“SUVIŠNI IZVEŠTAJ” O ATENTATU NA ĐINĐIĆA, 4.DEO: Svedoci kojima se ne veruje

Svi svedoci iz obezbeđenja Zorana Đinđića tvrdili su da je vozilo bilo parkirano na najviše tri metra od ulaza br 5. Zvanična verzija tvrdi da je Đinđićevo vozilo bilo parkirano na bezmalo šest metara odatle i da je on bio pogođen na 4,5 metara od ulaza

Ekspertiza koja je po nalogu tadašnjeg predsednika Republike Srbije izrađena za potrebe veštačenja sudskomedincske i balističke prirode u okviru predmeta Ki 02/03, ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, otvorila je nekoliko pitanja na koja odgovor u ovom trenutku može dati samo temeljna rekonstrukcija događaja, koja inače nikada nije urađena. U svojim svedočenjima pred Specijalnim sudom povodom ubistva predsednika Vlade Srbije, svi pripadnici njegovog obezbeđenja, njih devet, izlagalo je o okolnostima koje su se desile toga dana. Svih devet je, razlikujući se tek u detaljima, ponovilo skoro identičnu verziju događaja.

Medijski napisi su u to vreme bili prepuni teorija o trećem metku pošto su svi članovi obezbeđenja, bez izuzetka, ponovili da su čuli tri pucnja u potpuno istovetnim vremenskim intervalima. Njihova verzija je da se prvo čuo jedan pucanj čiji je zvuk bio slabijeg intenziteta, a odmah zatim, skoro ga poklapajući zvučno, još jedan, da bi nekoliko sekundi kasnije usledio i treći pucanj, koji je tada i kršten svojim zavereničkim imenom „treći metak". Od tog momenta, novinske stupce pune teorije zavere i njihove kontrateorije o akustičnim varijacijama i subjektivnim utiscima koje su proživeli prisutni pripadnici obezbeđenja. I tako su potpuno neprimećeni ostali drugi delovi iskaza ovih svedoka na koje ukazuje i izveštaj ekspertske komisije.

Prvi momenat je udaljenost premijerovog vozila od ulaza broj 5. Svi svedoci su ovo rastojanje locirali na nekih dva do dva i po metra od ulaza, što je i potpuno logično uzevši u obzir činjenicu da se ispred ulaza nalaze stepenik i da je premijer bio povređen i otežano se kretao. Logično je bilo da je vozač vozilom prišao na minimalno rastojanje od ulaza kako bi olakšao ulazak premijeru. S druge strane, zvanična verzija veštačenja Dunjića i Kunjadića tvrdi da se premijer Đinđić nalazio na 4,5 metara od ulaza jer se samo tako balistički uklapao njegov položaj u zvaničnu verziju...

 

Drugo, svi svedoci koji su u momentu pucnja videli premijera Đinđića tvrde da je on bio licem okrenut vratima u trenutku pogotka i da je momentalno propao kroz vrata. Ova konstatacija se bitno kosi sa zvaničnom verzijom, koja kaže da je Đinđić leđima bio okrenut od ulaza broj 5, a da se nakon pogotka blago zarotirao i zatim propao kroz vrata. Niko od svedoka nije video rotaciju, niti je to bio uobičajen način kretanja povređenog Zorana Đinđića. Povrede koje su nastale prilikom povređivanja Đinđića, ulazna i izlazna rana, kao i kanal kroz telo koji je hitac načinio, nalagali su da se on stropoštao kao pokošen kroz vrata ulaza broj 5. Nalaz komisije eksperata u potpunosti odgovara iskazima svedoka, međutim, sve ove nedoumice zasnovane na činjenicama ostale su u magli teorije o trećem metku. Svedoci iz obezbeđenja pokojnog premijera Zorana Đinđića redom su tvrdili sledeće:

Policajci vrse uvidjaj na parkingu ispred Vlade Srbije, gde je pucano na premijera Srbije Zorana Djindjica. (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC/MM)

Svi svedoci tvrde da je Đinđić nakon pogotka samo propao kroz vrata kao pokošen, licem okrenut ka vratima. Zvanična verzija tvrdi da se nakon pogotka blago zarotirao i onda licem pao unutra

Iz zapisnika o saslušanju svedoka Veruović Milana od 14. 7. 2003. godine: „Bio sam šef ličnog obezbeđenja predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića... Toga dana, 12. 3. 2003. godine, svi mi smo se našli u zgradi Vlade oko 10-11 časova. Čekali smo da pođemo po premijera u Užičku 10. Uvek smo držali u tajnosti kada polazimo po premijera... Trebalo je da budemo na Dedinju oko 11 i 15. Premijer je nešto malo kasnio, pa smo s Dedinja s njim krenuli oko 12 i 20... Na ulazu u Sarajevsku ulicu, pozvao sam obezbeđenje koje čuva zgradu Vlade i prostor ispred zgrade na „Morava 6". Tri puta sam zvao iz Sarajevske ulice. Ni na jedan poziv nisam dobio odgovor. Tako nešto se ranije nije događalo. Tek kada smo skrenuli iz Nemanjine ulice u dvorište zgrade Vlade, javila mi se „Morava 5", koja obezbeđuje prostor ispred kabineta premijera. Javili su, to jest to lice je javilo da me čuje. To je bio znak da mi stižemo. Bijelić Aleksandar je zaustavio vozilo u kojem smo se mi nalazili i nije se okretao, već je išao napred i stao je tačno ispred ulaza broj 5, te desnom stranom vozila se primakao tim vratima koliko je bilo moguće. Zadnja desna vrata vozila, na koja izlazi premijer, bila su tačno preko puta ulaza broj 5. Ta dvoja vrata su bila paralelno. Od vrata vozila do vrata ulaza broj 5 bilo je najviše tri metra. Kada se vozilo zaustavilo, prvo sam ja izašao i izneo štake... Premijer je izašao iz vozila tako što je prvo izbacio desnu nogu, uhvatio se za štake i iz vozila izašao... Krenuo je napred ka vratima ulaza broj 5... Vrata su bila zatvorena. Kada smo ranije dolazili, dešavalo se da naiđemo na zatvorena vrata, ali retko, obično su bila otvorena... Ja sam tada bio iza njega, možda na rastojanju od oko pola metra ili nešto malo više, kada je on stigao do prvog stepenika ispred vrata. Tada sam se okrenuo prema vozilu da zatvorim vrata. Zatvorio sam njegova vrata i u tom momentu sam čuo jedan pucanj koji mi je zvučao kao da dolazi negde iz daljine. Nije bio jak. Nisam mogao da procenim odakle dopire taj zvuk. Odmah posle pucnja, premijer je jauknuo i ja sam se okrenuo prema njemu... On je celom dužinom tela pao unutra i praktično su mu napolju ostala samo stopala. U tom trenutku sam se okrenuo i krenuo ka njemu, a u tom momentu je usledio drugi pucanj, koji je po mojoj proceni bio jači od prvog. Tada sam pogođen. Stigao sam do zadnjih desnih vrata, uhvatio sam levom rukom kvaku i tada sam čuo treći pucanj, koji je bio jak kao i ovaj drugi, a ujedno sam video kada je zrno tog metka pogodilo u zid zgrade do vrata ovog ulaza 5. Video sam kada je zrno zavarničilo i kada je od udarca u kamen, odnosno u taj zid, diglo belu prašinu. Meni se čini da je to zrno pogodilo u sam ćošak zida, ne mnogo visoko od stepenika, i to u ćošak kada se posmatra ispred vrata s desne strane. Ja sam uspeo da uđem u vozilo na zadnje sedište, s tim što sam video Bijelića kada je istrčao iz vozila i utrčao u zgradu da pomogne premijeru."

Iz zapisnika o saslušanju svedoka Aleksandra Bijelića od 4. 7. 2003. godine: „... Bio sam vozač pokojnog Zorana Đinđića... Kolona je ušla ... u dvorište ... Ja sam zaustavio svoje vozilo ispred ulaznih vrata, i to tako da su zadnja desna vrata vozila, na koja izlazi premijer, bila paralelno s vratima ulaza u zgradu i razmak između vrata bio je oko dva do dva i po metara. Znači, ja sam vozilo uvek približavao tim ulaznim vratima u zgradu koliko je god moguće, a nije moguće više jer mora da ostane prostor da se otvore vrata vozila i tu su i neke žardinjere dve, a postoje i dva stepenika ispred ulaznih vrata... Toga dana, iz vozila kojim sam ja upravljao prvo je izašao Veruović. Kod njega su bili torba i štake premijera. On je otvorio premijerova vrata, a to su zadnja desna, dodao je premijeru štake, premijer je uzeo štake i ustao iz vozila. Onda je krenuo prema vratima ulaza u zgradu Vlade ... Premijer je napravio dva koraka prema ulaznim vratima... Ja sam pogledao napred i u tom momentu sam čuo jedan pucanj. Nisam mogao da ocenim odakle pucanj dolazi. Tada sam čuo kada je premijer jauknuo. Pogledao sam preko svog desnog ramena prema premijeru kroz staklo zadnjih desnih vrata i video sam kako premijer pada unapred, kroz deo vrata gde je trebalo da uđe, i video sam da pada glavom i telom unutra kroz ta vrata. U momentu njegovog pada, čuo sam drugi pucanj i video kako pada i Veruović, koji se nalazio između premijera i vozila... Ja sam istrčao iz vozila... Premijeru su virila samo stopala, a telom je bio unutra. Vrata su bila poluotvorena zbog njegovih nogu. Video sam da Veruović krvari... Ležao je na leđima, naslonjen na laktove. Bio je svestan. Tada sam čuo i treći pucanj, ali ne znam gde je pogodilo zrno metka. Otvorio sam vrata i ubacio premijerove noge unutra. On nije davao znake života. Premijer je ležao na stomaku i primetio sam da je pri padu udario glavom o podlogu jer mu je glava bila blizu stepenika unutra, a kasnije sam mu video i crvenilo na čelu. Pitao sam ga da li je pogođen, ali on nije odgovarao."

Nekoliko bitnih detalja iz svedočenja obezbeđenja premijera ostalo je neistraženo i u senci teorije o trećem metku

Iz zapisnika o saslušanju svedoka Drobnjak Srdana od 28. 7. 2003. godine: „... Ja sam stao iza premijerovog vozila, možda na nekih pet metara od njega, i bio sam okrenut licem prema susednoj zgradi, koja se nalazi pored zgrade Vlade i koja je oštećena prilikom bombardovanja... Čuo sam prvo jedan pucanj i jauk premijera, a čuo sam odmah iza prvog pucnja i drugi, u veoma kratkom razmaku. Praktično kao kad se kaže imitirajući pucanj, dum-dum. Čini mi se da razmak nije bio više od sekunde. Posle ta dva pucnja, čuo sam i treći pucanj, koji je bio u razmaku od dve-tri sekunde u odnosu na prva dva pucnja... Okrenuo sam se prema ulaznim vratima i tada sam video premijera u padu kroz vrata, znači, on je već padao unutra kroz vrata i licem je bio okrenut prema podu."
Iz zapisnika o saslušanju svedoka Lalić Dragana od 31. 7. 2003. godine: „... Ja sam upravljao trećim vozilom i stao sam iza vozila u kojem je bio premijer... Nisam izlazio iz vozila. Video sam kada je iz prvog vozila izašao kolega Durić i stao levo od prednjeg dela vozila te osmatrao prema parku i Ulici admirala Geprata... Babić je takođe izašao i takođe je gledao prema parku... Ja sam primetio kada je Veruović otvorio svoja vrata, prednja desna, i zakoračio da izađe iz vozila. Odmah nakon toga sam se okrenuo prema susednoj zgradi s moje leve strane i možda posle nekoliko sekundi čuo sam dva zvuka koji su mi ličili na pucanj. Moje vozilo je blindirano... Čuo sam ta dva zvuka u kratkom intervalu. Kada bih to izgovarao, zvučalo bi duf-duf. U tom momentu sam se okrenuo desno i tada sam video kako se Veruović zarotirao i kako pada između vozila i ulaznih vrata ulaza broj 5. Istovremeno kada sam video da Veruović pada, kao kroz maglu sam video da su vrata ulaza u zgradu bila odškrinuta, poluotvorena, i nešto što mi je ličilo da viri otuda kao noga. Iz ranijih dolazaka, pošto je premijer bio povređen, zapamtio sam na koji način je ulazio na ovaj ulaz pomoću štaka. Znam da se oslanjao na zdravu nogu, a da mu je povređena uvek bila povijena, sa stopalom prema nazad, pa mi se u ovom momentu učinilo kao da je to njegovo stopalo i kao da je već ušao u zgradu. Kada sam čuo ova dva zvuka, sve moje kolege su bile licem okrenute prema parku u Ulici admirala Geprata, bar ovi koji su mi bili u vidnom polju, pa sam otuda zaključio da im je verovatno taj zvuk usmerio pažnju u tom pravcu. Ja u kolima nisam mogao da ocenim iz kojeg pravca su došla ta dva zvuka. Kada sam ih čuo, krenuo sam napred pored vozila premijera... Došao sam napred skoro do visine prvog vozila s njegove leve strane. Kada sam tu stao, čuo sam još jedan zvuk sličan pucnju... Pošao sam unazad prema zgradi da tako zaštitim kolegu Veruovića. Tada sam primetio na desnom ćosku ulaza u zgradu Vlade, iznad Durića i Veruovića jer je Durić pokušavao Veruoviću da pomogne da uđe u vozilo, nešto kao beli dim koji se širio iznad njihove glave... Kolega Janošević je bio blizu mesta gde je stao kada je izašao iz mog vozila, s tim što je ležao na stomaku i s pištoljem, okrenut prema parku. Video sam i jednog policajca u uniformi, koji je takođe ležao na stomaku i sa automatskom puškom uperenom prema parku i Ulici admirala Geprata. On se nalazio na zaduženju obezbeđenja objekta spolja... Ja ne znam da li se toga dana premijer okretao ispred vrata... Inače, rastojanje koje je on trebalo da pređe od svojih, zadnjih desnih vrata vozila do ulaznih vrata ulaza nije veće od dva metra..."