE

Partizan sam napustio 2003. godine, posle osvajanja duple krune, kada mi je ponuđeno da budem predsednik nepostojeće zdravstvene komisije košarkaškog kluba, a da na klupi bude neki drugi lekar, dr Maksić, koji je tada bio na specijalizaciji. Uprava Partizana mi je ponudila istu platu, ali da ništa ne radim. Ja sam rekao: "Doviđenja, prijatno"

Moma maneken, živa legenda Beograda, kaže da je okoreli Dorćolac i da je najbitnije životne stvari naučio u detinjstvu i ranoj mladosti družeći se s mangupima iz kraja. Ima troje dece i kaže da mu je trenutno jedini cilj u životu da decu izvede na pravi put. Jakovljević ima impresivnu biografiju. Na klupi KK Partizan proveo je 19 godina, a sedam je bio lekar košarkaške reprezentacije.

U KK Partizan doveo ga je Dragan Kićanović davne 1986. godine. Prvi trener je bio Duško Vujošević. Čaršija priča da ga je upravo Vujošević 2003. godine oterao iz kluba, ali Jakovljević to ne želi da komentariše.

- S Duškom Vujoševićem sam uvek bio u dobrim odnosima, ali Partizan sam napustio 2003. godine, posle osvajanja duple krune, kada mi je ponuđeno da budem predsednik nepostojeće zdravstvene komisije košarkaškog kluba, a da na klupi bude neki drugi lekar, dr Maksić, koji je tada bio na specijalizaciji. Uprava Partizana mi je ponudila istu platu, ali da ništa ne radim. Ja sam rekao: "Doviđenja, prijatno". Godinama sam bio lekar i igračima i trenerima i njihovim roditeljima, i babama i dedama, šta god je trebalo kod mene, a onda je neko hteo da me skloni s klupe. Nikakvih svađa nije bilo, i dalje smatram da je Dule Vujošević bio u pravu, zašto i kako je doneo tu odluku to je njegova stvar, ja sam je ispoštovao i mirno otišao iz kluba.

Kaže da je veoma ponosan što je imao sreću da godinama brine o zdravlju najboljih igrača koje je iznedrila srpska košarka, da je i u Partizanu i u reprezentaciji vladala izuzetna atmosfera i da se to manifestovalo osvajanjem brojnih odličja. Nikada nijedan igrač nije bio dopingovan ili pod dejstvom alkohola.

- Predrag Danilović je jedan od naših najboljih igrača svih vremena. Nikad nije hteo da ponizi igrača, bio je borac bez mane i straha. U svakoj utakmici je davao sve od sebe, nemački mentalitet, i kada smo gubili on se nije predavao, išao je do kraja, ako treba i da se "pobijemo"... On je Partizanu zapao za oko kad je imao samo 16 godina, dok je još bio u sarajevskoj Bosni. Kao junior je godinu, dve proveo u Americi, a zatim došao u Partizan. Prvi njegov trener u Partizanu je bio Dule Vujošević. I Dule je s njim radio dodatno, jer se odmah videlo da smo pogodili budućeg asa. Bio je fizički jak, on padne, krv na laktu, prođe pored klupe i ne da da mu zalepim gazu. Na Prvenstvu Evrope u Španiji 1997. godine, u polufinalu je u poslednjem minutu iščašio nogu. Celu noć sam mu stavljao led, nije bilo spavanja, ali otok je bio veliki, što je ukazivalo da neće moći da igra finale protiv Italije. Skočni zglob otekao, distorzija drugog stepena. Ali on hoće da igra po cenu da pokida sve ligamente. Rekao mi je: "Hoću da igram, radi šta znaš". Postavio sam mu kostobran, lastiš na tabanu i sa strane dve plastike da ne može noga opet da ode u stranu, dobro bandažirali, i dao sam mu nekoliko lokalnih anestezija. Sutradan, u finalu, svi su zinuli kada su ga videli na parketu. Pobedili smo Italijane sa 61:49, a Danilović je dao deset koševa.

Nestašni Divac

O Vladi Divcu kaže da je kao vrhunskom igraču suvišno bilo šta kazati, ali i da malo ljudi zna da je on bio veliki šaljivdžija i da je svojim smislom za humor unosio dodatnu pozitivnu energiju i u klubu i u reprezentaciji.

- Na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine, Željko Rebrača je čekao poziv za odlazak u Italiju. Kad je to čuo Divac, zamenio je kartice u telefonima Rebrače i Zorana Savića, i tako se Savić svaki čas javljao na pozive nekih Italijana i objašnjavao im da su pogrešili broj. Savić i Rebrača su bili u istoj sobi, i Rebrači je bilo čudno što njega niko ne zove, a Saviću non-stop zvoni telefon. Iznerviran, Savić je u jednom trenutku bacio i polomio telefon, i tek tada je Divac priznao da im je zamenio kartice. Mi smo svi prasnuli u smeh, Rebrači nije baš bilo prijatno, a Duda Ivković je odmah sazvao sastanak i naredio da se ovakve šale više ne zbijaju. U međuvremenu, Rebrača se čuo sa menadžerima iz Italije i karijeru nastavio u Benetonu. Krajem osamdesetih godina igrali smo protiv Zadra i u taj grad došli smo autobusom iz Splita. Divac je spavao na zadnjem sedištu. Kad smo stigli, noć uoči utakmice, smestimo se u hotel, a autobus se vrati u Split. Prespavamo i posle ručka krećemo prema Jazinama. Međutim, nema Divca. Pretražimo ceo hotel, mobilnih telefona nije bilo, ali od Divca ni traga ni glasa. Pred sam početak utakmice pojavljuje se Divac, on je tu noć prespavao u autobusu u garaži. Pobedili smo Zadar, a Divac je bio najbolji na terenu.
Za uspeh srpske košarke na međunarodnoj sceni, pored igrača kao što su bili Đorđević, Paspalj, Danilović, Divac, Rebrača, Obradović, Lončar, Savić, Berić, Gurović, Grbović..., svakako su najzaslužniji i treneri poput profesora Aleksandra Nikolića, Dude Ivkovića, Željka Obradovića...
- Željko Obradović je patrijarh srpske košarke. On nije slučajno devet puta, a ja prognoziram da će biti i ove godine, deseti put, prvak Evrope sa različitim timovima. Boljeg drugara i boema od njega nema. Imaju ljudi mnogo para, pa nisu takvi. Pored njega, da je nas 50, nema šanse iko da plati kad su te grupne večere, rođendani... Kad čuje da je neko upao u dugove, Željko pita "koliko ti treba", da li je to 20.000 ili 30.000, on da. Mnogo radi na sebi, ako nije na treningu, onda kod kuće gleda kasete suparničkih timova. On svakom evropskom igraču zna sve mane i vrline. Neviđen profesionalac. On je jedini trener Panatinaikosa koga su poštovali navijači Olimpijakosa. Bio sam u društvu s njim kad smo išli u Pirej, gde niko nije smeo da uđe od igrača i trenera Panatinaikosa. Čim smo seli, u restoranu se pojavila grupa Olimpijakosovih navijača u crveno-belim dresovima. "Mrzimo Panatanaikos, ali bravo za majstora. Obradović el grande", kazali su Željku i slikali se s njim.

Za njega su tandem snova Obradović i Duda Ivković.

- Duda Ivković je veliki stručnjak i pedagog i veliki mangup, kad kažem mangup mislim intelektualac. On i Željko Obradović su tandem snova i nije slučajno što su sve osvojili. Sećam se da smo igrali protiv Rusa, i on je znao da će neki ruski igrač da uđe pred kraj meča i da samo šutira trojke odakle stigne. Na tajm-autu kaže Duda Lončaru da igra flastera, da mu ne da da šutira trojku. Ovaj Rus čim je ušao da trojku sa devet metara. Očekivali smo da će Lončar odmah biti zamenjen, međutim, Duda se samo malo izvikao na Lončara i ostavio ga u igri. Hteo je da probudi Lončara koji posle tog razgovora nije dozvolio Rusu nijedan šut ka košu. Duda Ivković je šmeker kome ništa ne može da promakne. Bilo je leto i ja sam nosio neke mokasine od jelenske kože. Gleda me Duda i kaže: "Ne ide to, ti si bio maneken". Šta ne ide? A na meni crni kožni kaiš. On kaže: "Ili oba od jelenske kože ili oba od ove kože. Mora isti materijal da bude". Pazite to šta on vidi.

Zoran Stevanović je umirao na parketu

Najteži trenutak u mojoj karijeri sportskog lekara Partizana bio je kada se u Rumi, na meču protiv Ive Borovice, povredio centar Zoran Stevanović. Njega je pod košem udario jedan od naših igrača i pomerio mu grkljan, hrskavicu (Adamovu jabučicu), u levu stranu. Zoran prilazi klupi, ne može da govori, jedva diše, gubi svest... Meni se noge odsekle... Razmišljam da mu uradim na terenu seljačku traheotomiju, od vrha jabučice dva prsta dole da skalpelom probušim rupu da uđe vazduh, da mu produžim život za 15-20 minuta dok ne stignemo do bolnice u Sremskoj Mitrovici, inače, ugušiće se čovek. I ja sa svojom levom rukom njemu između mišića i grkljana gurnem ruku, nešto džaram i kažem terapeutu "dodaj mi skalpel da napravim jednu rupicu". To je opasno da se radi, ali nemam drugo rešenje. I ja muljam rukom, guram mišiće kao da masiram i odjedanput, ovaj mi već dodaje skalpel, Stevanović guta knedlu i uzima vazduh. Poče ponovo da diše. Grkljan se vratio u normalu. To je moj najteži ali i najsrećniji trenutak na parketu.

Dražen Petrović nas spasao linča

Igrali smo u Zagrebu protiv Cibone, koja je tada bila prvak Evrope. Za Partizan su igrali Đorđević, Danilović, Ivo Nakić, Pecarski, tu se sećam da sam šio Pecarskom glavu. A za Cibonu braća Petrović, Knego, Čutura. Pobedili smo Cibonu iako je Dražen dao 40 koševa. Na tribinama i u tunelu je nastao haos, zvižduci, pogrdni povici, opšte nezadovoljstvo, jedva smo se dovukli do svlačionice. Pobedili smo, ali nam nije bilo svejedno, svi su hteli da nas biju. U jednom trenutku ulazi u svlačionicu Dražen Petrović i svakom igraču Partizana pruža ruku. Kaže: "Alal vera, bravo, momci". Mene je to fasciniralo. Taj gest nas je spasao linča.

"Buba" posle revije

Manekenstvom je počeo da se bavi 1973. godine, sasvim slučajno, kao student medicine. Pre toga obavljao je razne poslove preko studentske zadruge - prao prozore, kopao kanale, bio anketar Televizije Beograd u selima oko Leskovca...
- Nisam sebi mogao da dozvolim da čoveka od dvadeset i nešto godina u potpunosti izdržavaju roditelji. Kada me je Tamara Bakić, koja je dovela manekenstvo u komunističku Jugoslaviju davne 1959. godine, pozvala da učestvujem na nekoj modnoj reviji, ja sam taj poziv prvo odbio jer mi je to sve izgledalo nekako feminizirano, nije bilo za frajera ili mangupa koji je rastao na Dorćolu. Međutim, Tamara mi je kazala da ću posle pet-šest revija zaraditi toliko novca da ću moći da kupim "folksvagen bubu". Ja sam tada vozio "fiću", a "buba" je bila san svakog mladog čoveka, tako da tu ponudu ipak nisam odbio i ostao sam u manekenstvu sve do 1992. godine.