INTERVJU ALEKSANDAR PETROVIĆ, ACA SELTIK: Pank će postati stvar desnice

Rokenrol nisu uništili pankeri ili metalci koji ceo sat nameštaju mejkap ili čiroki, već komšije koje su u kućnim papučama počele da se bave muzikom

Trostruki razlog za slavlje imaće fanovi i članovi grupe „Orthodox Celts" na tradicionalnom koncertu 17. marta, na kojem će najatraktivniji rok bend na ovim prostorima u beogradskom Domu omladine proslaviti Dan Svetog Patrika, promovisati novi album „Many Mouths Shut" i obeležiti 25 godina na muzičkoj sceni.
Pevač, tekstopisac i frontmen „pravoslavnih Kelta" Aleksandar Petrović - Aca Seltik priseća se kako je sedmočlani bend pre četvrt veka zarazio Srbiju keltskim virusom i stekao kultni status, ne samo na domaćoj rok sceni već i među Ircima.
- Ne mogu da se složim s tim da smo mi zarazili Srbiju keltskom muzikom, mi smo raširili virus, a bend „The Pouges" je doneo zarazu. Ne znam da li su bili igde popularni kao u Nemačkoj i kod nas, mislim da čak ni u Britaniji nisu prošli na prvu loptu. Ponosan sam što kod nas nije bilo negativnih reakcija na naš rad tokom ovih 25 godina, ili ih je bilo u zanemarljivom broju. Čini mi se da se virus širio bezazleno i neprimetno, ali vrlo efikasno, tako da su mnogi koje nije privlačila zabavna muzika reagovali na „Celtse".
Kako to objašnjavaš?
- Tvrdim da nam ono što zovem sećanjem, a drugi genetikom ili genetskom građom, ne dozvoljava da baš sve što je bilo u prošlosti zaboravimo, već to nosimo negde duboko u podsvesti. Neko se toga seti iznenada, nekome treba više vremena, neko se ne seti uopšte jer nismo svi genetski isti, ali nisam siguran da bi se „The Pouges" primili na Tibetu. Mislim da mi i Kelti imamo zajedničku prošlost, da delimo nešto, pa verovatno i deo muzičkog i kulturnog nasleđa. S druge strane, postoje univerzalne teme u ritmici, melodiji i muzičkom izrazu na koje estetski reagujemo. Mislim da su „The Pouges" uspeli da pomire dve prilično suprotstavljene strane, pop i pank, a sve to začinivši keltskim folkom, što je i nama olakšalo posao.
U čemu su Srbi i Irci najsličniji?
- U nekontrolisanoj srčanosti u datim trenucima i u nekoj čudnoj, potpuno neobjašnjivoj odanosti parčetu zemlje koje zovemo svojim. Vezani smo za zemlju kao da smo ukorenjeni u nju.
Koliko se „Celtsi" slušaju u Irskoj?
- Izgleda dosta. Vidimo po tome ko nam ulazi na sajt, ko daunlouduje pesme, ostavlja komentare... Imponuje nam to svakako, imamo kultni status kod Iraca, našu „Marie's Wedding" proglasili su najboljom verzijom svih vremena. Zanimljivo je da smo veoma slušani u Italiji, a sve više i u Americi, Nemačkoj, Poljskoj, Češkoj...
Zašto smo čitavu deceniju čekali na vaš novi album?
- Kad bih se šalio, rekao bih da smo lenji. Mnogo smo svirali i nismo mogli da se posvetimo albumu onako kako bi trebalo. Kad smo odlučili da ga radimo, prošlo je već sedam godina od poslednjeg. Faktički smo na ovom albumu radili tri godine, a ceo proces je produžilo to što smo postali opravdani ili neopravdani perfekcionisti kada je u pitanju produkcija. Dešavalo se da je neko nezadovoljan dubinom zvuka na dobošu, onda je Lale nabavio nove instrumente, pa je Vlada kupio novu gitaru... Dodavano je sve što je moglo da poboljša snimak. Presudan momenat koji je odužio snimanje bio je kad smo rešili da napravimo polukonceptualni album. U jednom momentu smo imali pet instrumentala zamišljenih da budu vezivno tkivo između pevanih pesama, pa su instrumentali snimani iznova, tako da je album dobio dublju dimenziju.
Koliko je u eri muzičke hiperprodukcije teško snimiti album sa emocijom?
- Da robujemo hiperprodukciji, bilo bi teško. Mi ne možemo da snimimo hladnu pesmu jer da možemo, do sada bismo imali 24 albuma, a ovako imamo samo šest. Sećam se kako sam, pripremajući se za jednu od svojih radijskih emisija, iskopao podatak da je Elvis Prisli imao užasan ugovor, po kojem je godišnje morao da snimi nekoliko albuma i filmova. Zamislite to ludilo, a Vlada mi kaže: „Je l' ti sad jasno zašto se drogirao?" Mi nemamo tu presiju. Lično se držim onoga što sam zacrtao još na početku: kad ne budim osećao to što radim, povući ću se. Ovo nije moj primarni poziv, ovo je moja ljubav, moj izbor i način izražavanja.
Za ovih 25 godina došlo je i do smene generacija. Ko je danas vaša publika?
- Prati nas ista publika, samo je genetski prebačena u sledeću generaciju (smeh). To su klinci čiji su roditelji nekada posećivali naše svirke. Ima i onih koji dolaze s roditeljima. Naravno, ima i veterana koji nisu odustali, ali se sve ređe usuđuju da stanu u prvi red.
Da li te kao Caneta iz „Partibrejkersa" iritira to što su klinci na svirkama koncentrisani na telefone, odnosno na snimanje i fotkanje više nego na nastup?
- Ta publika je rođena s tom tehnologijom i ne može bez nje. Nije problem u publici, nego u nama ako ne možemo da se naviknemo na to.
Cane je hteo da kaže da se muzika danas sve manje sluša.
- I potpuno je u pravu. Ali to nije počelo danas, nego onog trenutka kad je nastao MTV. Nije slučajno što je prvi spot koji je pustio MTV bio „Video Killed The Radio Star" čuvene grupe „Buggles". Ne gledam spotove, niti me interesuju, muziku slušam u uslovima koji mi omogućavaju da čujem muziku, tekst i aranžman, ali to je već moja profesionalna deformacija. Video jeste ubio radijsko slušanje muzike, ali ako tako gledamo, nije trebalo snimati ni ploče jer niko ne bi išao na nastupe Luja Armstronga, nego bi kod kuće slušao njegove pesme na gramofonu. To što se danas dešava su neminovnosti, a naše je da emociju i stav iskažemo kroz muziku. Ima ko to sluša i živi to kao mi.

Sličnost Srba i Iraca je u nekontrolisanoj srčanosti u datim trenucima i u čudnoj, potpuno neobjašnjivoj odanosti parčetu zemlje koje zovemo svojim

Naslov novog albuma je „Kad mnoga usta zaćute". Mnogi zameraju kulturnoj i intelektualnoj eliti ćutanje, povlačenje, uzmicanje. Da li je to i vaša poruka?
- Neću ići ni u napad ni u odbranu, već srednjom linijom. Nije besmislen biblijski citat da je „najbogatiji onaj koji nema ništa". Taj ne brine ni o čemu. Ali pitanje je šta je tu zahvalno, a šta sebično. U redu je da te baš briga za sve, ali kad počneš da brineš o drugom, menja se tvoja lista prioriteta. Neki zatvaraju usta samocenzurom, neki cenzurom, neki ćute da bi išli linijom manjeg otpora, što nije moj običaj, uvek lajem. Nikada nisam krio nijedan svoj stav, nije me zanimalo da li će ga neko okarakterisati kao levo ili desno orijentisan. Mislim da je iskrenost prema sebi jedina šansa da se ne razboliš, da kažeš ono što bi drugi prećutao. U našoj pesmi „I Wish You the Very Worst" (Želim ti sve najgore) svako će se pronaći, ali mi smo je adresirali na licemere i prostake, to su moje dve kategorije večitih neprijatelja.
Jedna od novih pesama je „Revolution", a znamo da su „Celtsi" bili jedan od rok bendova koji su značajno pomogli DOS-u da pobedi na izborima 2000. godine. Kako danas gledaš na to, da li bi ponovo učestvovao u nekoj revoluciji?
- Da je „libijsko proleće" učilo na našim greškama, ne bi imali svoju olovnu revoluciju. Kad jednom sagledaš šta se dešava posle revolucije, nemaš želju za sledećom. U pesmi „Revolution" ključan je poslednji stih: „revolution ate it children again", i to je tačno. Svaka revolucija jede svoju decu, i gde je danas taj isti rokenrol? Šta se desilo posle 5. oktobra, drugari? I dalje teram svoju politiku, nikada ne bih izašao na ulicu da se to nije poklapalo s mojim stavom. A šta je s drugim bendovima? Neizmerno mi je drago što je „Dža ili bu" osvojio titulu hita godine na Radiju 202. Tvrdim da je to jedan od najvažnijih bendova na našim prostorima. Niko svojevremeno nije imao hrabrosti da napiše tekst kao oni za pesmu „Živeo Staljin i svetska revolucija", niko nije imao snage i volje da peva o stvarima o kojima oni jesu, a njih danas nigde nema, medijski ne postoje.
Zašto je rokenrol skrajnut posle 5. oktobra?
- Mislim da nismo svesni onoga što se dešava u svetu i da rokenrol više nije ono što je bio. Moj prijatelj Saša Raković, koji je doktorirao na rokenrolu, ima čuvenu tezu da je ovoj muzici istekao rok trajanja, ali ne delim njegovo mišljenje jer rokenrol ima mnogo formi, u stanju je da se transformiše i odigra svoju ulogu u datom trenutku. Da li će neko rokenrol otkriti u Pikasovoj ili Sezanovoj slici, drugo je pitanje. Ili kod „Celtsa", „Partibrejkersa" ili „Dža ili bu"... U toku je jedan sociološki proces. Rokenrol je bio stvar levice, a bojim se da nismo svesni da će pank u sledećoj generaciji biti stvar desnice jer levica više nema protiv čega da se buni.
Kako je onda propao rokenrol?
- Ono što je uništilo rokenrol jeste nedostatak glamura, jer i on mora da ima neku dimenziju koja nije svakodnevna. Ne može na binu da izađe tip pravo iz kreveta u kariranoj izgužvanoj košulji i trenerci i da drlja po gitari. Rokenrol nisu uništili pankeri ili metalci koji po ceo sat nameštaju mejkap ili čiroki, već komšije koje su u kućnim papučama počele da se bave muzikom.
Zanimljivo je da se, osim benda „Irish Stew" u međuvremenu pojavilo još vaših sledbenika.
- Tu su i „Skordisci", pa „Cassidy's Brewery"... Svi su različiti i svako ima nešto svoje u toj priči, što je dobro. Ima naslednika, ali šta će ko uraditi u vremenu koje dolazi, to je drugo pitanje.
Da li kod novih snaga na našoj rok sceni prepoznaješ istu onu energiju i entuzijazam koje ste, recimo, vi imali pre 25 godina?
- Imaju ih do određene mere, sve dok ne ukapiraju da će se sve svesti na klupske svirke i da neće moći da plaćaju račune.
Otuda onda i nedostatak bunta i kreativnosti koji im često zameraju?
- Neprijatelj je prilično nevidljiv, ne mogu da ga vizualizuju, ne znaju protiv koga da se bore, kome da kažu to što imaju, osim na bini, ali poruka s bine ne dobaci daleko. Ne slažem se da nisu kreativni. Pre nekoliko godina bio sam u žiriju jednog takmičenja na kojem je pobedio bend „Marijenfeld". Njihova muzika je nešto najbolje što sam čuo u poslednjih deset godina, a od tada ništa ne znam o njima. Taj primer pokazuje da nije presudno da budeš originalan ili istrajan da bi došao do medija ili bine na Bir festu. Samo ono što te tera iznutra da radiš je bitno, samo to se računa. Ako imaš potrebu za tim, kao što ja imam, onda je to prava stvar. Da li ću ikada više snimiti album, ne znam, ali će te pesme ostati zapisane. Mi ovo radimo samo zbog sebe, da ne sviramo velike koncerte, svirali bismo u dnevnoj sobi ili u podrumu.
Da li bi prihvatio poziv da podržiš nekog predsedničkog kandidata ili misliš da su rokeri suvišni u kampanjama jer ne donose glasove?
- Pa, nema ih, a zanimljivo je i od kog momenta ih nema - kada je Kameron Manter otišao pod šator da mu Seka Aleksić otpeva „formiranje vlade". Tada je sve krenulo nizbrdo po pitanju rokenrola u Srbiji. Naravno, američka politička scena je nešto drugo, tamo je izlazak i davanje podrške nekome bitan marketinški momenat. Posle ludila preživljenog 90-ih i posle 2000, moj stav je da pripadam narodu, nisam član nijedne stranke niti ću ikada biti, a glasaću za onoga ko u datom trenutku bude najbliži mojim stavovima. Neću javno da se izjašnjavam jer ne želim da namećem svoj stav, a na naše svirke dolaze i liberali i radikali i demokrate i naprednjaci... Kod svih mogu da nađem i dobro i loše, a nemam problem da to i kažem.
Kažeš da ćeš glasati. Šta bi poručio tzv. belim listićima?
- Izađi, precrtaj i pokaži da nisi imao za koga da glasaš.

ZAGOR NA OMOTU
Omot novog albuma uradio je čuveni strip-crtač Valter Venturi. Kako je došlo do saradnje s njim?
- Bio sam domaćin Salona stripa 2015, kada su glavne zvezde bili Moreno Buratini, scenarista „Zagora", i crtač Valter Venturi. Upoznao sam prvo Morena i ispostavilo se da nas je dva puta slušao u Italiji, a zatim i Valtera. Kroz razgovor s njima sinula mi je ideja da im predložim da nam urade omot za novi album. Venturi je odmah pristao. Dali smo mu samo ime albuma i rekli da bude u okviru onoga u čemu je on najbolji, i tako smo dobili Zagora na omotu.